LESKOVAC

Oduvek sam mislio da mi nismo ono što mislimo o sebi da smo, već da smo onakvi kakvima nas drugi vide. Ova moja razmišljanja potvrdio je i jedan neobičan pesnik – moj prijatelj Momčilo – Monja Anđelković, za koga nikada ni pomislio ne bi da – nekadašnji fudbaler iz ljubavi prema sportu i komercijalista po opredeljenju – piše pesme! On je sve svoje stihove posvetio svojim prijateljima. I tako je nastala neobična zbirka pesama pod naslovom – MOJI PRIJATELJI I JA. Ukupno – 107 pesama za 107 prijatelja, rođaka, poznanika.. Njegov „slikarski“ kist su reči i tako je svoje prijatelje naslikao – stihovima.
Neko ko se bavi književnom kritikom reći da su ovi stihovi – namenski, lični, čak – spomenari, ali bez obzira šta ko mislio i rasuđivao o njima – oni jesu stihovi koji u sebi nose i gaje ljudsku plemenitopst prema onima koje volima, poznajemo i do kojih nam je stalo.
Momčilo – Monja Anđelković o sebi je zapisao da je rođen 19. oktobra 1934. godine u Vukovaru. Da je završio dve srednje škole – Srednju turističku u Vranjskoj banji, i Poljoprivrednu školu u Leskovcu, a onda i Višu spoljno trgovinsku škoklu u Leskovcu i Beogradu.
A ja sam ga upopznao kao fudbalera koji je imao tu sreću da bude u timu i igra sa velikanima leskovačkog fudbala – sa Zare igra ne se znaje, Antonom, Culetom, Dželjom, Lukom Pačavrom, Banetom Cvetanovićem … i tako 20 godina.. Igrao je i tenis i deset godina bio prvak Leskovca za veterane. Glumio je u amaterskom pozorištu u Grdelici, osvojio prvo mesto za narodnu i zabavnu muziku u Grdelici i Vučju i bio predsednik Ferijalmog saveza „Proleter“ u Leskovcu.

A interesovanje za poeziju, kako sam kaže, pokazuje još iz rane mladosti. Prvu knjigu objavio je tek ovih dana kada oni koji su rođeni tamo neke 1934, kao što je i on – zbrajaju godine i sakupljaju sećanja i uspomene iz minulih vremena..
Veliki broj svojih pesama posvetio je sportistima s kojima je igrao ili im se divio, ali i sportistima iz današnjih dana, kao što su Đoković i odbojkaši..

  U  knjizi „Moji prijatelji i ja“ Momčilo Anđelković je svoje stihove posvetio i našem književnom velikanu Nikolaju Timčenku – Kokiju:  

TIMČENKO NIKOLAJ ( KOKI )

     Jedanput  to majka u životu rađa, 
     otvorenog srca, ni skim se ne svađa,
     filozofski pisac, pa i eseista,
     književni kritičar i publicista.
     Skromna duša visokog morala,
     istoričar, pun mašte i dara,
    tragalac za istinom, miran i povučen, 
     nekad srećan, nekada utučen. 
     Koki je imao vrline, al' i mane.
     Po deset paprika mogo je da smaže, 
     A Ružica ne sme ni reč da mu kaže.
     Kod doktora Koki da ide ne voli,
     po tri dana Ružica mora da ga moli.
    Kada treba lekove da pije – malo pije, 
    a više sakrije.
     Šesnaest sati dnevno Kole je radio,
   od „Našu reč“ do kuće samo pešačio. 
    Čitao je i pisao  preko celog dana.
    Koletu je bila to duševna hrana! 

  A zatim slede pesme:  ČUPAC ( Kumbara )… 

VKV je majstor za bravarsku struku,
nema šta da ne zna, ima zlatnu ruku,
a i mehaniku on dobro poznaje
pa u srednju školu nju baš i predaje….
Zatim o komšijama: NAŠA ULICA …
Naša ulica prava je ko puška –
od Pere Mondiša do Lisicu Duška.
Četiri sokaka u nju se uvlače,
jedino je slepo – Monjino sokače.
Komšije su dobre, slažemo se lepo,
naročito ovi u sokače slepo.
Tu su Monja, Vale, pa i Mija,
preko puta: Baja, Štrk i Bambus komšija…

PLAVI ZOKA RUKOMETAŠ…
RođenLeskovčanin, sportska porodica,
sva tri brata – popularna lica –
Bane i Gaga vrsni fudbaleri,
sva trojica blistali u karijeri…
Rukometna zvezda – legendarni Zoka
neodbranjiv šut je imao iz skoka.
Reprezentativac beše one Juge stare,
jači šut je imao nego nogom Zare..

  Momčilo Anđelković je stihovima opevao i Novaka Đokovića: 

Na krov naše planete popeo se Nole,
svoje protivnike on posmatra dole.
Srbiju prikaza u najlepšem cvetu
i podiže ugled u celome svetu…

Opevao je i veliki uspeh naših odbojkaša koji su nedavno na evropskom prvenstvu osvojikli zlatnu medalju:
ZLATNI ODBOJKAŠI –
Preleteše devet visokih planina,
munjevita brza orlovska mašina.
Dobre serve, prijem besprekoran
a blok kao stena – čvrst i neprobojan.
Tehničari daju loptu ko na dlanu,
poenteri ko iz topa pucaju po planu.
Složni kao braća – najjači smo zato,
nema sile koja će da nam otme zlato!
Devet velesila stavismo na na pleća,
uz slogu i znanje služi nas i sreća.
Francuzi nemoćni kukaju i vrište,
izgubiše bitku na svoje ognjište!
Sa braćom Slovencima stiže i finale,
sem prvog seta zbrisasmo ko od šale.
Od devet rivala niko nas ne zeznu
da stavimo zlato u orlovskom gnezdu!

  Autor ove zbirke  pesama, siguran sam, nije nameravao da se dodvorava književnim kritičarima. Nije nameravao jer  piše pesme o ljudima s kojima se druži čitavog života koji može mnogo da nam da, ali i da oduzme.   Ako ove stihove našeg sugrađanina shvatimo kao lirske zapis o prijateljstvu, o ljudima s kojima se družimo, s kojima nam je lepo i prijatno,  koje volimo i koji, verujem, rado provode vreme u društvu ovog neobičnog i u svakom slučaju nesvakidašnnjeg pesnika  – onda je i ova knjiga poezija pronašla pravi put - od srca na srce!        

Sava Dimitrijević