Istorija Terorizma (2): Separatizam i kriminal

LESKOVAC

Nakon što je nacionalizam, u decenijama posle Francuske revolucije, nezaustavljivo ušao u političku teoriju i praksu, menjajući distribuciju moći, ne samo van države, već i u njoj, stvoreni su uslovi za dalju diferencijaciju terorističkih grupa u Evropi. Pored, dotle dominantnih, revolucionarnih, javljaju se ultradesne (fašističke), i etnoseparatističke grupe. Iako se može staviti prigovor da su i navedene kategorije bliske formi revolucionarnih, one to nisu u svojoj suštini, jer retko koja insistira na promeni društvenog obrasca utemeljenog na ekonomskim odnosima, što jeste prisutno, kod, recimo, ekstremnih anarhističkih i komunističkih grupacija.

Novoformirane vrste terorističkih pokreta, bile su, pre svega, preokupirane ekspanzijom jednog naroda nauštrb drugog, ili pak otcepljenjem i autonomijom određenih regiona, kulturno, verski ili etnički različitih od ostatka države, dok promena svojinskih relacija, nije bila u prvom planu. Separatističkih organizacija koje su primenjivale terorističke metode, a koje deluju ili su delovale u skorijoj prošlosti, ima na svim kontinentima i u velikom broju zemalja. Neki od primera su Irska republikanska armija (IRA) u Irskoj, Baskijska domovina i sloboda (ETA) u Španiji, Radnička partija Kurdistana (PKK) u Turskoj i na Bliskom istoku, Tamilski tigrovi u Šri Lanci, Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) u Srbiji i mnoge druge.

Mete terorista

U ovom periodu dolazi do sve čvršćeg vezivanja terorističkih i kriminalnih grupa. Trgovina oružjem, narkoticima, belim robljem, ljudskim organima kao i druga krivična dela, bila su svojstvena mnogim teroristima, sve u cilju sticanja finansijskih sredstava za svoju nasilnu političku borbu. Primera takvih organizacija ima više – OVK, Albanska nacionalna armija (ANA), Al Kaida, Islamska država i druge.

Posmatranje razvoja terorizma, ukazuje nam da se, pored ciljeva, vremenom menjala i metodologija delovanja terorista.

Priroda ove vrste asimetrične borbe je nalagala da se vojno superiornom protivniku nanese šteta kroz napad na važne državne figure – političke poglavare, vojne starešine, policijske oficire i tome slično. Jedan od vrlo indikativnih primera u tom pogledu je asasinacija admirala Luisa Karera Blanka, koji je likvidiran od strane baskijske ETE, decembra 1973. godine.

Lista poželjnih meta se, nakon toga, proširila na uticajnije pojedince koji nisu morali biti na visokim pozicijama u hijerarhiji vlasti – na intelektualce, lekare, advokate, službenike, medijske zvezde i generalno na sve viđenije ljude. Kako je, vremenom, postajalo sve teže doći do važnih pojedinaca, naročito onih na vrhu društvene lestvice, teroristi će sprovoditi neselektivan pristup tokom izvođenja fatalnih napada, i ubijaće civile gde stignu i kako stignu. Dodatni stimulans da svoje delovanje modifikuju, pored objektivnih poteškoća da se do vodećih ljudi država dođe, biće i sve veća snaga medija, koji će izveštavati o svakom napadu, ma gde on bio i nad kim bio izvršen. Time će slati svoju poruku straha i dobijati ustupke od strane država, bez da ubiju vrhovne komandante armija ili guvernere banaka. U opasnosti će biti svi.

Napadaće onda kada to može ostvariti najveći uticaj na javnost: tokom sportskih događaja, verskih praznika, muzičkih okupljanja, a kasnije, neće čekati neki poseban dan. Dovoljan kriterijum će biti broj ljudi, tako da će rizična mesta postati tržni centri, pijace, šetališta, plaže, metroi i druga mesta karakteristična po gužvama. To je ono što možemo videti i danas, i što se nameće kao zaključak nakon napada u Istanbulu za koje je sam turski predsednik Redžep Tajip Erdogan rekao da mirišu na terorizam.

Perspektive

Kakva je budućnost borbe protiv terorizma? Sažet odgovor koji uvažava planetarnu političku realnost je da će terorizma biti, dokle god postoji nečiji interes da njega bude. Bujaće i venuće, zavisno od volje one strane ili onih strana, koje učestvuju, delom ili potpuno, u finansijskoj i logističkoj, podršci terorista na nekom području i u nekom, stabilnom ili fragilnom, trenutku.

S druge strane, ako govorimo o konkretnim metodama borbe protiv terorizma, jasno je da je ključna uloga bezbednosnih službi, zbog prikupljanja, analiziranja i dostavljanja relevantnih podataka o grupama i pojedincima koji gravitiraju ovom delovanju. Tu je od naročite važnosti otkrivanje i presecanje tokova novca iz takozvanih crnih fondova. I ne samo otuda.

Takođe, kako je priroda organizacije i delovanja terorističkih grupa takva da počiva na sistemu “ćelija” – modela koji je težak za detekciju u široj paleti društvenih grupa, ne postoji osposobljenija organizacija u društvu za tu vrstu borbe od profesionalne i funkcionalne službe bezbednosti.

Dalje, svoju ulogu u neposrednoj neutralizaciji terorista imaju specijalne policijske, vojno-policijske i vojne snage. Činjenica je da robusni ratni sistemi imaju malo efekta protiv protivnika koji je uslovno rečeno, nevidljiv, ali je, u krajnjoj liniji, potrebno primeniti silu, a za tako nešto su jedino sposobne oružane snage.

Pored represivnih mera, u kojima sudeluju instance izvršnog dela sistema bezbednosti države, treba sprovoditi i preventivne aktivnosti, ma koliko bilo sumnjičenja u njihovu delotvornost. One podrazumevaju čitav spektar mera koje imaju za cilj kultivizaciju i adaptaciju ljudi, kroz učestvovanje u život i ritam zajednice. Tu svoju ulogu ima porodica, ali i škola, crkva, mediji, lokalna zajednica i tome slično. Može se postaviti pitanje, kako socijalizovati ljude koji jedva krpe kraj s krajem, i koji su svesni nepravde koju podnose, kao i krivca za tu svoju poziciju?

Na to pitanje, nijedna država sveta, nije razvila odgovor. Teško je zamisliti da će u postojećim okvirima neoliberalnog kapitalizma do njega ikada i doći. Takav zaključak se nameće zbog činjenice da se razlike među ljudima iz dana u dan povećavaju, a ne smanjuju. U tom procepu će uvek postojati prostor za motivaciju nekih budućih terorista. Ili revolucionara.

Piše: Aleksandar Stojanović

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare