VIĆENCA (ITALIJA)
Knjiga “U osvit prijateljstva” Rade Rajić Ristić, književnice i dopisnice JUGpress-a iz Italije, ugledala je svetlost dana sredinom avgusta i uručena je, između ostalih, i junacima knjige Slađici Vučković i Vidoju Jovanoviću, u dvorištu Slađicine porodične kuće u Seni, gde je održana jedna obična i jednostavna promocija sa komšijama i rodbinom, uprkos visokim temperaturama.
– Moja namera je da živote običnih ljudi, ali neobičnih okolnosti odlazaka u potragu za sopstvenom srećom, ispričam i tako sačuvam od zaborava. Svi su oni poneli sa sobom svoje rodne zavičaje, to im je zajednički imenitelj. O našim ljudima se vodi statistika, kako na Zapadu tako i u otadžbini, ali oni su sudbine, životi, ljudi, imena i prezimena, nisu brojevi, zato sam im dala glas i pustila ih da govore o sebi, da kažu ko su i zašto ih je život odvukao u tuđinu, zašto su njihova dvorišta zakorovljena, a kuće ispunjene tišinom čekaju njihov povratak. Htela sam da ne ostanu anonimni za buduće generacije, bezimeni i beznačajni. Na svojim plećima nose breme nostalgije i težinu odvojenosti od najmilijih. Njihov odlazak je bio bekstvo od nemaštine, od strašne ekonomske krize, od bednih uslova. Ali nigde se ne diše bolje nego u svojim šumama, taj kiseonik najbolje poznaju njihova pluća. Svuda prođi, svojoj kući dođi. Ljudi liče na biljke. Neki mogu da cvetaju tamo gde su ponikli, a neki čekaju vetar da im seme razveje u daleke predele, da tamo proklijaju i tamo pronađu svoje plodno tlo. Nostalgija nije samo žal za prostorom gde su rođeni, već je i žal za onim kakvi su bili. Godine i iskustvo ti pomognu da sazriš i da život gledaš iz drugog ugla. Život u inostranstvu im je mnogo toga pružio, ali i uskratio. Prioriteti su zamenili mesta na lestvici, ono što im je bilo najvažnije nije više bilo na prvom mestu i obrnuto. U domovinu ih vraća nostalgija. Obećana zemlja i zelenija trava im više nisu presudni da ostanu u tuđini. Za njih ne važi: kasno za novi početak, a prerano za kraj. Izgubili su bitku, ali dobili rat – rekla je autorka knjige.
Odlazak u nepoznato
Proteklo je mnogo vode ispod mosta na Peku u Seni otkako je Vidoje napustio rodni zavičaj u septembru 1971. godine i krenuo u potragu za svojom srećom. Odredište je bio Berlin, grad koji je tada bio prepolovljen zidom na dve polovine, kao ranjena zver. Kod kuće je ostavio malu kćerku Mikicu i trudnu suprugu Milenu. Vidoje je u Nemačkoj počeo da zida svoju budućnost, polako, godinu po godinu, kao ciglu po ciglu u Berlinski zid; ugradio je pedeset pet godina u svoju budućnost i dočekao, živ i dobrog zdravlja, zasluženu penziju.
– Prvi posao kog sam se latio bio je u firmi za izradu liftova Dordel. Radio sam kao monter i to samo nedelju dana, na crno. Sasvim slučajno sreo sam jednog Nemca, vozača autobusa, koji me je pitao šta znam da radim i odveo me je kod prijatelja u firmu Jager, koja se bavila popravkom TV aparata, kupovinom starih i prodajom novih. Tu sam za svaki popravljeni televizor dobijao po 20 maraka, a to nije bila mala svota novca za to vreme – priča Vidoje za JUGpress o svojim počecima.
Snovi koji staju u kofer
Kao devojčurak otisnula se u tuđinu za boljim životom. Slađica, tada Stević, sada Vučković, sa sedamnaest i po godina napustila je svoje rodno mesto, Senu, ostavila roditelje i dom, svoje uspomene kraj Peka, spakovala sve snove u jedan kofer, na usne stavila neodoljiv osmeh i puna nade uhvatila se u koštac sa novom sredinom, novim jezikom i kulturom u Austriji. Stigla je u Beč 1989. godine, a potom se zaputila u Linc kod tadašnjeg momka, a sadašnjeg supruga Zaviše. Iz tog braka rodili su se kćerka Suzana i sin Daniel.
Slađica je postala majka i tek tada je trebalo boriti se za srećniju budućnost, ne samo svoju već i svoje dece. Ništa joj nije bilo naporno, jer zna da je još teže nemati mogućnosti da se zaradi. Počeli su ona i suprug da grade zajednički život. Kupili su stan u Austriji, sagradili kuću u Turiji, dani su ispunjeni smehom i radošću, postala je baka četvoro unučadi, obilazi roditelje.
– Mogu da kažem da me je život nagradio, da sam svoje želje ostvarila i kao žena i kao majka, a sada i kao baka. Kad pogledam unazad, detinjstvo je bezbrižno, ali je bilo i oskudice, nismo svi imali za razbacivanje, ponekad je bilo i tegobno. Prvi posao dočekao me je u agenciji za čišćenje, tako skoro sve naše žene u alpskoj republici počinju radni vek. Najlepše što je moglo da mi se desi u tuđini bilo je rođenje moje kćerke i sina. Potom mi sudbina otvara vrata fabrike za autodelove, da obavljam nimalo ženski posao, ali mi smo se izborile za ravnopravnost, počinjem da radim na strugu i glodalici, tu sam provela 10 godina svoje mladosti.
Stan kupujemo 2003. godine , a dve godine docnije ostajemo bez posla, moj suprug Zaviša i ja, s omčom oko vrata u vidu kredita za stan. Sindikat me šalje na prekvalifikaciju. Ja sam želela da se obučim za negovateljicu, ali je trebalo da imam svedočanstvo o završenih devet godina obrazovanja. Ja sam imala samo osam godina, jer kod nas osnovna škola traje toliko. Odlučila sam da polažem za kran, autobus i kamion sa prikolicom u auto-školi. Nisam mogla da budem dugo bez posla i prihvatila sam posao u jednoj firmi. Tek što sam se vratila za strug i glodalicu, kao da mi je to zapisano u zvezdama, pozovu me na radno mesto vozača autobusa. Odbila sam i ostala na tom radnom mestu.
Nažalost, 2009. počinje kriza u sektoru, sledi ponovo prekvalifikacija za mašinobravara, osposobljavanje traje godinu dana, 30 sati nedeljno, za posao na kome sam do današnjeg dana – izrada delova za bagere, traktore, avione… Već iduće, 2010. godine sam, čini mi se, dosegla do cilja. Ne mogu da se požalim, dobro mi je, za razliku od doba kada sam radila tri smene u šumsko-industrijskom kombinatu u Kučevu. Rano sam počela da zarađujem svoj džeparac, to me je odvuklo od knjige, ta draž novca, a pare pokvare ljudima snove, no to je nužno zlo bez kojeg se ne može. Još dok sam bila osnovac, išla sam u rasadnik za vikend da radim, da sebi priuštim šansu da ostvarim svoja maštanja i kupim odeću.
Tako su se godine nanizale, ranu starost ću dočekati u Austriji, a duboku, nadam se, u rodnom mestu, u Seni kraj Peka, reke iz mog detinjstva. Što sam starija, to je u meni sve veća želja za povratkom, uložila sam čitav svoj život da bih sebi ulepšala povratak. Najveće blago i izvor radosti su mi unuci, a imam ih četvoro: Kastijel, Elias, Nino i Milo. Njima ću pričati kako sam nekada živela u Jugoslaviji i kako sam se obrela u Austriji – u dahu priča o svom životu Slađica.
(Kraj)