Mlad nastavnik hemije dobio posao u školi u Pčinjskom okrugu, pa je zbog odlaska koleginice na bolovanje dobio od direktorke i razredno starešinstvo u sedmom razredu.

Odličan student, ali bez iskustva, u strahu da đaci ne „pregaze” njegovih nepunih 25 godina, postavio se ozbiljno i na potrebnoj distanci prema deci, prionuo na posao i hemija je bila jedini posrednik između mladog nastavnika i njegovih učenika.

Ipak, đaci su prepoznali njegove ljudske osobine, posebno nastojanje da u svom odeljenju do detalja upozna socio-ekonomske uslove njihovih porodica i uopšte životne prilike, pa su ga prihvatili, poštovali i čak govorili „dobar je hemičar, lepo objašnjava, pomaže nam, a mi ga volimo iako je ozbiljan”.

Par meseci od početka školske godine mlad nastavnik hemije se našao pred teškim i neugodnim iskušenjem, ispred zgrade škole pojavila žena mlađa od 40 godina, koja je zamolila dve nastavnice da pozovu njenu ćerku, učenicu sedmog razreda, koju nije videla desetak godina, budući da se rastala sa suprugom, ostavila mu trogodišnje dete i otišla sa novim partnerom u inostranstvo.

„Molim vas, kažite ***** da želi da je vidi mama, neka izađe ispred škole, ako neće, a vi joj naredite, pa vi ste joj nastavnice”, zamolila je sugestivno.

Nastavnice su požurile da nađu devojčicu koja je skoro napunila 13 godina, prenele su joj poruku majke, ali je ona kategorično odbila da se sretne s njom, što je gotovo uvredilo nekoliko nastavnica, dok su nastavnici sugerisali koleginicama da ne pritiskaju *****, odličnu i primerenu ućenicu.

Nastavnice su pozvale razrednog *****, mladog nastavnika hemije, tražeći od njega da naredi devojčici da se susretne s majkom. On je to odbio s obrazloženjem „da ne želi da naređuje svojoj učenici da vidi majku ako ona to ne želi, da ima 13 godina i da o tome treba sama da odluči, bez pritisaka s bilo koje strane”, našavši se u košmaru gde mu ne mogu pomoći znanja iz pedagogije i genetičke i pedagoške psihologije, a ponajmanje solidno poznavanje svoga predmeta.

„Vi ste kolega momak, vi ne osećate roditeljske muke, nemate osećaj ni prema deci, zato odbijate da naredite vašoj učenici da vidi majku. Kakva je, takva je, majka je. Razočarali ste nas, baš se tome od vas nismo nadale”, siktale su nastavnice, lobistkinje majke koja je htela da posle desetak godina susretne dete koje ostavila kada je imalo tri godine.

Žestoku raspravu u zbornici presekla je direktorka škole, zahtevom da se ne pritiska devojčica i da sama odluči. ****** je na sporedna vrata napustila školsku zgradu i otišla svojoj kući.

Sutradan se u školi na velikom odmoru pojavio otac učenice i zagrmeo na nastavnice koje su pritiskale devojčicu toliko da im je presela kafa. Direktorka je pokušala da ga smiri, ali on se umirio tek kada se u zbornici pojavio mlad nastavnik hemije, razredni njegovoj devojčici.

„Veliko vam hvala, poštovani nastavniče, vaš sam dužnik do kraja života. Lično nikada ne pritiskam svoje dete, ako želi da kontaktira sa majkom, to ne branim, ali čujem da su vas koleginice čak i vređale… Ne brinite za to, deca vas mnogo vole, a moja devojčica posebno. Čak mi je rekla: “tata, nemoj da se ljutiš, koliko tebe volim kao oca, isto toliko volim i nastavnika hemije”, a ja sada vidim i znam zašto je to tako”, zahvaljivao se otac učenice sedmog razreda njenom razrednom starešini.  (Kraj) SK/MS