NIŠ
Kada se ugasi poslednji plamen, požar nije završen. Tek tada počinje ono što se u javnosti
gotovo i ne vidi: šta je ostalo od ekosistema, koje su vrste nestale, koje funkcije prirode više
ne rade i koliko će biti potrebno da se prostor oporavi — ako se uopšte oporavi.
Tokom leta 2026. Srbija ponovo gori. Deliblatska peščara, Stolovi, područje Bujanovca,
Vranja, Bovanskog jezera i druga područja našla su se pod vatrom. U Deliblatskoj peščari,
jednom od najvrednijih zaštićenih područja Srbije, prema podacima „Vojvodinašuma“ od 17.
avgusta požar je zahvatio 3.960 hektara, od čega 3.111 hektara šume, uz napomenu da se
stanje i dalje menjalo, a „Vojvodinašume“ su kasnije saopštile da nemaju pouzdanu konačnu
procenu opožarene površine i da će precizno snimanje biti urađeno nakon potpunog gašenja
požara. Pouzdane konačne procene i dalje nema… i to je samo jedna od brojnih lokacija
koja je gorela. Ali broj hektara govori samo koliko je površine zahvaćeno. Ne govori šta je ta
površina izgubila.
Ne gori samo šuma. Gori mreža života.
Prvi gubitak je biljna biomasa. Požar uništava prizemnu vegetaciju, žbunje, stabla, mladice i
smanjuje pokrovnost i menja starosnu i strukturnu kompoziciju šume. Kod požara visokog
intenziteta šteta može obuhvatiti i krošnje i zemljište, čime se smanjuje sposobnost
ekosistema da se prirodno obnovi.
Iza izgorelih stabala ostaje mnogo veći problem: biodiverzitet.
Životinje mogu stradati od plamena, ekstremne temperature, dima, nedostatka kiseonika ili
urušavanja stabala i skloništa. Posebno su ugrožene sporije i slabije pokretne vrste,
organizmi koji žive u prizemnom sloju, koriste duplje, stelju ili mrtvo drvo.
Međutim, požar može uništiti biodiverzitet i bez masovne direktne smrtnosti. Životinje koje
prežive ostaju bez hrane, skloništa, gnezda, teritorija, mesta za razmnožavanje i
mikrohabitata. Nestanak starih stabala sa dupljama, na primer, znači gubitak prostora za
vrste koje ih koriste.
Menja se i sam sastav zajednice. Osetljive vrste mogu nestati, dok opožarene površine
kolonizuju pionirske, korovske i oportunističke vrste, a u nekim slučajevima i invazivne vrste.
Kod ponovljenih požara ovaj proces može dovesti do osiromašenja zajednice i zamene
složenijeg ekosistema jednostavnijim, sa manjim brojem vrsta.
Velike opožarene površine dodatno fragmentiraju staništa. Kontinuirano stanište pretvara se
u fragmente, otežavajući kretanje, ishranu, razmnožavanje, migraciju i ponovno
naseljavanje, a može se narušiti i genetička povezanost populacija.
Kada nestane jedna karika, menja se ceo lanac
Požar ne deluje samo direktno. Njegove posledice mogu da se šire kroz čitavu mrežu
ishrane.
Smanjenje biljne biomase znači manje hrane za biljojede. Njihovo smanjenje dalje utiče na
predatore.
Stradaju i organizmi čija je uloga manje vidljiva, ali za ekosistem presudna: oprašivači i
razlagači. Gubitak pčela, leptira i drugih oprašivača može otežati razmnožavanje biljaka,
dok gubitak gljiva, mikroorganizama i beskičmenjaka menja razlaganje organske materije.
Zbog toga požar nije samo pitanje „koliko je životinja uginulo“. Pitanje je koje veze između
organizama više ne funkcionišu.
Deset funkcija ekosistema koje mogu biti poremećene
Upravo ovde postaje jasno zašto procena požara ne sme da se završi procenom izgorele
površine.
Požar može poremetiti:
- Primarnu produkciju — gubitkom vegetacije smanjuje se stvaranje nove biomase i
fotosintetska aktivnost. - Ciklus ugljenika — sagorevanje biomase oslobađa ugljenik, dok se smanjuje
sposobnost vegetacije da ga ponovo vezuje i skladišti. - Ciklus hranljivih materija — sagorevanje menja količinu i raspoloživost organske
materije i mineralnih elemenata. - Razlaganje organske materije — stradanje mikroorganizama, gljiva i
beskičmenjaka menja procese razgradnje. - Oprašivanje — smanjenje brojnosti oprašivača može ograničiti reprodukciju biljnih
vrsta. - Rasprostiranje semena — gubitak životinja koje prenose seme može usporiti
kolonizaciju i regeneraciju opožarenog prostora. - Kontrolu populacija — poremećaji odnosa predator–plen mogu promeniti brojnost
čitavih grupa organizama. - Formiranje i očuvanje zemljišta — gubitak organske materije i vegetacionog
pokrivača povećava njegovu ranjivost na degradaciju. - Regulaciju vode — smanjena pokrovnost može povećati površinsko oticanje i
smanjiti sposobnost zemljišta da zadrži vodu. - Održavanje staništa — nestanak strukture vegetacije znači gubitak skloništa,
gnezdilišta, mesta za ishranu i drugih mikrohabitata.
Ovo nisu apstraktne funkcije. Od njih zavisi da li će ekosistem nastaviti da proizvodi
biomasu, obrađuje organsku materiju, kruži hranljivim materijama, podržava oprašivanje i
rasprostiranje semena, održava populacije i zadržava vodu i zemljište.
A šta gubimo mi?
Kada se poremete funkcije ekosistema, smanjuju se i ekosistemske usluge koje priroda
pruža društvu.
Požari mogu smanjiti dostupnost drvne mase, plodova, jestivih i lekovitih biljaka i drugih
prirodnih resursa. Ugrožavaju regulatorne usluge — regulaciju klime, skladištenje ugljenika,
regulaciju vode, kontrolu erozije, kvalitet vode i biološku kontrolu štetočina.
To znači da posledica požara nije samo mrtvo drvo. Posledica je i manje prirodne zaštite,
manje resursa i manje koristi koje ekosistem može da pruža ljudima.
Posle vatre dolazi zemljište — i voda
Intenzivan požar može uništiti organsku materiju, oštetiti mikroorganizme, smanjiti organski
ugljenik i promeniti fizičke i hemijske osobine zemljišta.
Kada nestane vegetacioni pokrivač, zemljište ostaje nezaštićeno. Padavine mogu odnositi
fine čestice, pepeo, organsku materiju i hranljive materije. Na strmim terenima i tokom jakih
padavina ovaj proces može biti posebno izražen.
Istovremeno, materijal sa opožarenih površina može dospeti u potoke, reke, jezera i izvore.
Pepeo i sediment mogu promeniti temperaturu, hemijski sastav i količinu suspendovanog
materijala u vodi, a time i uslove za vodene organizme.
Dim predstavlja dodatni problem: utiče na kvalitet vazduha, smanjuje količinu svetlosti i
fotosintetsku aktivnost i može štetno delovati na ljude i životinje.
Požar može pripremiti teren za novi požar
Posle požara ostaju mrtva stabla i druga biomasa koja može postati gorivo. Otvaranjem
sklopa vegetacije povećava se prodor sunčeve svetlosti, zemljište i preostala vegetacija
mogu se brže isušivati, a poremećene površine mogu pogodovati vrstama koje se lako šire i
koje su potencijalno lako zapaljive.
Zato se prethodni požar ne sme posmatrati kao izolovan događaj. Učestalost požara
jednako je važna kao njegov intenzitet.
Srbija je isto upozorenje već imala 2025.
Ovo nije prvi put da Srbija tokom leta ulazi u ovakav požarni režim.
Krajem avgusta 2025. vatrogasci-spasioci su u jednom danu gasili gotovo 250 požara širom
Srbije, što pokazuje razmere požarnog pritiska tog leta.
I ljudska cena je već bila poznata.
Osmog avgusta 2025. u požaru kod Bovanskog jezera poginuo je 43-godišnji muškarac.
Dvanaest dana kasnije, 20. avgusta, u požaru kod Golog Rida i Novog Sela u okolini Lebana
poginuo je 66-godišnji muškarac.
A onda se 2026. godine požar ponovo pojavio kod Bovanskog jezera.
To nije dokaz da je konkretna institucija namerno „dozvolila“ novi požar. Ali jeste ozbiljan
osnov za pitanje šta je na tom prostoru urađeno tokom godinu dana između dva
požara.
Ako je lokacija već poznata kao rizična, zašto nije bila predmet pojačanog nadzora? Da li je
procenjena količina suvog i mrtvog gorivog materijala? Da li su provereni i održavani
protivpožarni putevi i proseke? Da li su kritične površine oko naselja očišćene? Da li je
pojačano rano otkrivanje? Da li je urađena procena prirodne regeneracije nakon
prošlogodišnjeg požara?
To nisu pitanja koja mogu da se ostave za sledeće leto.
Matrica procene efekta mora postati javni dokument
Ako institucije žele da pokažu da se požarima upravlja sistemski, onda za svako veće
požarište mora postojati matrica procene efekta.
Za svaku lokaciju potrebno je objaviti najmanje:
površinu zahvaćenu požarom;
intenzitet požara;
podatak da li su zahvaćene prizemna vegetacija ili krošnje;
tip i starost vegetacije;
pogođene biljne i životinjske vrste i staništa;
promene u biodiverzitetu;
raniju istoriju požara na istoj lokaciji;
stanje zemljišta;
rizik od erozije;
uticaj na vodne sisteme;
poremećene funkcije ekosistema;
ugrožene ekosistemske usluge;
procenu mogućnosti prirodne regeneracije;
mere koje će biti preduzete i rokove za njihovo sprovođenje.
I ta procena ne sme biti jednokratna. Potrebno je pratiti lokaciju mesecima i godinama nakon
požara.
Jer tek tada možemo znati da li se priroda vraća ili se pred našim očima menja u nešto
siromašnije.
Odgovornost počinje pre prvog plamena
Vatrogasci mogu ugasiti požar. Ne mogu vratiti izgubljenu vrstu, poništiti eroziju ili vratiti
funkciju ekosistema koja je nestala.
Zato prevencija ne sme da počinje kada se pojavi dim.
Ako se zna gde su požari već izbijali, onda te lokacije moraju biti među prvim mestima koja
se kontrolišu. Prevencija je mogla da znači redovno kartiranje rizika, terenske preglede,
uklanjanje kritičnih količina suvog rastinja i mrtve biomase tamo gde je to ekološki
opravdano, održavanje protivpožarnih puteva i proseka, pojačano osmatranje u danima
ekstremnog rizika, satelitsko i drugo rano otkrivanje, kao i plansko upravljanje vegetacijom
oko naselja i infrastrukture.
Zaštićena područja moraju imati posebno razrađene planove zaštite od požara, a nakon
svakog većeg požara mora slediti procena oporavka i ponovna procena rizika.
Zato je krajnje vreme da nadležni javnosti ne saopštavaju samo koliko je požara ugašeno i
koliko je hektara izgorelo.
Javnost ima pravo da zna šta je požar uradio ekosistemu.
I još važnije: ima pravo da zna šta je urađeno da se isti prostor ponovo ne nađe pod
vatrom.
Deliblatska peščara neka nam je primer kako nikada više nesmemo da dopustimo ono što
se desilo: požar na istoj lokaciji aktivira četiri puta u dve nedelje — 21. i 26. jula, 2. i 5.
avgusta — to više nije samo niz nepovezanih događaja. To je morao biti signal za
vanrednu procenu rizika.
Od požara koji je 21. jula rano otkriven i lokalizovan, došli smo do požara koji je u
roku od nekoliko nedelja zahvatio hiljade hektara.
Zašto je Deliblatska peščara posebno važna?
Zato što ovde hektar nije samo hektar. Deliblatska peščara je prostor u kojem se prepliću
peščarska, stepska, šumska i druga staništa, sa velikom raznovrsnošću flore i faune.
Njena međunarodna važnost proizlazi upravo iz te kombinacije staništa i vrsta. Državni
prostorni plan je označava kao jedan od najvažnijih centara biodiverziteta u Evropi, a
područje ima i međunarodni status Ramsarskog područja.
Predsednik je jednom rekao da se mi, narod u Srbiji, umijemo hladnom vodom. Pa,
predsedniče, umivaš li se i ti hladnom vodom ili su ti oči toliko krmeljive, pa ne vidiš dim,
garež i hiljade hektara koji nestaju pred očima? Možda je vreme da se umesto hladnom
vodom umiješ odgovornošću — jer narod više nema čime da ispira pepeo sa onoga što mu
je ostalo.