LESKOVAC

Prazni budžetski portali, raskopana sela bez asfalta, mladi bez perspektive i stariji sugrađani prepušteni sami sebi, ovo je slika svakodnevice u Leskovcu koju opisuju sami građani i lokalni aktivisti. Dok se iz gradske kase izdvajaju milioni evra za kapitalne projekte sa kojih se rokovi konstantno pomeraju, građani zameraju da osnovni životni uslovi u gradu i okolnim selima ostaju na ivici funkcionalnosti.

Mladi u Leskovcu: „Ne tražimo čuda, samo priliku da ne odemo”

Jedan od ključnih razloga masovnog odlaska mladih iz Leskovca jeste osećaj beznađa i stranačko zapošljavanje. Mladen, predstavnik mladih, ističe da problem nije samo u nedostatku posla, već u potpunom nedostatku perspektive i sigurnosti.

„Kada govorimo o izdvajanju novca iz budžeta grada Leskovca za mlade, važno je istaći da pored jednog bitnog problema, a to je nedostatak posla, jeste nedostatak perspektive. Mladi nemaju osećaj sigurnosti da mogu da ostanu da žive i rade u Leskovcu, zato što većina njih smatra, koja je dakle obrazovana, koji su završili više škole, fakultete i tako dalje, mogu doći do posla jedino putem veza, putem političkih stranaka, partija i tako dalje, a ne putem znanja koje su stekli.”, kaže tudent Mladen Cvetković.

Smatra da je “važno ulagati što više u kulturne sadržaje, u obrazovne sadržaje, u sportsko-rekreativne sadržaje, ali i infrastrukturu u manjim mestima, posebno u selima. Dakle, mladi ne traže čuda. Oni samo traže mogućnost i priliku da veruju u svoj grad kako bi tu ostali da žive, osnovali porodice i nastavili svoj život.”

Penzioneri zapostavljeni : Podele na „zdrave” i nepokretne, bez lekara u Domu zdravlja

Dok mladi odlaze, stariji sugrađani preživljavaju u izuzetno teškim uslovima. Penzionerka B. P. upozorava da su penzioneri u Leskovcu potpuno zapostavljeni i da neselektivna podela paket pomoći svima redom predstavlja samo skretanje pažnje sa realnih problema.

„Mislim da su penzioneri u Leskovcu mnogo zapostavljeni. Ima mnogo penzionera koji preživljavaju i kojima je potrebna velika pomoć, i to ne samo u ovim paketima koje mi dobijemo. Trebalo bi da dobijaju i novčanu pomoć. Treba da se obilaze kući, jer ima mnogo bolesnih, nepokretnih, koji plaćaju penzionersku članarinu, a tu članarinu koriste penzioneri koji su fizički dobrostojeći, koji su dosta zdravi i koji stalno putuju negde, dok oni koji su u krevetima ili u kolicima ne mogu nigde da se pokrenu. Njima je potrebna velika pomoć, kućna nega, potrebne su im pare, novčana pomoć da plate lekove, da plate kiriju, imaju male penzije… Ima usamljenih ljudi koji žive u bedi, kojima krovovi prokišnjavaju, koji ne mogu da plate majstore, koji nemaju struju, a grad Leskovac sa ovim paketima ne postiže ništa. Pakete dobijaju svi odreda, i oni koji imaju penziju po sto hiljada, i oni koji imaju po dvadeset i pet ili ne znam koliko je najmanja penzija.” kaže penzionerka Bosiljka Papaček.

Gorući problem je i nedovoljan broj geronto-domaćica, ali i politizacija zapošljavanja čak i u socijalnom sektoruk, smatra ona.

„Mislim da ima malo geronto-domaćica. Preko Centra za socijalni rad ima samo 2-3, neke su dale otkaz, neće da se jave nove, težak je to posao, malo su plaćene… One bi trebale da imaju veća primanja i da se jednostavno angažuje više geronto-domaćica, da se raspiše konkurs… Ima puno mladih besposlenih, pa i članova SNS, zašto se ne bi i oni prihvatili da rade takav posao… Ima ljudi koji sa fakultetom rade na pijaci, žena koja je završila fakultet radi u prodavnici, žena koja ima fakultet, završila je sociologiju, nema posla, radi u Centru za socijalni rad, ali kao geronto-domaćica i tako radi već 15 godina, nije mogla da dobije posao jer nije član SNS,” prenosi nam Papaček.

Osim socijalne zaštite, zdravstveni sistem u gradu je u potpunom kolapsu, ocenjuje ona.

„Zdravstvena zaštita nije mnogo dostupna. Ne može da se dopre do specijalista, jedino može samo da se ode privatno i da se debelo plati. Svi su uglavnom otišli u privatnike, a kad se pokuša da se dobije uput kod izabranog lekara, oni pogledaju u kompjuter i kažu da nema termina. I onda šta nam preostaje, ili da se ne lečimo i da umiremo, ili da zajmimo pare i da tražimo od dece koja isto tako ne rade, koja su isto bez posla… Ja se hranim kući jer imam neku malo veću penziju, ali i meni to nekad nije dovoljno zbog silnih lekova koje stalno plaćam, kao i lekarskih pregleda, jer se ne može doći do lekara. Mi nemamo lekare u gradu, nemamo lekare u Domu zdravlja, što je najstrašnije. Bolnica nam je u haosu, kad god se uđe to svako može da vidi. Ona se sređuje, ali kad će to da bude, kroz 10-15 godina, kao što su radili sa trgom nekada ovde.Tako je 4-5 godina trg sređivan i čak nije nešto naročito ni urađen.”

Komunalni haos: Poplave u Dubočici, uništeni trotoari i lutalice

Infrastrukturna zapuštenost ne pogađa samo seoska područja poput Rudara, već i u gradskim naseljima stvara ozbiljne komunalne i bezbednosne probleme. Marina Đorđević ukazuje na nerazumno trošenje novca i nemar komunalnih službi:

„Ulice su nam u lošem stanju, a tu računam i kolovoz i trotoare koji su strašni i čudim se što više nema tužbi građana koji se povređuju, padaju, uništavaju obuću… Kanalizacija u naselju Dubočica je strašna – kada su jake kiše, kanalizacija ne može da pokupi svu tu vodu i bukvalno se cele ulice poplave i ne može da se prođe. Ima mnogo toga, grad nam je prljav. Jesu postavljeni kontejneri, ali te kontejnere ne poštuju ni građani, a ni služba. Kod nas u naselju Dubočica je u redu što se tiče iznošenja, ali gledam da u drugim ulicama nije zadovoljavajuće iznošenje đubreta. Mislim da komunalna služba treba da radi malo bolje svoj posao.”

Kada je u pitanju problem pasa lutalica, sagovornica naglašava da se novac građana odliva na tužbe umesto na sistemsko rešenje:

„Što se pasa tiče, mislim da i to može lako da se reši. Nije problem samo da se plate advokati i ujedi pasa, nego za te pare koje se daju za tužbe, do sada su mogli da prošire azil, da zaposle nekog veterinara – da to ne bude samo jedan veterinar koji će da radi sterilizaciju pasa lutalica, nego da ih radi više i da bude pod kontrolom koji se psi i mačke sterilišu, da li su to psi sa ulice ili vlasnički psi. Dalje, da se psi čipuju i da to neko proverava. Ne bismo imali štence na ulici u broju u kojem ih imamo. Ovo je nemoguća misija: dođe azil i pokupi pse, a već za par meseci imamo nove čopore po naseljima, a kad su čopori i nesterilisani psi u pitanju, lako dođe do ujeda… Ali, tu se radi o ljudima koji pse izbacuju na ulicu, to je najveći problem.”

Netransparentnost budžeta: Prazni portali i prebačene obaveze

Na sve ove svedočenja nadovezuje se i pitanje javnosti rada gradske uprave. Dok se u Rudaru izvođač oslobađa direktne obaveze vraćanja asfalta na teret budžeta građana, postoavlja s epitanje kome zapravo novac odlazi.

U situaciji kada građani moraju sami da se organizuju i rešavaju probleme u svojoj zajednici, poput Čukljenika, Žabljana, Brestovca, postavlja se pitanje gde stvarno ide njihov novac iz budžeta grada.

Ekipa JUGpressa