LESKOVAC

Ovogodišnji dobitnik nagrade „Živojin Pavlović“ za afirmaciju filmske umetnosti Slavko Štimac svoju glumačku karijeru je započeo kao jedanaestogodišnji dečak u filmu „Vuk samotnjak“, daleke 1972. godine.

Do toga je, kaže,  došlo gotovo slučajno, jer ekipa filma je došla u školu koju je Slavko pohađao je tražila decu za film, odabrali nekoliko, i na taj način mu potpuno promenili život.

Nikada nije bio u nekim dramskim grupama, niti nešto posebno zainteresovan za glumu, ali je nastavio da snima film za filmom i nakupilo se do sada šezdesetak naslova, što ga je učinilo jednim od najvećih filmskih naturščika sa ovih prostora.

I dalje čeka najdražu ulogu, ne može da izdvoji nijedan film koji je snimio kao sebi najdraži, jednostavno ne razmišlja o tome.

Najnoviji film koji upravo ulazi u bioskope mu je „Ime: Dobrica, prezime: nepoznato“ za koji kaže da nije politički korektan, jer se ne bavi temama kojim se naša filmografija poslednjih godina bavi.

„Film ima podnaslov bajka za odrasle i govori kako bi lepo moglo da se živi kad bi ljudi bili dobri. Kako se ono kaže, kako daješ tako ti se vraća. Isto važi i za suprotno. Veliki mi je kompliment i kad kažu da sam ja pravi lik za tu ulogu, ulogu Dobrice koji na svet koji ga okružuje gleda samo sa pozitivne strane i u svemu vidi samo dobro, te se tako i ponaša. Ja se trudim da budem što bolji, koliko u tome uspevam i ja i svi mi pitanje je, ima tu mnogo prepreka. Malo me ljudi stvarno poznaje da bi to realno moglo da proceni.“

Snimao je i za strane producente, tako da ima iskustva i u tome.

„Raditi filmove nekada i danas je vrlo slično, kao i raditi filmove za neku domaću ili stranu produkciju. Jednom kad uđete u bioskop vi više ne razmišljate o tome kako je to nastajalo, da li je bilo problema, je li snimanje trajalo dugo… Samo želite da vidite konačni proizvod. Na isti se način svuda u svetu rade filmovi, samo je pitanje da li imate šta da kažete i to je ono što filmove čini dobrim i lošim. Mislim da čak i budžet filma ne utiče mnogo na  njegovo nastajanje “.

Na prostoru bivše Jugoslavije u poslednje vreme je dosta koprodukcijskih filmova i to ima smisla, smatra Štimac.

” Tu je više od 20 miliona ljudi koji govori isti jezik, tako da takav rad dobija opravdanje i u umetničkom i u ekonomskom smislu. Moć kinematografije je velika i naša je dužnost da ukazujemo na pozivne stvari u ljudskim odnosima, ali je teško boriti se kad vidimo da je politika u svim sferama i da radi na najniži način. Kinematografijom bi trebali da povezujemo ljude, da ukazujemo na neke pozitivne stvari i u nama i oko nas,“rekao je Štimac

Danas ima jako puno glumaca, nije to lak posao kao što ljudi misle, a nije lako biti ni javna ličnost.

„Zavisi od čoveka. Lično volim da živim diskretno, da imam svoj život i mislim da nisu sve stvari za javnost, ” objašnjava Štimac.