LESKOVAC

ŠTO JE BILO, BILO JE

Istorija moje terase, barem što se tiče Roštiljijade i glavne bine, počinje onog dana kada su binu montirali direktno na 30-ak metara od mog stana, logično i terase (od ulaznih vrata zgrade do bine je 35 koraka, brojao sam). Do tada su se koncerti glavnih zvezda održavali na bini koja je bila na Širokoj čaršiji, odnosno iznad prostora koji mi Leskovčani zovemo Rupa. Kako je neko iz lokalne samouprave taj prostor iznajmio nekome za terasu, došlo je do problema sa održavanjem koncerata. Domišljati uposlenici Turističke organizacije, kakvim ih je sam Bog dao, dođu na ideju da izmeste binu u najstroži centar grada, i da pritom zatvore glavnu ulicu do samog mosta. Tako se našlo prostora i za one štandove na kojima se prodaje svakakva „sitničarska“ roba, te su spojili lepo i korisno.
NAJVEĆA POSETA
Elem, vrlo brzo smo skontali da moja terasa je idealna za VIP ložu, što se masovno i koristilo u tu svrhu. Poseta je strogo zavisila od izvođača, jer je bilo momenata i kada niko nije bio zainteresovan da dođe. Najveća poseta je bila sa trećom (ili četvrtom?) generacijom Zvezda Granda… Pritom, moram da napomenem da smo, kada prepunimo kapacitet terase, otvarali prozore, pa se gledalo iz soba, ili sedelo na prozorima. Mislim da je tada barem 50-ak ljudi prodefilovalo kroz stan. Većina su bili prijatelji čija deca su u tom trenutku imala 10-15 godina. Mi na terasi, oni dole u masi. Kako nas vide, odmah sledi dranje „puštajte nas gore, dete ne vidi ništa…“ Jedne godine se na terasi zadesio moje prijatelj Ivan iz Maribora, bajker koji je voleo da, kad mu vreme i obaveze to dozvole, svrati u Leskovac na Roštiljijadu. Slovenac, roker, gleda delirijum publike na neke izvođače za koje nikad nije čuo, poneku pesmu i prepozna i ništa mu nije jasno. Tako je to kad imaš sreće da nemaš Pink.
Eh, kako su te Zvezde Gradna bile popularne nekada. Na kraju, poslednjih par njihovih dolazaka, prazna terasa je govorila dovoljno o prolasku popularnosti.
ZNANI I NEZNANI GOSTI
Prvih nekoliko godina je organizacija za terasu bila laka. Ja sam kući, desetak minuta pre početka zainteresovani dođu i svi smo tu. Problem je nastao kada sam morao da iz profesionalnih razloga pratim Roštiljijadu, a to je značilo da budem oko bine na nekih 15 minuta pre početka nastupa glavnih zvezda. Pošto nisam mogao da budem u stanu i dočekujem goste, obično bi se našao neko ko bi bio „požarni“, pa otvarao i zatvarao vrata. Pritom, moram da dodam i to, dosetljivi ljubitelji muzike su koristili priliku da se popnu na letnju terasu zgrade i odatle prate koncerte. Tu ne bi bilo nikakvih problema da su se, da tako kažem, ponašali korektno i kulturno, ali kako toga nije bilo, komšije su se bunile, čak je i policija imala posla. Na kraju je bio problem uopšte da se uđe u zgradu, ali je rešenje nađeno zaključavanjem glavnog ulaza i, kasnije, uvođenjem interfona u zgradu. A i komšika je znala da dežura i ne pušta nikoga.
Dakle, kao što rekoh, neko boravi u stanu, pušta znane i neznane. Mobilni telefoni su mahom beskorisni, odnosno jedino sms-ovi imaju vajde, s obzirom na buku. I tako, stigne poruka „Ispred sam“, dežurni skokne do ulaza i objasni komšiki koja dežura da ti i ti idu kod mene na terasu… Ponekad je bilo lakše ući u američki Pentagon. Vremenom je dolazilo i do situacije „Ušao sam, komšika me već poznaje i odmah me pustila!“
I tako, ko uđe, ko izađe… Ja sam dolazio obično nakon pola sata posle početka koncerta. Neki put bih se pridružio društvu ne terasi, nekad igrao igrice na kompjuteru, što je zavisilo od izvođača i moje zainteresovanosti za istog. A bilo je momenata i kada sam gledao kvalifikacije za Ligu šampiona u fudbalu, jer se termini uvek poklapaju…
Uvek je bilo onih koji istraju do kraja koncerta, logično. Jednom se desilo da sa jednom prijateljicom gledamo kroz prozor neki koncert (to su mi omiljeni koncerti, gledam ih iz dnevne/spavaće sobe) i kažem joj da sačeka samo da u redakciju pošaljem slike i kraći tekst, pa ću da je ispratim i malo odmorim glavu od buke. Odjednom se iz druge sobe pojavljuje mladić i pita da li je problem da on sa devojkom ostane još koji minut, dok se malo rasčisti gužva pred zgradom. Ja kažem da nema problema. Dalji razgovor između moje prijateljice i mene je tekao ovako:
-Ko ti je ovaj?
-Nemam pojma.
-Kako nemaš pojma, a čovek ti u stanu?
-A ko ga je pustio? Ja sam obično ispred bine kad se puni stan, a vi u stanu ste naplatna rampa, svako prođe, sve puštate… Verovatno su ušli sa nekim poznatim, a tome dosadio koncert i otišao u međuvremenu…
Dešava mi se da upoznam neku osobu, a da mi ona kaže „ti se ne sećaš, ali ja sam bio(la) kod tebe sa tim i tim… Bili smo da gledamo koncert…“ Ko bi se toga setio, kad se dešava i da taj koji je te osobe doveo kod mene zaboravio na to.
VAN GOG
Treba li reći da su kolege iz raznih televizija često znale da koriste terasu, ali i sobe, kako bi napravili dobar snimak nekog koncerta? Tako se jednom desilo da, u sred svirke grupe Van Gog, lider grupe Đule, u pauzi između dve pesme, kaže publici:
„Iz kupatila nas krišom snima čovek u gaćama!“
I prstom pokaže na prozor mog stana! Upravo u trenutka kada sam ja prišao da pogledam kako izgleda koncert iz našeg ugla… Svi okupljeni se okreću ka nama, mi mašemo, šta drugo. Pritom, da se zna, čovek (kamerman) nije bio u gaćama, nego najnormalnije obučen, majica i bermude. I nije kupatilo, nego soba.
NEVERNE BEBE
Moram da najpre pojasnim kako je terasa i svetlarnik za zgradu, pa je sva u staklu. Dakle, traje koncert „Nevernih beba“, a neko uporno lupa i doziva sa te strane. Naravno, od silne buke jedva čujemo, a onda se ispostavlja da taj uporni gost je osoba koja je službeni fotograf „Nevernih beba“, pa moli da nekako dođe na terasu da snimi nastup benda za uspomenu… Eto, upornost se isplati, kao i njeno lupanje i dozivanje u trajanju od desetak minuta.
DRAGANA MIRKOVIĆ
Jedini koncert koji nisam ispratio iz sobe ili terase je čuveni koncert Dragane Mirković (dobro, priznajem da je bio jedan koncert kada sam otišao/pobegao što dalje i nisam bio kući, ali to je bilo zato što nije bilo zainteresovanih za terasu. Kad ima zainteresovanih, ja sam ljubazni domaćin koji trpi svakakve koncerte). Obično, nekih 10-15 minuta pre koncerta odem ispred bine, kad počne koncert napravim fotografije da ilustrujemo tekst, te posle nekih 15-ak minuta odem kući. Najčešće pravo kroz masu dođem do onog ograđenog dela ispred bine, međutim, u ovom slučaju je već na nekih 20 minuta pre koncerta to bilo nemoguće. Gužva je bila tolika da sam morao da kružim i da tih već pomenutih 35 koraka vazdušne linije prođem za skoro 15 minuta! Kada sam hteo da se vratim kući shvatio sam jednostavno ne mogu da izađem iz onog ograđenog dela, te sam ostao do samog kraja. Ko me zna shvatiće kakve su moje muke, jer ne samo Dragana Mirković, nego i muzika koju ona i njoj slični izvode nikada nije bila na mojoj listi slušanja. Pritom ona, umesto da završi koncert oko ponoći, nastavi da peva još preko sat ipo…
DRAGAN KOJIĆ KEBA
Pamtim i Dragana Kojića Kebu… Naime, trebalo je da nastupi Vlatko Stefanovski. Društvance se organizuje za terasu, ali je bio neki nemili događaj baš tog dana, proglašen je dan žalosti, pa je koncert otkazan i, pri tom, prebačen za nedelju. U nedelju se desi da je u Makedoniji dan žalosti, pa Vlatko otkaže. I onda se neko seti da, pošto je najavljen koncert za nedelju (kad nema koncerata), ipak „navataju“ nekog. Ko se setio da dovede pomenutog Kebu, nemam pojma, ali alal mu vera na ideji. Umesto Vlatka Stefanovskog – Dragan Kojić Keba! Naravno da je moje društvo listom otkazalo mesta na terasi. Koncert je trebalo da počne u 21 čas, pet minuta pre toga zvono na vratima, dolazi prijateljica i, uz smešak, pita da li je ona to prva došla? Kažem da je ne samo prva, nego i jedina, a onda se ispostavi da ona nema pojma za pomenutu umetničku rotaciju. Mislim, ako joj je kad nije htela da bude deo društvenih mreža, pa neka živi u neznanju. Ona ne veruje da nastupa Keba, u tom trenutku počinje koncert, izađemo na terasu – Keba, ko drugi. Kad smo već tu, hajde da gledamo. Dve stolice, sedi i uživaj. Pritom, vreme odvratno, hladno, neka sitna dosadna jesenja kišica, nekoliko stotina ljudi ispred bine… Keba pokušava da ih animira, da ih zagreje pesmom, slabo mu ide. Otpevao 4-5 pesama, i krene da se obraća publici, ono hvala što ste došli, najbolji ste, kiša vam ništa ne može…
„Kako se čujemo? Kako čujete vi u zgradi? A vas dvoje na terasi?“
E živote, Keba se brine kako se čuje kod mene na terasi! Malo li je!

Ivan Spirić