Predstava Teatra Vihor “Teško je reći zbogom”

LESKOVAC

U Kamernoj sali Leskovačkog kulturnog centra tražila se karta više za gostovanje Teatra Vihor sa predstavom „Teško je reći zbogom”. Reč je o modernoj savremenoj drami o neobičnom bračnom trouglu, po tekstu Mire Gavrana, u režiji Marije Lipkovske. Leskovačani su imali prilike da na sceni vide Draganu Dabović, Nevenu Ristić i Ivana Mihailovića. Publika je predstavu napustila zadovoljna, komentari su bili da se radi o ozbiljnoj temi i vrlo dobroj glumi.

„Bogu hvala ako je tako“ kaže glumica Nevena Vukes, donedavno Ristić i dodaje „tema je zaista ozbiljna. Nama je bio cilj da nađemo komad koji će se baviti problematikom običnog čoveka danas. Tražili smo temu koja se tiče i naše generacije i ovo je komad koji je povezan sa problemima generalno svih na Balkanu. To je neko odlaganje pojedinačnih odluka, gde imamo neke nerazumne strahove za određene poteze u našem životu i neimanjem tih odluka srljamo u neverstvo, srljamo u laži, u neke razne krajnosti koje ruše instituciju braka ili čak i ne dođe do braka, ili i dođe, pa onda dođe potomstvo, pa ljudi budu nesretni u svemu tome… Ljudi se ne snađu u toj zajednici samo zbog milionskih problema koje nama sistem nalaže. Istina lagano gubi svoj pravi oblik. Život danas jeste težak, ali poenta ovog komada je i da malo probudimo savest, da zapitamo sebe i počnemo da menjamo stvari od sebe. Priznajem da smo se i mi malo pronašli u njemu. Ja lično nisam imala neku istu životnu situaciju, ali sam prepoznala neke određene stvari. Moj lik Tee pokazuje da klasično žensko zvocanje može da košta instituciju braka u puno toga. Tu sam prepoznala sebe kao ženu, neke stvari sam ja sama izgovorila… Nekako preispitaš samog sebe i onda se držim onoga što mi je jedan mudri starac rekao, a to je da je divno da neke ružne stvari koje prepoznamo na sebi osvestimo, ali ih zadržimo na sceni, da ne izlaze van scene.“

Leskovac je 28. grad u kome je odigrana ova predstava. Nevena kaže da ima razlike u reagovanju od grada do grada.

„Ja to razlikujem kao mirnija ili smešljivija publika. To zavisi od trenutka, nikad se ne zna šta će da bude. Publika je jedna masa i ako je većina u publici stidljivija, tako će ostati do kraja. Ako preovladavaju slobodnije reakcije, koje ne podrazumevaju samo smeh kao reakciju, jer čujemo mi sve, a da oni i ne znaju i to se sve oseća i preovladava prostorom. Publika je jedan član više, predstava ne postoji bez publike. Oni nama diktiraju tempo. Publika u Leskovcu je bila divna i mirna. Ova sala je akustična, sve se čuje, i mi smo bili mirniji u našoj igri, dali smo vremena da odzvone neke stvari, tako da smo i malo duže trajali, tačnije ovo je najduže izvođenje naše predstave do sada. Kada se igra u velikoj sali nekako nema prostora za sve te stvari, a kamerno kad se igra je lepše i intimnije. I publika je blizu, osećaš je sve vreme.“

Teatar Vihor, insistira Nevena, nikako nije alternativno pozorište.

„Mi imamo problem kada se negde pojavimo i ljudi pomisle da je to alternativno pozorište ili tezga. A mi smo jednaki sa institucijama. Nemam ja ništa ni protiv tezgi, neka svako radi ono što misli da treba da radi. Mi smo nastali kao potreba da se oformi nezavisna scena, nakon nas su se, i pre nas, lančano otvarale druge nezavisne scene i danas se međusobno podržavamo. Registrovani smo kao putujuće pozorište, a takvo je i ime – Putujuće pozorište Teatar Vihor. To je zato što ne želimo da nam baza bude Beograd, iako svi manje-više živimo u Beogradu. Nama je cilj da decentralizujemo scenu i da oživimo kulturne centre širom naše zemlje i regije. Osnovano je 2015. godine i ovo je naš prvi komad koji smo pripremili. Iako sam ja osnivač i neko ko je pokrenuo ovu priču, jasno je da sama ne bih mogla ništa. U to sam ušla jer se nekako pojavila potreba, mada radim i u drugim državnim i privatnim institucijama, pozorištima, na filmu, televiziji… Mi, na žalost, nemamo mnogo mogućnosti da biramo gde ćemo da radimo, ipak ovo nije Holivud i neka visoka produkcija unutar naše zemlje. Mislim da je prevashodno problem u tome što se pojavio veliki broj Akademija, uz dužno poštovanje za sve, ne želim da omalovažim nijednu. Radi se o tome da previše glumaca godišnje diplomira, a nemamo toliko tržište za sve u našoj zemlji. Pritom imamo i zabranu zapošljavanja, za koju sam čula da je produžena i u ovoj godini. Ovo je pokret nezavisne scene, to je nešto što je prostor gde naša generacija može da stvara. Mnogi stariji glumci kažu da nama to samo i preostaje. Ja sam se potrudila da uz Božiju pomoć sakupim neka sredstva i pokrenemo prvi projekat. Sada već imamo dve predstave, a radimo i treću. Nisam sve ovo pokrenula da bih zaradila milione, to ne postoji ovde, ali je prevashodno bilo to što mislim da naša generacija ima puno toga da kaže. Cilj nam je da svako dobije zaradu za ono što je uradio i sve je moguće. Jedino nisam računala na to šta znači biti glumac i producent u isto vreme, ali to je to, nema kukanja, ćuti i radi!“

Nevena Ristić smatra i da priča o decentralizaciji kulture ipak nije samo priča.

„Pomeraju se stvari. Pre dve godine sam bila u Leskovcu, na LIFFE-u. Oseća se borba. Ja sam iz Kragujevca, razumem potrebu da je Beograd glavni grad, da su potrebe tu, pa i ja sam nakon studija ostala tamo. Ali, gluma je odvajkada bila čergarski posao. To nije strano nikome od nas. Verujte i da svi glumci koji rade u institucijama, iako govorimo o glavnom gradu, jednako putuju kao i mi. Znači, ovo jeste čergarski posao i stvarno treba da se voli svim srcem da bi se radilo, da se ne bi osećao umor, nego samo radost dok se radi.“

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare