VLASOTINCE
Milisava Petrovića u Vlasotincu i gotovo u celoj Srbiju znaju kao bata Mišu, i to
kao stvaraoca  vrhunskih golmana. Bata Miša je ostavio dubok trag u stvaranju
vrhunskih čuvara mreže u bivšoj Jugoslaviji.

Krajem prošlog veka u isto vreme ispred gola nacionalne reprezentacije bila su
dvojica Vlasotinčana, ponikli na fudbalskoj „Rosulji” i u ekipi Vlasine, a koji su
golmanski zanat u početku svoje karijere učili upravo kod bata Miše. Aleksandar
Kocić bio je standardni čuvar mreže seniorske reprezentacije Jugoslavije i u
društvu vrhunskih igrača, kao što su bili Dragan Stojković Piksi, Savićević,
pokojni Siniša Mihajlović, Jugović, Savo Milošević… Na golu mlade
reprezentacije stajao je Dejan Pešić, koji je u to vreme važio kao jedan od
najperspektivnijh mladih golmana Evrope. U bogatim svojim karijerama obojica su,
pored ostalog,  jedno vreme bili na golu šampionske Crvene zvezde. Čak tri bata
Mišina pulena branila su mrežu svojih ekipa na tri različita kontinenta.
Ovih dana sedeli smo u Mišinom lepo uređenom dvorištu u Vlasotincu i u
hladovini, ispod njegove gotovo  kultne dunje evocirali dešavanja iz dalekih
prošlih vremena. A imali smo o čemu i da razgovoramo, dok  nas je njegova lepša
polovina Bisa gostila domaćim specijalitetima, a bata Miša, po običaju, hladnom
vodom iz frižidera. Pored fudbala, kao inženjer zaštite na radu, Miša je jedno
vreme radio u nekada čuvenoj Vinogradarskoj zadruzi,  a potom do odlaska u penziju u
leskovačkom SUP-u.

• Gledajući sa ove vremenske distance mnogo toga promenilo se u ovom našem
  društvu u odnosu na predhodna vremena. Ranije se mnogo relaksiranije išlo na
  posao, bilo je poštovanje među kolegama gde se radilo. Mnogi prijatelji mi se žale
  da toga nema više. Izgleda da sam se na vreme „sklonio” u penziju i da mene ne bi
  mimoišli možda takvi problemi, – kaže na početku razgovora bata Miša. 
  NNR: Pre koliko godina ste otišli u penziju i gde ste sve radili? 
  M. Petrović: – U penziju sam otišao pre skoro četvrt veka, dakle 2000.godine. Radio
  sam, u početku,  jedno vreme u čuvenoj vlasotinačkoj Zemljoradničkoj zadruzi na
  poslovima inženjera zaštite na radu, i to 13-14 godina. Tadašnja firma bila je
  primer dobro organizovane zadruge i samih zadrugara u prvom redu, tu mislim, na
  vinogradare. Vino proizvedeno u našim podrumima bilo je u prodavnicama i vinskim
  podrumima na teritoriji bivše Jugoslavije, a plate su bile redovne i jedne od
  najvećih u opštini Vlasotince.
  NNR: Gde posle toga radite i na kojim poslovima?
  M.Petrović: – U SUP Vlasotince, odlazim u vatrogasnu jedinicu sredinom 1984.
  godine gde sam bio na funkciji komandira teritorijalne  profesionalne vatrogasne
  jedinice. Bilo je puno posla, ali vatrogasci su bili izuzetno odgovorni i sve požare
  uspevali smo da ugasimo bez većih posledica. Posle deset godine rada odlazim u
  Leskovac, kao inspektor za zaštitu od požara u leskovačkom SUP-u. Status
  penzionera zavredeo sam posle 35 godina rada.    
  NNR: Da li ste zadovoljni visinom iznosa vaše penzije, jer je mnogo onih, sa
  kojima smo razgovarali, koji nisu zadovoljni visinom penzije koju primaju? 
  M. Petrović: – Ne mogu se požaliti na visinu iznosa penzije koju dobijam svakog
  meseca. Inače, ja sam čovek kome prohtevi nisu preveliki i ne trošim novac na

nepotrebne stvari. I supruga je u penziji tako da smo nas dvoje na teret državi kao
penzioneri i, bar za sada, možemo da živimo od svojih penzija. Nažalost imam mnogo
prijatelja i rođaka čiji iznosi penzijskih čekova su izuzetno mali i jedva da
sastavljaju kraj sa krajem.  

JUGpress: Da li imate zdravstvene probleme i koje vas muke u tom delu muče ?
M.Petrović: Imam, kako da nemam u ovim mojim poznim godinama. Vreme je učinilo
svoje i moje telo je malo „zaribalo”. Imao sam saobraćajni udes u kome sam, vozeći
bicikl, bio ozbiljno povređen od strane nesavesnog vozača automobila. Nisam
najzadovoljniji ponašanjem i brigom zdravstvenih radnika u pojedinim slučajevima,
pogotovu u vreme dok sam bio na oporavku leskovačkoj bolnici, a potom na
rehabilitaciji u Sijarinskoj banji. Niko ne mari za penzionere kada je u pitanju
pružanje zdravstvenih usluga nama kojima su one najpotrebnija.
  
JUGpress: Može li neko pitanje iz fudbala s obzirom da ste mnogo godina proveli
na sportskom terenu, kao igrač a najviše kao trener golmana ?
M.Petrović: – Može, a što ne bi moglo. Bila su to dobra vremena kada smo bili
presrećni da budemo na fudbalskoj „Rosulji” i na treninzima i utakmicama Vlasine.
U poslednje vreme nema istinske ljubavi prema fudbalu od strane mladih
fudbalera. Postoji ozbiljan problem i kod ljudi koji vode fudbalske klubove. Nas
bivše igrače koji smo prolili mnogo znoja u dresu Vlasine i ne primećuju i ne cene,
a klub vode u potpuno pogrešnom smeru. Sam pogled na prvenstvenu tabelu sve
govori. Vlasina je na samom dnu, a što je najgore u ekipi igraju momci koji su najvećim
delom iz drugih sredina. Bili  smo pre tri decenije izvor istinskih čuvara mreže, i
reperezentativnog potencijala, a sada gol Vlasine čuvaju  momci iz drugih sredina.
Politika kluba je potpuno pogrešna, Vlasina je blizu provalije, i krajnje je vreme da
se povuku pravi potezi za njeno spasenje. U suprotnom, posle 104 veličanstvene
godine, od kada je Vlasina osnovana i opstajala pod istim imenom, za razliku od
gotovo svih klubova iz ovog dela Srbije, koji su menjali svoje ime tako da je ovo
poslednji trenutak da se upale crvena svetla u gradu, u prvom redu u lokalnoj
samoupravi, koja ozbiljnim novčanim sredstvima finansira klub, da se najzad
prekine agonija koja je već duže vreme traje na fudbalskoj „Rosulji”.-
       

Lepo u fudbalu
GOLMANSKA PRIJATELjSTVA
Bata Miša imao je, i danas ima, veliki broj prijatelja među golmanima iz
nekadašnje velike Jugoslavije. Teško je pobrojati sva imena, ali evo nekih sa kojima
je u gotovo bratskim odnosima. 

• Do poslednjeg dana života legendarnog pokojnog Milutina Šoškića golmana
  Partizana, i takođe pokojnog Miodraga Kneževića iz niškog Radničkog, zatim i sa
  Ilijom Pantelićem iz novosadske Vojvodine koji više nije među živima, bili smo
  stalno  na vezi. Gotovo redovno se čujem sa  Ratomirom Dujkovićem, bivšim golmanom
  Zvezde, a posebno su mi dragi razgovori sa bivšim reprezentativcem Jugoslavije
  Enverom Marićem golmana Veleža iz Mostara, kao i sa Zoranom Simovićem iz
  Kruševca. Po nekom nepisanom pravilu golmani su obično ljudi dobrog karatera i
  spremni da jedan drugome pomognu. I zato su njihova prijateljstva iskrena i
  dugotrajna, – uveren je bata Miša, koji je, kao trener golmana, bio na više priprema
  mlađih reperezentativnih selekcija.

Iako to prikriva, Bata Mišu posebno krasi humanost, jer je višegodišnji
dobrovoljni davalac krvi.(kraj) VS/LJS