VIĆENCA – TURIJA
Povratak u školsko dvorište Osnovne škole „Veljko Dugošević“ u Turiji, nakon mnogo godina, ličio je na otvaranje stare, zaboravljene kutije sa uspomenama. Dok sam koračala ka ulaznim vratima, prostor koji mi se nekada činio ogromnim odjednom je delovao čudno mali, ali svaki njegov kutak nosio je neverovatnu težinu sećanja.
Već na samom pragu, taj osećaj treme i neizvesnosti istopio se pred osmehom direktorke Sofie Milenković i moje školske drugarice, koja je radila u školi kao diplomirani ekonomista, sada u penziji, Nadice Jovanović. Direktorka me je dočekala sa srdačnim osmehom. Njen topao pozdrav i otvoren pogled odmah su obrisali godine razdvojenosti, pretvarajući ovu posetu u dirljiv susret starih prijatelja.
Dok smo sedele u njenoj kancelariji, razgovor je prirodno skrenuo na knjigu koju sam poklonila školskoj biblioteci – moje autorsko delo o ljudima koji su napustili svoja ognjišta i otišli u pečalbu. Direktorka je sa neizmernim ponosom slušala dok sam govorila o sudbinama mojih junaka, o toj večitoj temi odlazaka, nostalgije i čežnje za rodnim krajem koja je bliska tolikim našim porodicama. Gledajući me sa poštovanjem, istakla je koliko je srećna što je upravo u ovoj školi ponikao autor koji je uspeo da tako verno i emotivno pretoči u reči bol i nadu naših ljudi u tuđini. Taj trenutak prepoznavanja mog truda i talenta pokazao mi je da veze sa školom stvorene pod ovim krovom nikada ne blede, već sa godinama dobijaju novu vrednost.
Nakon razgovora, dok smo zajedno prolazile kroz školske hodnike, zvuk naših koraka odjekivao je poput eha iz prošlosti. Miris krede, starog parketa i užine iz školske kuhinje momentalno me je vratio u dane kada su mi najveće brige bile nenajavljeni kontrolni zadatak ili to da li će me simpatija pogledati na velikom odmoru. Pogled kroz prozor učionice budio je slike drugara iz klupe, zajedničkog šaputanja, smeha i onih dugih sekundi koje su nas delile od zvona za kraj časa.
Nostalgija koja me je obuzela nije bila samo žal za prošlim vremenima; to je bilo nežno podsećanje na period kada je svet bio jednostavniji, a prijateljstva iskrena i neraskidiva. Poseta školi, obogaćena tako srdačnim dočekom i dubokim razgovorom o mojoj knjizi, postala je emotivno putovanje koje me je podsetilo na to ko sam bila i koliko sam daleko stigla, ostavljajući me sa nekim posebnim spokojom i radošću u duši.
Rada Rajić Ristić