Osamdeset godina od prvog broja “Naše reči”

LESKOVAC

Prvi broj „Naše reči“ izašao je iz štampe 7. novembra 1944. godine, ubrzo po oslobođenju grada u Drugom svetskom ratu. List je imao četiri strane, izdavao ga je Okružni odbor Narodno oslobodilačkog fronta u Leskovcu i donosio je vesti koje su se ticale oslobođenja zemlje i tematike srodne toj temi. Tako su čitaoci već na naslovnoj strani mogli da saznaju da je „Beograd čvrsto uz maršala Tita“, „Odlikovani sovjetski heroji u Beogradu“, „Slobodan Leskovac proslavlja veliku Oktobarsku revoluciju“, a tekstu „Mesto uvodne reči“ se, između ostalog se kaže da „Rat ulazi u svoju završnu fazu i nije daleko dan kaa će naša zemlja biti potpuno slobodna, kako od fašističkog osvajača, tako i od domaćih izdajnika. Ali, kraj rata ne znači i kraj naše borbe. Naprotiv, njegov svršetak znači početak naše borbe u drugom vidu. I ta borba, isto tako teška kao i ona s oružjem u ruci, počinje da se pretvara u veličanstveni kolektivni rad na obnovi naše popaljene i porušene, namučene i unesrećene zemlje. Zadaci koji se u vezi sa tim postavljaju su i mnogostruki. Toga moramo biti svesni. Jedno moramo znati: pored arhitektonske i privredne, očekuje nas kulturna izgradnja naše nove države. Počinje nov heroizam: heroizam rada, rada na podizanju, obnovi, izgradnji. Oristupa se rešavanju čitavog kompleksa problema: privrednih, kulturnih, socijalnih, zdravstvenih, itd. Počinje nova borba – borba za bolje i srećnije dane na tek oslobođenoj teritoriji…
…Izlazeći pred javnost sa svojim prvim brojem „Naše reči“ pozivamo sve poštene, napredne i rodoljubive snage na saradnju u službi narodnim interesima u novoj, narodnoj i slobodnoj državi.“


Već u broju dva od 12. novembra 1944. pojavila se cena – 4 dinara, a čitava naslovna strana bila je posvećena „proslavi 27-godišnjice velike Oktobarske socialističke revolidije“. U tekstu „Mesec dana…“ koji potpisuje D. Katin sagledano je mesec dana slobode:
„Gle kako brzo vreme prolazi u slobodi! No i za ovo kratko vreme sloboda je učinila svoje: mostovi su opravljeni, električna mreža uspostavljena, ulice raščišćene, mnoge oštećene zgrade osposobljene za stanovanje, itd. Radi se i radi. Sloboda stvara. Život je potekao…“ Jedan tekst se odnosio i na pronađenu arhivu Gestapoa u Leskovcu. Naime, tokom savezničkog bombardovanja bio je zatrpan jedan deo arhive i Nemci ga prilikom pobvlačenja nisu mogli spaliti. Rasčišćavanjem tih prostorija otkrivena je ta arhiva.

• PRIJAVITE RADIO (DA RADIO NE PRIJAVI VAS…!)

Treći broj (16. novembar) je doneo skraćeni govor maršala Staljina na svečanoj sednici Moskovskog sovjeta od 6. novembra 1944., kao i vest da su oslobođeni gradovi Skoplje, Kumanovo, Veles, Štip, Bujanovac, Preševo, Đakovica, Cetinje, a da se žestoke borbe vode na sektoru Kičevo-Gostivar-Tetovo. Objavljen je i oglas Komande grada gde se pozivaju svi oni koji poseduju radio aparat i isti nisu prijavili, da to odmah učine. U protivnom radio će im biti oduzet, a oni najstrože kažnjeni. Svoju prvu konferenciju su održali i učitelji okruga, gde su se govornici bavili stanjem u prosveti pre rata i smernicama budućeg rada. Redakcija je javno zamolila sve drugove-ce koji znaju tekstove partizanskih pesama da te tekstove dostave redakciji, kako bi se iste eventualno štampale u nekom od narednih brojeva „Naše reči“. Posebnu pažnju izazvao je i prvi voz koji je stigao u Leskovac 15. novembra, a prostor oko železničke stanice ispunila je nepregledna masa sveta, postrojen je bio železnički bataljon, a prisutni su bili i komandant grada major Rade Popović i predstavnici civilnih vlasti.
Naredni, četvrti broj (19. novembar), je ¾ prostora posvetio završetku četvorodnevnog zasedanja Velike antifašističke skupštine u Beogradu. Iz Doma narodnog zdravlja u Leskovcu obevešteno je građanstvo da će ova ustanova besplatno deliti siromašnoj deci, naročito odojčadi, vitamin C, kao nadomestak kod slabe ishrane.

• VRAĆAJTE AKO NIJE VAŠE…

Peti broj (23. novembar) je povodom oslobođenja Skoplja, doneo vest da je ostvaren vekovni san makedonskog naroda, jer je prvi put od Samuilove države Makedonija ponovo postala samostalna. Oslobođeni su i glavni grad na Kosovu Priština, zatim Peć, Uroševac, Prizren i Pljevlja, ali i Tirana u Albaniji. Obeleženo je tri godine rada radiostanice „Slobodna Jugoslavija“. Građanstvu je izdata naredba da vrati materijal koji su prisvojili – telefonske i električne žice, telefonske aparate i delove, telegrafske tastere i aparate, pa čak i čašice sa stubova nakon bombardovanja i nakon proterivanja Nemaca. Odigrana je i prva fudbalska utakmica „Dubočica“ – „Josif“ 4:2 (1:0).
„Posle ravnopravne igre, koja je bila, i pored očiglednog nedostatka kondicije kod obe momčadi, u momentima vrlo živa i uzbudljiva, „Dubočica“ je zahvaljujući efikasnijoj igri svoje navale, pobedila rezultatom 4:2 (1:0), mada je po broju situacija za postizanje golova i „Josif“ mogao da bude pobednik. U desetom minutu igrači i publika odali su jednim minutom ćutanja poštu palim igračima. Sudio je dobro drug Palojac, mada je u prvom delu igre poništio „Josifu“ jedan pravilno postignut gol.“
Broj šest (26. novembar) donosi vest da je oslobođena cela Makedonija, kao i izveštaj sa ispraćaja Radeta, Mileta i Miloša na visoke škole u Sovjetski savez. Radoš Trebješanin je u tekstu „Sličice iz vremena fašističke okupacije“ opisao komandira feld-žandarmerije narednika kome su građani dali nadimak Paker, jer je „pakovao“ u kamion osuđenike. Iz Doma narodnog zdravlja Leskovac rečeno je da se deca školskog doba koja boluju od kvarnih zuba ili iste treba hitno povaditi, imaju obratiti Zubnoj stanici pri Domu narodnog zdravlja u Leskovcu.
U broju 7 (30. novembar) saznajemo da je naš okrug dao 19 poslanika za zasedanje Velike antifašističke skupštine oslobođenja Srbije, a da je četvrtog dana zasedanja skupu predsedavala Milka Minić, profesor iz Čačka, što je prvi slučaj u analima naše političke istorije da je na to mesto sela jedna žena. Sve je više priča iz vremana fašističke okupacije, a dr Aleksandar Popović, lekar okružnog NOO-a u Leskovcu, je objavio tekst u rubrici „Lekarski saveti“ sa naslovom „Čuvajmo se pegavca“, sa sasvetima kako sprečiti širenje ove zarazne bolesti koju prenose vaši. Otpočeo je i rad u Leskovačkoj gimnaziji, 29. novembra. Uprava škole je dobila novu zgradu, potpuno osposobljenu za rad. U početku će se raditi samo sa prvim razredom u koji je upisano 415 učenika. I u Vlasotincu je otvoren prvi razred i upisano je preko 70 učenika, a jedan deo nastavnika je iz Leskovca određen za rad u Vlasotincu.

• KO SE SPREMAO U BEŽANIJU…

Osmi broj je objavljen 3. decembra 1944. donosi informacije o novim oslobođenim gradovima (Kraljevo, Novi Pazar, Ulcinj). Među kratkim vestima pojavila se i ova:
„Prema vestima iz Zagreba, strana valuta svakim danom poskupljuje. Tako za jedan dolar plaća se 10.000 kuna, a za napoleondor 12.000. Glavni kupci su ustaške glavešine, koji na taj način hoće da se reše bezvrednih kuna i veruju da će moći da pobegnu. Po nalogu Pavelića, svi šefovi kabineta primili su pasoše za bekstvo. Tako je za jedan dan izdato 40 pasaša.“
Nakon što su se prikazivali sovjetski filmovi u bioskopu, u ovom broju je najavljen film „Naša je pobeda“, prvi američki film koji će Leskovčani videti nakon tri ipo godine. U glavnim ulogama An Šeridan i Pat O’Brajen.
Broj devet (7. decembar) je povisio cenu na 10 dinara i doneo novu, što bi mi danas rekli, kolumnu Ilje Erenburga, nosioca Staljinove nagrade. Oslobođeni su Čačak, Knin, kod Guče opkoljena nemačka grupacija, na komunikaciji Požega-Užice-Ljubovija se vrše neprestani napadi, a žestoke borbe se vode kod Prijepolja, Brodareva i Bijelog Polja. Obeležena je godišnjica Drugog zasedanja AVNOJ-a. Učiteljska pozorišna grupa i leskovačko pevačko društvo „Branko“ imali su tri priredbe, dve u Leskovcu i jednu u Vlasotincu. Prihod (11.400 dinara – 8.500 od ulaznica i 2.900 od dobrovoljnih priloga) je namenjen siromašnim učenicima osnovnih škola u Leskovcu. Odigrana je i fudbalska utakmica „Dubočica“ – „Josif“ 2:0, a u izveštaju se navodi i da je „usled nemarnosti i neaktivnosti svoje uprave tim „Josifa“ ušao u ovu borbu nekompletan i za sve vreme igrao sa osam igrača, te tako dao povoda publici da pravi opravdane šale na račun njegove uprave i nedeljne igre.“

• …A KO POBEDIO BUGARSKI VOJNI TIM

Ni deseti broj (10. decembar) nije se koncepcijski razlikovao od prethodnih. Svoj rad otpočela (obnovila) je Radnička umetnička grupa „Abrašević“ i pozvala nove članove na upis u svoju muzičku i pozorišnu sekciju. Fudbaleri „Dubočice“ sa 6:2 su pobedili Bugarski vojni tim.
Jedanaesti broj (14. decembar) dojavljuje da su Požega i Danilovgrad oslobođeni, a da se u Vukovaru vode ulične borbe. U Hrvatskoj je oslobođen Graćac i tom prilikom ubijeno ili ranjeno 426, a zarobljeno 733 Nemaca i zaplenjeno 17 topova, 16 vozila, 1 tenk, 66 puškomitraljeza, 808 pušaka i mnogo drugog ratnog materijala. U Makedoniji se užurbano radi na privrednoj obnovi zemlje, jer su Nemci tokom povlačenja sistematski uništavali pruge, železničke objekte i mostove. U Skoplju je otpočela sa radom glavna pošta, a za sada se besplatno primaju sva pisma za Makedoniju.

• STRADALI VIŠE OD LESKOVCA

Broj 12 (17. decembar) je na naslovnoj strani doneo apel da se pomognu braća u Bosni, Crnoj Godi i Hrvatskoj, prostorima u čijim brdima se nalazila glavnina naše vojske tokom rata. Kako se kaže u tekstu, ti krajevi su mnogo više postradali u ratu od Leskovca i mole se svi koji mogu da odvoje hranu kako bi se poslala pomoć. U Beogradu je svoj rad otopčela i Državna hipotekarna banka. Primaju se sve vrste uloga kojima vlasnici mogu neograničeno raspolagati. Isplata starih uloga vrši se najviše do 10.000 dinara.
Tekst inž. Dušana Jakšića, ovl. arh., se bavio budućim izgledom i regulacijom Leskovca. On kaže da „…Leskovac se više ne sme onako izgrađivati kako se do sada radilo i kako je ko hteo, bez obzira na celinu, kao što za jednu porodicu nije svejedno da li će živeti u nekoj vlažnoj, mračnoj i nezdravoj kući, ili u higijenski sagrađenoj, svetloj i zdravoj, tako isto nije i ne sme biti svejedno ni za sve građane da li će živeti u lepom i planski uređenom gradu sa moderno izgrađenim kućama, vilama i palatama, sa širokim ulicama i prostranim trgovima, ili će i dalje životariti i mučiti se u neuređenoj palanci, sa nezdravim kućama, krivim i blatnjavim ulicama, bez kanalizacije i vodovoda, ali sa barama koje šire malariju.(…) Na žalost, usled samog bombardovanja Leskovca, sprovođenje predstojeće regulacije je olakšano, mnoge kuće, koje bi se u svrhu regulacije morale rušiti, sada su već porušene. Regulacija se sastojiu tome da se u prvom redu stvori regulacioni plan, tj. osnova po kojoj će se grad Leskovac ubuduće razvijati i izgrađivati. Tu se, dakle, unapred predviđa probijanje novih ulica, kao i zatvaranje postojećih, nepotrebnih ili nepodesnih; određuju se najmanje dozvoljene površine gradilišta (parcela) i njihove širine, zatim vrste i visine kuća u pojedinim ulicama(…) Dakle, sve se to napred predvidi i to je onda zakon koji jednako važi za sve i bez izuzetaka. Javašluka više ne sme da bude…“
Do sada je „Naša reč“ izlazila dva puta nedeleno (četvrtkom i nedeljom), ali je iz tehničkih razloga (nestašica hartije, kratak vremenski razmak između brojeva) odlučeno da počne da izlazi jednom nedeljno i to subotom. Prvi takav broj je objavljen 23. decembra, trinaesti od početka izlaženja, ujedino i poslednji u 1944. godini.
Budućim izgledom grada se bavio i inž. Petar V. Batjuškin, koji je u prilogu regulacije grada Leskovca napomenuio i da Leskovac mnogo strada od poplava, te je stoga potrebno regulisati i korito reke Veternice. Podneti su, kao i u ranijim brojevima, podrobni izveštaji sa zborova i konferencija raznih udruženja, naročito Antifašističkih veća žena. Uspostavljen je redovni železnički saobraćaj na relaciji Leskovac-Niš. Voz L130 je iz Niša kretao u 18:20, a u Leskovac stizao u 19:28, dok je iz Leskovca polazak bio u 4:40, a dolazak u Niš u 5:50. Preko Crvenog krsta je bilo omogućeno slanje paketa i pisama borcima Narodnooslobodilačke vojske koji su se nalazili na frontu ili u pozadini. Pojavilo se i nekoliko oglasa u kojima se rodbina raspitivala za neke od svojih članova porodice koji su nestali u vihoru rata.

Ivan Spirić

Prati
Obavesti me o
guest

2 Komentara
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
Djura Leskovac
Djura Leskovac
26 dana pre

Otkada znam za sebe, znam i za Našu reč!

Kao i mnogi moji vršnjaci naučio sam da čitam još pre polaska u školu, sa naslovnica dnevnih novina i magazina. Najčešće su to bili Politika Ekspres i NIN, koje je otac redovno kupovao. Samo je petkom kupovina novina bila moja obaveza i još veće zadovoljstvo. Toga dana, sa par kovanica u ruci bih nestrpljivo otrčao do kioska kod Garetove po Zabavnik i Našu reč. Ponekad bi na moju žalost, Naša reč bila rasprodana.

Sećam se ko da je juče bilo… Sa Zabavnikom u rukama žurim prema železničkoj u nadi da ću na tamošnjem kiosku pronaći Našu reč. Čika Boce me ugleda spram svoje poslastičare i nepogrešivo znajući koju muku mučim, naredi:

– Čekaj tuj! S'g će se vrne.

I tako, čekali smo zajedno crnpurastog bosonogog, par godina starijeg od mene. I stvarno, za koji minut, znali smo da se vraća. Tamo negde iz pravca Široke čaršije, svakoga trena odjekivalo je sve jače:

Evo naša reĆ!

P.S.

U ime svih onih koji umeju da čitaju i redove i između njih, veliko hvala altruistima koji štite slavno medijsko ime, kako ne bi završilo na nekom petparačkom pamfletu, kao što se to dogodilo nekada uglednom Leskovačkom glasniku.

Peca
Peca
25 dana pre
Odgovori  Djura Leskovac

Mače, Naša Reć. I ja ga se sećam.
p.s. Čestitam jubilej!