LESKOVAC

Na izuzetno posećenoj konferenciji za medije u leskovačkom Narodnom pozorištu reditelj  Emir Kusturica  večeras je objasnio koliko njemu znači Živojin Žika Pavlović, reditelj po kome nosi ime nagrada koju je dobio na Leskovačkom internacionalnom filmskom festivalu.
„Žika Pavlović je stvarao na teoretskom planu komparativnu vrednost. Upoređvao je zapad i prostor u kome mi živimo. Zapad je nazivao prostorom gde vladaju kristali, hteo je da kaže kako su perfektne forme dovele zapad do tačke do koje je on zapravo i dospeo. Žika i svi ljudi koji su stvarali u vreme „crnog talasa“ su uspeli da sondu spuste mnogo dublje nego što su ti kristali izražavali. Odgovorno tvrdim da je Žika Pavlović autor koji je bio jedan od onih koji su bili najznačajniji u svetu filma. Te enciklopedije koje se pišu one se pišu kao istorije, iz nekog centra kome odgovara jedan ili drugi vladajući ukus. Mi možemo da kažemo da se tri od deset filmova koliko je Žika Pavlović snimio, svrstavaju u red najboljih svetskih filmova.“
Kusturica se osvrnuo i na budućnost filma, rekavši da je savremeni film dospeo do tačke u kojoj se filmovi više ne prave iz filozofskih, književnih, jednom rečju umetničkih formi, nego u jednoj zbrkanoj formi.

„Mi živimo u vreme u kome bioskop više ne predstavlja hram umetnosti, kao što je bio u vreme 60-ih, 70-ih, 80-ih. Sve više liči da će film da završi na festivalima. Zato je vrlo značajno da imate ovaj festival, jer dobri filmovi na žalost ne dobijaju distribuciju. Šala, šega, komika, mačevanje i ostalo su filmovi koji preovladavaju, jer više niko nema ni da zada taj ukus. Nema, pošto nema više velikih autora, odnosno ima ih, ali nisu grupisani, politički su razjedinjeni. Nema ni onoga što je bilo kad sam ja bio student, kad, npr. Žika Pavlović napravi film onda čitava bivša Jugoslavija pokušava da bude kao Žika Pavlović. U tom smislu su festivali važni, jer će biti kultna mesta na kojima će filmovi da preživljavaju i imati publiku, koju su zbog tržišne trke izgubili. Postavlja se i pitanje zašto više nema filmova kao što su oni koje je stvarao Žika Pavlović? Svi romani koji se pišu ovise o vremenu, pa i ovo vreme. Ono nas je preusmerilo na vulgarnost rijalitija, vulgarnost života koje je ustvari jedno političko oruđe koje preusmerava pažnju na nešto što ne treba.“
Na pitanje novinara JUGpressa da li je rijaliti neki vid političkog udruživanja onih kojima odgovara da ima što manje kulture, da ima što manje mislećih glava, Emir Kusturica je rekao da kada bi, npr. poslali Belog anđela kod američkog predsednika da mu kaže da nema više rata, predsednik bi ostao bez posla.
„Dakle, postoje uslovnosti koje uređuju ljudski život i ljudsku zajednicu. Kao što je nezamisliv svet bez viškova koji stvara oružje od privatnog do državnog, tako je vrlo teško zamisliti idealno društvo bez tog bagaža koji stvara javnost. Ima jedna dobra knjiga gde se kaže da od kako je televizija 60-ih godina ušla u masovnu upotrebu, kako je ona učinila da ljudi veruju da sve što je fiktivno da je sakralno, a da sve što je realno da je profano i odvratno. Mi živimo u vremenu spajanja tih dvaju kategorija koje se kao mehanizam ili instrukcija vlasti vrlo efikasno koriste za opstanak. Od toga niko u svetu nije pošteđen. Možda je dobro što će se vremenom i taj rijaliti potrošiti, kao što se sve u ljudskom rodu potroši.“
Mlađi ljudi su, 80-ih godina prošlog veka, u ogromnoj većini svoju kreativnost najpre iskazivali kroz rok muziku. Kusturica je najpre stekao svetsku slavu kao režiser, a onda počeo da se bavi muzikom, svirajući bas gitaru sa „Zabranjenim pušenjem“.
„To je bio politički akt. Kad su Nele i družina u Rijeci izgovorili „Crk’o maršal“ onda su ih policijskim metodama pokušavali da rasteraju. Ja sam tu ušao kao neki čovek sa pedigreom tih filmskih nagrada, koje su davale veću slobodu nego drugima. Mislim da sam svojim prisustvom više delovao politički, nego muzički, što je potpuno obrnuto nego danas, gde delujem mnogo više muzički nego politički. Odnosno, kad govorite o domaćoj muzici, to je takođe jedan od pojmova o kojima je zanimljivo da se priča. Muzika koju sviramo već 19 godina je svirana od Severnog do Južnog pola. Ne postoji zemlja u kojoj nismo svirali. To je muzika koja je kao mesto gde se skuplja „Ruža vetrova“, muzika koja je uspela da u ogromnom rasponu privlači pažnju svuda gde nastupamo. Jedino gde nismo ni nastojali u tome je teritorija Srbije i bivše Jugoslavije. To je teritorija koja ne generiše, nego prihvata i ispunjava tuđe obrasce, a ne stvara ono što smo imali 80-ih godina, kada smo svi praktično čekali velike promene. One su se, na žalost, desile ratom, a ne onim što smo mi priželjkivali, odnosno onim civilnim postupcima kojima su išli ti bendovi, odnosno filmovi, odnosno knjige. Odjednom se sve pretvorilo u svoju suprotnost i najprimitivniji deo svake od tih zemalja je na neki način izašao kao frontmen i doveo nas u tu poziciju u kojoj smo na kraju rata bili. Ali, vrlo je važno da postoji ta vitalnost i potreba da se prvo takvom muzikom, koja ne izlazi ni iz jednog šablona New Kids On The Block ili bilo čega sličnog i da se jednostavno pretvara u jedan originalni nastup koji srpsko kolo pretvara u džez, a najnostalgičnije tonove koji mogu sa čuju u Južnoj Srbiji ili, čak, u Bugarskoj, predstavljau naše glavno oružje koje se u tim strašnim ritmičkim deonicama ukrštaju sa stilovima za koje bi ste rekli da nikada ne mogu da budu zajedno.“
Kusturica je odgovorio i na pitanje kako se osećao kao reditelj koji ima svetski priznate nagrade, a doživi da mu spot za pesmu grupe „Zabranjeno pušenje“ bude zabranjen za emitovanje, rekavši da misli da su te zabrane koje su bile u bivšoj državi ništa s pram onoga što može da ti se desi danas, a da takvih zabrana danas nema.

„To su bili pojedinačni slučajevi gde jedan šef Centralnog komiteta može da ti zabrani da se negde pojaviš, a danas mogu da te izignorišu i da jednostavno ne postojiš. Vrlo je zanimljivo da mi skupljamo ogroman broj ljudi u Japanu, isto je i u Kanadi, Severnoj Americi, uskoro ćemo imati turneju po Francuskoj gde ćemo svaki dan svirati, a u Srbiji praktično ne postojimo. Znači, postoji veoma organizovan rad i teoretisanje koje stiže iz nevladinih organizacija koje zapravo stvaraju područje za to – ne ovo, nego ono.“
I na kraju, ko najbolje oseća senzibiltet muzike potrebne za Kusturičine filmove, Bregović, Nele Karajlić ili Stribor Kusturica, Emir iz cuga odgovara da je to njegov sin i to pojašnjava time zato što Striborovo muzičko iskustvo ide iz empirije.
„On je usisavao Južnu Srbiju i njene taktove kroz vrlo neposredan odnos prema muzici. Naravno, i zbog toga što je darovit, što je uspeo da uradi ono što je BB King uspeo da uradi, a to je da pop-muziku poveže sa bluzom.“

Sloboda Mićalović, glumica, je čestitajući Kusturici na još jednoj nagradi, priznala je da je čast i privilegija sarađivati sa Kusturicom.
„To je čovek koji oseća i čuva film, i tako nama glumcima omogućava da uplovimo u tu magiju. Mene je on uspeo da podseti zašto sam ja želela da krenem iz jednog malog pozorišta i malog grada i potražim umetnost, magiju, kako god mi to nazvali, potrebu da se izrazim. To je jedini reditelj koji je uspeo da me uvede u taj svet, da zaista osetim i da prestanem da žalim i da sumnjam da li je ovaj put na kome sam dobar. Rad na filmu „Na mlečnom putu“ je trajao dugo, oko 3,5 godine i tu sam zaista mnogo naučila. Ja sam do tada igrala uglavnom uloge jadnih, tužnih, nezaštićenih, sirotih žena, a ovde sam igrala nešto sasvim drugo. Smatram da je velika stvar i hrabrost dati takvu ulogu nekome kao što sam ja. Moj najveći doživljaj je upravo bio pojavljivanje u Kanu sa Emirom Kusturicom i Monikom Beluči.“