Jakšić: Zašto se Vučiću žuri da rešava pitanje statusa Kosova?

KOSOVSKA MITROVICA

(Autorski tekst Marka Jakšića, srpskog političara sa severa Kosova i predstavnika novoosnovanog Narodnog pokreta Srba sa KIM “Otadžbina”)

Ruski ekspert za balkanska pitanja Helena Guskova izjavila je da Srbija nema potrebe da žuri sa rešavanjem statusa Kosova, izuzev ako ne želi da ga se odrekne. Zaista, postavlja se pitanje, zašto odjednom tako naglo i žustro predsednik Republike Srbije, pod konceptom unutarsrpskog dijaloga želi da se ratosilja južne srpske pokrajine. Razlog je najverovatnije obaveza koju je ondašnji visoki čelnik SNS-a Aleksandar Vučić sa Tomislavom Nikolićem preuzeo da cena njihovog dolaska na vlast bude predaja Kosova i Metohije.
Da li baš mora tako?
Još odmah posle bombardovanja 1999. godine eksperti na Zapadu su shvatali da bez jake i snažne podrške Srbije Kosovo ne može da postane posebna država, odnosno ne može da bude deo «Velike Albanije». Zato se u startu kretalo sa uvlačenjem Srbije u razne vidove pregovora, koji su u jedno vreme pred građanima Srbije postavljali dilemu, da ako žele u EU ulog je Kosovo i Metohija. Setimo se samo da je nekadašnji predsednik Srbije Boris Tadić govorio, i Kosovo i EU, a i sam je znao da to tako ne može da bude, jer je Kosovo i Metohija zalog za ulazak u evropsku asocijaciju naroda. Tokom pregovora od 2006. do 2008. godine Srbija je nastupala ozbiljno, sa ozbiljnim pregovaračima, kvalitetnim, stručnim, obrazovanim i nadasve patriotskim. Zato su sve ponude koje je Zapad nudio Srbiji u smislu Ahtisarijevog plana, po pricipu dve Nemačke, bile samo maska da bi Kosovo dobilo svoju državnost. Skupština Srbije je odbacila Ahtisarijev plan i Zapad je odmah znao da mora promeniti rukovodstvo Srbije i dovesti ono koje će biti više fleksibilno, jer je Vlada Vojslava Koštunice bila previše rigidna za njihov pojam, bez želje da se odrekne Kosova i Metohije.
A zašto bez snažne podrške Srbije Kosovo ne može da postane nezavisno . Pa logika stvari je takva da je Kosovo uvek upućeno na Srbiju. Da Srbija za vreme Borisa Tadića nije priznala dokumenta samoproglšene države Kosovo, njegovi stanovnici bili bi u getou i nigde ne bi mogli da se kreću. Sa ove distance čak može da se vidi da je i CEFTA sporazum stvoren da bi se lakše trasirao put separatistima u Prištini. Jer u ekonomskom smislu roba je trebala da im stiže iz cele Evrope bez napalte carina od strane Republike Srbije. Pod snažnim pritiskom i ucenama Boris Tadić se dvoumio i klebao ne želeći da ostane upamćen u srskoj istoriji kao neko ko je pljunuo na „Kosovski zavet“. Aleksandar Vučić nema taj problem glupavo smatrajući da će vladati ceo svoj život i da mu naplata za izdaju nikada neće stići. Iz razloga što se Boris Tadić kolebao, jer je makar želeo da zadrži severni deo Kosova, Zapad je odmah prigrabio otpadnike iz Srpske radikalne strake Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića i sa njima krupnim koracima realizuje ideju stvaranja još jedne albanske države na Balkanu.
Kosovo i Metohija 18 godina posle bombardovanja Srbije nije ni za jotu krenulo napred. Na radna mesta skoro 250.000 proteranih Srba zaseli su Albanci, ali privreda i sve drugo je krenulo naopako. Onog časa kada je Zapad rapidno smanjio dotacije Kosovu krah sve više postaje neizbežan. Nema investicija, nema novih radnih mesta, jer niko ne želi da ulaže u područja koja nisu sigurna i gde je kupovina kompanija uvek podložna reviziji. Broj Albanaca na Kosovu drastično pada jer je san svakog Albanca, naročito mlađe populacije, odlazak u zemlje Zapada. Natalitet se prepolovio, ne samo zbog odlaska stanovništva iz tzv. «fertilne populacije», nego i zbog načina života koji je Zapad doneo na Kosovo. Dolaskom stranih vojski razvila se prostitucija, ali dok su ranije tom usudu bile izložene mahom devojke iz Istočne Evorpe, sada sve to više zahvata i mlade Albanke. Narkomanija je uzela maha, jer su do skoro Albanci smatrali da oni mogu da prodaju drogu ali da je njihovo stanovništvo imuno na taj porok. Nisu bili u pravu jer je sve više narkomana među mladim Albancima. Poslednji izbori za Skupštinu Kosova pokazali su da je broj Albanaca koji je izašao na izbore oko 420.000, što govori da se broj stanovnika drastično smanjio. Izlaznost na izbore je kod njih u jako visokom procentu jer praktično nema apstinenata. Ne treba biti puno pametan i ne proreći da na Kosovu danas živi između 800.000 i milion Albanca. I ništa više. U prilog tome i, možda još bolji dokaz, jeste taj da ako prođete selima u čisto albanskim sredinam videćete mnogo mali broj dece, što je do pre 20 godina bilo nezamislivo. Recimo velika brdsko-planinska oblast tzv. Kosovskog Kopaonika koji obuhvata prostor opština Vučitrn, Podujevo, Leposavić, Kuršumlija je praktično prazan. Dovoljno je da iz Kosovske Mitrovice bacite pogled prema toj oblasti i videćete da nema svetiljki. A do `99. broj Albanac koji je tu živeo bio je između 15-20 hiljada. Danas se slobodno može reći da njihov broj u Bajgori se kreće između 1500 i 3000 stanovnika.
Iako je u više navrata Evropska unija najavljivala da će Kosovu dati šengen-vize, ona to nije ispunila. Čak je i visoki komesar za spoljnu politiku EU Frederika Mogerini Alabancima u Prištini čestitala šengen vize, ali do dana današnjeg vizni režim je njima nedostupan. Razlog, Zapad se boji da će, u slučaju davanja šengen viza, Kosovo da opusti. Tada bi se postavilo pitanje šta je Zapad radio svih ovih godina, zašto je bombardovao Srbiju, zašto je sa svojom vojskom ušao u južnu srpsku pokrajinu, kada će Albanci da ispare bez zrna baruta. I upravo zato se vrši pritisak na Aleksandra Vučića da pre svega po modelu dve Nemačke prizna Kosovo, sa njima potpiše mirovni sprazum i omogući Kosovu prijem u Ujedinjene nacije. Na taj način bi status Kosova bio rešen, Zapadu garantovana na Kosovu privatna svojina, u bescenje bi sve moglo da se kupi, a sutra niko ne bi postavljao pitanje vlasništva. Otvorila bi se nova radna mesta i iseljavanje bi bilo prekinuto. To je ono što je plan Angele Merkel, odnosno EU.
Sjedinjene američke države imaju druge planove. Njima je osnovni problem Ruska Federacija. Jer znaju da ako se Rusija vrati na Balkan, status Kosova će uvek biti pod znakom pitanja. Iz tog razloga SAD žele da se Srbija što više odvoji od Rusije, jer je i vrapcima jasno da Srbija bez Rusije ne može da vrati Kosovo, a Kosovo kao posebna država, odnosno Velika Albanija, će uvek biti pod znakom pitanja, što se interesa Rusije tiče. Zato se od strane Amerike vrši pritisak na Srbiju da mora da sledi spoljnu politiku EU i da uvede sankcije Rusiji. Neka moja politička prognoza jeste da Aleksandar Vučić neće dugo izdržati i da će američkom zahtev izaći u susret. To je već izjavila njegova verna ministarka za evorske integracije Jadranka Joksimović, da Srbija mora da uvede sanckije Risiji.
Dok sa druge strane Srbija izbegava da srpsko-ruskom centru da diplomatski status. I nekadašnji predsendik Srbije Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić su mnogo puta do sad obećali Vladimiru Vladimiroviču Putinu da će rusko-srpski humanitarni cenatar dobiti diplomatski status. Obećanja su bila od jednih do drugih izbora, ali je već sada jasno da Aleksandar Vučić nema hrabrosti da ispuni svoje obećanje, bojeći se osvete Vašingtona.
Nažalost, političko šibicarenje predsednika Srbije, koji svima obećava sve i svašta, na kraju će najviše koštati Srbiju, a to je gubitak KIM, zbog loše nacionalne politike vlastoljubivog, korumpirnog, pohlepnog, izdajničkog režima Aleksandra Vučića.
Imajući sve ovo u vidu, Srbija nema potrebe da žuri sa rešavanjem statusa Kosova i Metohije. Ono Srbiju ništa ne košta, izuzev plata za prosvetne i zdravstvene radnike Srba na KiM, što je malenkost u odnosu na period pre `99. godine kada, je Srbija izdržavala ceo prosvetni i zdravstveni sistem, koji su koristili i Srbi i Albanci. Neka kašu, koju je Zapad zamesio, zajedno gutaju i Albanci i Zapadnjaci, a neka Srbija sačeka svoje vreme, koje bi bilo optimalno za provratak KiM u svoju maticu. Priče o ratu i ratovanju kojim establišment želi da uplaši narod da bi se odrekao Kosova i Metoihije su notorna glupost, jer niko u poslednjih 15 godina nije pozivao na rat protiv NATO pakta, jer je to najveća vojna sila na svetu. Ali ta priča ima za svrhu da Srbi što lakše prebole gubitak KIM.
Mi Srbi kao narod i Srbija kao država, ne treba na bilo koji način da učestvujemo u stvaranju još jedne albanske države na Balkanu. Srbi ne smeju da budu deo političkog sistema jedne separatističke tvorevine u Prištini, nego moraju da rade ono što su radili Albanci punih 12 godina, to znači da bojkotuju sve izbore i lokalne i parlamentarne, jer time pokazuju da novostvorenu paradržavu na tlu Srbije ne priznaju. Srbe na Kosovu i Metohiji, sve što je moglo loše da zadesi, već je zadesilo. Druga strana se ispucala, politički ispraznila i bukvalno nema snage za bilo kakve ozbiljne političke poduhvate. Zato pomalo i smešno deluje kada Albanci govore da će da osvoje i Niš i Leskovac i Vranje. Vreme jednostavno radi za nas a ne za njih. Ali da bi stvarno Kosovo opet bilo naše, svi moramo čvrsto da verujemo u to, jer ako verujemo mi ćemo i da ga vratimo. Ako ne verujemo onda ćemo ga sigurno izgubiti.

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare