LESKOVAC
Još jedan leskovački gastronomski brend dobio je rešenje o registraciji oznake geografskog porekla. Leskovačka ljutenica, nakon leskovačkog roštilja, roštilj mesa, ajvara i sprže, postala je peti zaštićeni autohtoni prehrambeni proizvod. Goran Jović direktor Regionalne Privredne komore za Jablanički i Pčinjski okrug je kaže da ovaj događaj spada u istoriju Leskovca.
„Posle skoro od dve godine dobili smo novi brend, Leskovačku ljutenicu. Uz pomoć grada i gradonačelnika Cvetanovića postali smo grad sa najvećim brojem brendova u Srbiji. Mi smo jedina privredna komora u Srbiji koja se bavi očuvanjem kulturnog nasleđa gastronomije u Srbiji, a to ćemo nastaviti da radimo i ubuduće. Drago mi je što su to shvatili i proizvođači, kao i ljudi koji su nam da li punu podršku u celoj ovoj stvari. Ovo je 85. proizvod zaštićen na niovu Srbije, a za nas je ovo samo pola odrađenog posla, jer želimo da ovaj proizvod zaštitimo i na međunarodnom nivou, kao što smo uradili sa ajvarom. Od ovh 85 proizvoda samo pet se ne tiču poljoprivredno prehrambenih proizvoda. Inače, samo tri zaštićena na međunarodnom nivou, dok, recimo, Hrvatska ima zaštićenih 22 proizvoda, što dovoljno govori koliko zaostajemo po tom pitanju.
Jović je sertifikat uručio predsedniku Privremenog organa Goranu Cvetanoviću, jer će stajati u prostorijama grada.
„Leskovac je sredina bogata tradicijom, istorijom, kulturnom, uspešnim ljudima, opmladinom, sportistima, mladim naučnicima“ naglasio je Cvetanović i dodao da je Leskovac i grad gurmanluka, dobre hrane, visoko pozicioniran na mapi gastronomskih centara ne samo Srbije već i čitavog regiona.
„Najčešće asocijacije na grad Leskovac su dobar, kvalitetan roštilj i paprika, odnosno ajvar. Zato smo u prethodnom periodu energiju uložili u brendiranje roštilj mesa, ajvara, sprže. Ovi gastronomski brendovi su specifičnosti na koje smo ponosni i koje ističemo sa ciljem da još više pronesemo glas o našem gradu i pomerimo granice naše prepoznatljivosti. Brendiranje ljutenice je grad platio sa milion dinara. Zahvalio bih Udruženju „Leskovački ajvar“ na saradnji, a ovo je očigledno rezultat rada svih nas zajedno, jer samo na taj način možemo da idemo napred i u specifikaciju novih brendova naše sredine.“
Kao proizvod na čijoj zaštiti će se raditi u narednom periodu navedena je leskovačka mućkalica. (kraj) IS/LJS
Nedavno sam na nekom hrvatskom portalu pročitao kvalitetan tekst na ovu temu. Pomenute su sasvim druge brojke i činjenice. Eto, neki imamo fotoaparat, a neki imamo fotografsko pamćenje.
– Hrvatska je pre nepunih mesec dana dobila 45. po redu evropsku zaštićenu oznaku izvornosti (ZOI) za meso turopoljske svinje. Radi se o oznaci kojom se štite poljoprivredni i prehrambeni proizvodi. Upoređivati na bilo koji način zaštitu koju imaju hrvatski i srpski proizvodi je smešno, jer nijedan srpski proizvod nije zaštićen u EU.
Lisabonski aranžman kojim se štiti Leskovački domaći ajvar je odavno prevaziđeni institut iz vremena pre EU. On danas predstavlja klub za ekonomske parije. Doduše ima tamo i nekih bogatih i uređenih zemalja, ali preovladavaju potpisnice poput Albanije, Bosne, Crne Gore, Makedonije, Kambodže, Konga, Kube, Severne Koreje, Irana, Nikaragve, Rusije i naravno Srbije. A priča za malu decu da Lisabonski aranžman ukida evropske carinske barijere i kvote je tačna. Ali samo za članice EU!
– Leskovački ajvar je na osnovu međunarodnih i EU kriterijuma o zaštiti geografskog porekla sasvim čista priča, što se nikako ne može reći i za Leskovačko roštilj meso. Javna je tajna da se goveda u Meskombinat već godinama dovoze iz Južne Amerike via Španija. Životinje su često u polulipsanom stanju, a neretko ih sa kamiona skidaju kranom.
Braća Đokić svoju klanicu imaju u Kruševcu, pa je u oba slučaja teza o geografskom poreklu leskovačkog roštilj mesa apsolutno neutemeljena. A to što se u to roštilj meso u poslednjoj deceniji pored svega i svačega trpa i svinjetina, je gastronomski greh i kriminal epskih razmera.
Sve u vezi leskovačkog roštilja neupućenima biva mnogo jasnije kada probaju recimo novopazarski, pirotski ili neki bosanski roštilj.
– Srpski nacionalni spisak registrovanih oznaka geografskog porekla je tek tužna priča. Većina proizvoda sa spiska se proizvodi u količinama koje jedva podmiruju lokalnu potražnju, pa se postavlja pitanje od čega i od koga ih štite? Npr, peglana kobasica, vurda ili Leskovačka sprža koja je vrhunski proizvod samo u domaćoj radinosti. U mesarama je treba izbegavati u širokom luku.
Na tom spisku se nalazi i Vrašačko Šampion pivo, a Vršačka pivara odavno više ne postoji?! Takođe i Jelen pivo, koje danas u sebi ne sadrži ni zrnce ječma. I najveći biser je svakako Kladovski kavijar koji je već decenijama samo istorijska uspomena. Baš kao i “Prizren” koji se takođe nalazi na istom spisku kao oznaka za poreklo vina.
– Većina ponosnih vlasnika ovih nimalo jeftinih “sertifikata” pojma nema šta dalje činiti sa njima. Zato ih valjda i poklanjaju lokalnim šerifima? Najveću misteriju za mene ipak predstavlja postojanje same Privredne komore, kako na lokalnom tako i na državnom nivou. Ne verujem da je nekome jasno čemu služi i čime se bavi ova preskupa “institucija”. To naročito nije jasno iscrpljenim srpskim privrednicima, koji pored punjenja večito gladnog srpskog budžeta moraju da plaćaju i preskupe apanaže i belosvetske ekskurzije raznoraznih Čadeža i dr mr Jovića.