Film „Ime naroda“ prikazan na otvaranju LIFFE

LESKOVAC

Svečano otvaranje LIFFE je završeno projekcijom filma projekcijom filma „Ime naroda”, reditelja i umetničkog direktora LIFFE-a Darka Bajića. Film je prikazan van konkurencije, a radi se o istorijskoj sagi o Svetozaru Miletiću, uglednom advokatu, nekadašnjem gradonačelniku Novog Sada i jednom od najznačajnijih i najuticajnijih srpskih političara u Austrougarskoj druge polovine 19. veka. Reditelj Darko Bajić kaže da je bio pozvan da uradi ovaj film od strane Milovana Vitezovića, scenariste, i Lazara Ristovskog, producenta.

„Ja sam najpre uradio jedno istraživanje i onda smo krenuli da jedno pozamašno književno delo koje je Milovan Vitezović napisao na nekih 1000 stranica da pretvorimo u film. Ono što je bilo značajno da napravim ovaj film jeste idealizam koji je imao Svetozar Miletić, koji je bio izuzetno jak borac, a to je ono što ja volim kad junaci dominiraju na filmu. Dalje, tu je njegova vezanost za porodicu, ali i žrtva koju je on imao radeći i stvarajući, pokušavajući da zaštiti slobodu Srba, njihovog jezika i Crkve u Austrougarskoj monarhiji koja je bila, u stvari, jedna centralizovana velesila i koja je u sebi imala 15-ak evropskih država. Zanimalo me je sve to što se dešavalo sredinom i krajem 19. veka, šta je bilo različito i slično u odnosu na danas… Da li zemlje koje se usprotive da se njihovo ime na neki način izbriše i utopi u veće narode bolje prođu ili oni koji insistiraju na svom imenu, svojoj slobodi i samostalnosti? U svim ratovima Srbija je bila zemlja koja, neću reći bila na strani saveznika, nego se branila i Srbija je bila ta koja je, na kraju krajeva, i pobeđivala, bila usmerena ka nekoj budućnosti, praštala onim akoji su u ratu bili protiv nje, ali ne želeći da se utapa, nego da bude svoja… Pristajali smo na neke kompromise koji su nas skupo loštali, jer se posle sve preokrene, oni koji su pobednici to biše nisu, poraženi više nisu poraženi… Ipak, ovo nije neka žalopojka, Srbija nema za čime da žali, jer je u celoj ovoj priči pokušala da ravnopravno i samostalno odlučuje o svojoj sudbini. To moramo da shvatimo, ne smemo da se delimo i to jeste deo priče ovoga filma, gde vidimo da je i u 19. veku bilo podela među Srbima, ubistava među političkim neistomišljenicima…“

Ana Franić, glumica koja u filmu igra Anku, suprugu Svetozara Miletića, za koju kaže da je „žena iz senke, kako po minutaži u filmu, tako i u životima ličnosti onog vremena, stožar koji okuplja porodicu. Meni je bitno i što je ovaj film otvorio i filmski festival na Paliću, gde smo dobili i nagradu publike. Mislim da je ključ u vezivanju publike za ovaj film što to nije samo saga o jednoj istorijskoj ličnosti, nego i što oslikava više ljubavi istovremeno – ljubav čoveka prema svojoj domovini, ljubav porodice između sebe, muško-žensku ljubav…“

Prati
Obavesti me o
guest

1 Komentar
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
Miomir Maksimcev
Miomir Maksimcev
1 godina pre

Pogledao sam film i da nemam predzanje o tim dogadjajima ne bih razumeo zbog cega su Srbi bili toliko ugrozeni da su morali da osnuju Maticu srpsku i Srpsko narodno pozoriste. U filmu je to nagovesteno delom koji govori o Milicinom vereniku, Srbinu sa madjarskim imenom. Pojavljuje se i pomadjareni Slovak iz Tizilastva. Detalje sam otkrio iz prica moje porodice. Moja baba je morala da uci na nemackom i madjarskom u skoli. Otac Bozidar rodjen 7. januara 1921. je u maticne knjige upisan kao Silvester, stric Zlatomir Aurel a tetka Nadezda Esperanca. Kada sam trazio krstenicu za mog sina natuknuh to maticaru a ona mi rece da to nije tacno nego da je upisam kao Bozidar i to cirilicom. Mislim da je neko falsifikovao maticne knjige jer su po Zakonu o vodjenju maticnih knjiga sva srpska imena madjarizovana sve do sredine 1921. jer se taj Zakon primenjivao sve do pocetka primene Trijanonskog sporazuja. Evo detalja: Као почетак мађаризације може се навести Закон о примени мађарског језика у јавној управи (члан XVI2) донет 1790/91. године којим се мађарски језик уводи у гимназије, на факултете и академије и којим се давала могућност учења мађарског језика за странце. Ојачан је Законом о учењу и употреби мађарског језика (члан VII3) издатим 1792. године, према ком су се странци могли примити у државну службу само са знањем мађарског језика. 1867. године се у Угарској, као делу двојне монархије, формира самостално Министарство унутрашњих послова, чији је један од главних задатака био спровођење мађаризације. Први корак у том послу начињен је крајем 1868. године доношењем Закона о народностима (члан XLIV5), првог таквог закона у свету, према ком сви становници Угарске чине „јединствену и недељиву мађарску нацијуˮ. Законом је регулисана употреба језика у земљи, те мађарски језик постаје званичан језик (до тада је то био латински) и користи се у државној управи, судству и образовању на државним универзитетима. У локалној управи и образовању је језик мањине био дозвољен у оним срединама у којим је проценат мањинског становништва прелазио 20%. Иако је закон промовисао право неговања културе и коришћења језика мањина, окрузи су се одређивали тако да мањине скоро нигде не пређу тих 20%. Исто тако, да би се групе мањина разбиле на што већи број, Међумурци, Шокци, Буњевци и други су на основу тзв „језичких разликаˮ исказани као посебне групе. Задатак новооснованих локалних одбора за мађаризацију био је да оправдају именовање великог броја етничких група, да истакну њихову различитост и да укажу на неопходност њихове мађаризације. На основу Закона о називима насеља и других места (члан IV ) донетог 1898. године, Министарство унутрашњих послова наложило je (масовну) измену назива насеља и других географских одредница, те су на територији Војводине измењени како српски тако и немачки називи места. Што се тиче територије данашње Војводине, према попису из 1720. године на овом простору је живело свега 90.000 људи, од тога у Бачкој чак 72% становништва су били Срби, 22% Буњевци и Шокци, а у Банату (укључујући део који је сада у Румунији) 96% Срби, 4% углавном Румуни. Становништво се удесетостручило до 1787. године, када се број кретао око 950.000 (чак 565.000 у Банату), а 1827. године је достигао број од скоро 1.091.000, од чега су чак 31–33% били Срби. Након спровођења политике мађаризације и колонизација мађарских породица у такозване „Јужне крајевеˮ, етнички састав је постао прилично шаролик. Према попису из 1910. године, у Бачкој су Мађари представљали 45% становништва, 23% Немци, 18% Срби и 9% Буњевци, у Банату 32% Срби, 28% Немци, више од 20% Мађари, близу 14% Румуни, а у Срему 44% Срби, 26% Хрвати, 16% Немци, 7% Мађари и 3% Словаци. У Угарској су 18. децембра 1894. године ступила на снагу два закона, Закон о грађанском браку (члан XXXI21), односно о обавези закључивања грађанског брака и Закон о државним матичним књигама. На основу параграфа 20. Закона из 1894. године да се сви уписи у матичне књиге врше искључиво на званичном (мађарском) језику, наредне године донета је наредба Министарства унутрашњих послова бр. 86.225/189524 која је регулисала начин уписивања немађарских крштених имена, односно начин превода имена. Да би се тај задатак матичарима олакшао, наредба је садржала списак личних имена са преводом, коју је 1893. године саставила Мађарска академија наука. Tako bi Djordje Balasevic bio György Balázs. Eto objasnjenja kako mu je baba Ilona “bila Madjarica”. Tokom vladavine srbozdera Broza o ovome se nije govorilo nego se islo na formiranje vojvodjanske nacije. Tako, mnogi “Vojvodjani” veruju da imaju madjarsko poreklo zbog madjarizacije. U stvari, mnogi Madjari imaju srpsko poreklo. Oko 21% stanovnika Madjarske ima srpsko poreklo i oko 22% potice od Venda (Slovaci, Cesi i Slovenci) a ima ih i poljskog i “rusinskog” porekla. Ne kritikujem film. Dobro je da je snimljen da bi mi dao priliku da informisem narod o istoriji koja je od njega skrivana.