LESKOVAC

“Jednog dana, čekajući u hodniku kod lekara opšte prakse, čujem ženu starije dobi kako kaže drugoj da je doktorka maltretira, jer neće da joj da uput za lekara specijalistu interne medicine. Kako to biva da se koplja slamaju na one koji su nam najbliži, tako, ni krivi ni dužni, lekari opšte prakse dobijaju najveću grdnju i bes nemoćnih pacijenata. Kako objasniti starijoj ženi da lekar ne može sam da izbaci termine, može samo da se nada će se naći neki slobodan termin u trenutku kad nekom pacijentu zatreba? , prenosi nam jedna sugrađanka stanje stvari u leskovačkim ambulantama.

Nastavlja da “termina, na žalost, nema”.

“Ni kod interniste, neurologa, gastroenterologa i da ne nabrajam, više jer je situacija skoro svugde ista. Prosta matematika – više je pacijenata nego termina”, rezignirana je jer i sama, na žalost, vrlo često mora da potraži usluge lekara radi obaveznih kontrola.

“Ljudi koji imaju bolja primanja lečiće se kod privatnika, a ostali sa malim penzijama, invalidi, ljudi na minimalcu ili i bez njega, moliće Boga da budu zdravi ili da u trenutku kad se razbole nalete na neki slobodan termin kod lekara specijaliste. Mnoge je muka naterala da se snalaze na drugi način, pa kod lekara idu uveče, gde kako kažu, sačekaju dva, tri sata, ali im odmah odrade i laboratoriju i ultrazvuk ili po potrebi neko drugo snimanje. Doduše, sad se na ultrazvuk i rendgen u Domu zdravlja ne čeka dugo, ali zato kad trebate da odnesete izvestaj sa UZ, nemate kome, jer termina nema”, ispričala nam je ona.

Ona navodi primere se kako se ljudima ” obijaju o glavu i pravila koje lekari opšte prakse moraju da poštuju”.

” Recimo, lekar opšte prakse ima pravo da vam da jedan uput za laboratoriju na šest meseci. Nekim ljudima lekar specijalista traži pojedine analize i više puta za šest meseci, ali im ne da i uput koji samo on može da napiše izvan tog okvira. Onda pacijenti šetaju između lekara opšte prakse i specijaliste kojeg ganjaju po hodnicima da “samo nešto pitaju”, a vrlo često i po ordinacijama, gde su već pacijenti i posle više takvih upada ni lekar, ni pacijent, nemaju pojma ko je šta rekao ili nije rekao, pa onda lekar ispusti da napiše nešto što je trebao, pa posle toga i taj pacijent isto tako ganja lekara…
Preventivni pregledi više i ne postoje. U svim normalnim zemljama, posle određenih godina, postoje preventivni pregledi koji mogu da otkriju karcinome u ranoj fazi, pa bi tako imali i mnogo manju smrtnost od karcinoma. Mi smo na veoma visokom mestu po broju umrlih od karcinoma i od kardiovaskularnih bolesti. Sve je to zbog toga što ne postoji preventiva. Na žalost, kod nas je jedino lekar opšte prakse još uvek dostupan, sve ostale službe i pregledi su teško, teško dostupni.
Kao neko ko je bogat dijagnozama i uz to korisnik invalidske penzije, mislim da je lečenje u Leskovcu i Srbiji uopšte, jako teško. Kako kažu u narodu: „Daj Bože ako se razbolim, samo da mi pogode dijagnozu iz prve, inače sam nadrljala”, rezignirana je žena koja je i sama invalidska penzionerka.

ZDRAVSTVO MALO DOSTUPNO PENZIONERKAMA

“Zdravstvo u Leskovcu nije mnogo dostupno penzionerima i penzionerkama”, kaže penzionerka Bosiljka Papaček.

” Ne može da se dopre do specijalista, jedino može samo da se ode privatno i da se debelo plati. Svi su u glavnom otišli u privatnike, a kad se pokuša, da se dobije uput kod izabranog lekara, oni pogledaju u kompjuter i kažu da nema termina. I onda šta nam preostaje, ili da se ne lečimo i da umiremo, ili da zajmimo pare i da tražimo od dece koja isto tako ne rade, koja su isto bez posla”, ogorčena je ona. Kaže i da penzioneri i penzionerke ne mogu da koriste zdravstvenu uslugu za koju čitavog svog radnog veka plaćaju a odvaja im se i do penzije.

ROMKINJE IMAJU OZBILJNE PROBLEME U OSTVARIVANJU PRAVA NA ZDRAVSTVENU ZAŠTITU

Romkinje se svakodnevno suočavaju sa brojnim preprekama u ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu, rekla nam je Laura Saitović, predsednica udruženja Leskovačke Romkinje (LE RO).

” Nedostatak informacija, siromaštvo, kao i strah od nerazumevanja i diskriminacije, često dovode do toga da se preventivni pregledi budu odlagani, a zdravstveni problemi zanemareni sve dok ne postanu ozbiljni. Posebno su zapostavljene teme reproduktivnog zdravlja – redovni ginekološki pregledi, planiranje porodice, trudnoća, porođaj, postporođajna zaštita, ali i briga o zdravlju u menopauzi “, upozorava ona,

Ukazuje da je “jedan od najozbiljnijih i najtiših problema sa kojima se Romkinje suočavaju akušersko nasilje”.

” Ono se ispoljava kroz grub i nehuman odnos, ignorisanje bola, uskraćivanje informacija, vređanje, nepoštovanje dostojanstva i donošenje odluka bez saglasnosti žene. Takve prakse ostavljaju dugoročne posledice po fizičko i mentalno zdravlje žena i duboko narušavaju poverenje u zdravstveni sistem. Akušersko nasilje mora biti jasno prepoznato, imenovano i sankcionisano”, kaže Laura.

“Jednako važno, a često potpuno zanemareno, jeste mentalno zdravlje Romkinja. Žene koje žive pod stalnim pritiskom siromaštva, višestruke diskriminacije, brige o porodici i izloženosti nasilju, neretko ostaju bez ikakve psihološke podrške. Mentalno zdravlje ne sme biti tabu tema – ono mora postati sastavni deo zdravstvenih politika i prakse, posebno na lokalnom nivou”, dodaje.

“Iskustvo rada na terenu pokazuje da se poverenje gradi kroz direktan i kontinuiran rad sa zajednicom. Razgovori, radionice i stalno prisustvo u romskim naseljima omogućavaju ženama da govore otvoreno, da postavljaju pitanja i da na vreme prepoznaju zdravstvene probleme. Informisana žena je osnažena žena – ona koja zna svoja prava i ima hrabrosti da potraži pomoć”, prenosi nam svoja iskustva.

“Zdravlje Romkinja ne može se posmatrati odvojeno od borbe protiv nasilja u porodici. Nasilje ostavlja duboke fizičke i psihičke posledice i direktno ugrožava zdravlje žena i dece. Zaštita žena Romkinja od nasilja mora biti brza, efikasna i zasnovana na jasnoj međuinstitucionalnoj saradnji. Zdravstvene ustanove, centri za socijalni rad i pravosudni organi moraju delovati koordinisano, sa jasnim procedurama i bez dodatne viktimizacije žena koje se odluče da nasilje prijave”, kaže Laura Saitović.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirao grad Leskovac.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju
stavove organa koji je dodelio sredstva.