BEOGRAD

Mi dramski umetnici ne znamo šta znači snaga sindikata, i poniženi smo. Od početka! A u politici jedne države visoko mesto među prioritetima bi trebala da zauzima umetnost, što većina slabo razume, rekao je glumac Vojislav Voja Brajović u razgovoru za portal Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost.

U godini korone kad su kultura i umetnost doterani na najniži nivo, Voja Brajović (1948) dobio je jednu od najznačajnijih glumačkih nagrada za životno delo “Pavle Vuisić”, a potom mu je Trebinjski filmski festival dodelio i nagradu za izuzetan doprinos evro-mediteranskoj sceni “Zlatni platan”. Dobitnik je i “Zlatnog beočuga” Kulturno prosvetne-zajednice.

Govoreći o radu Udruženja dramskih umetnika (UDUS), čiji je predsednik poslednjih približno sedam godina, Brajović objašnjava da je država poverila Udruženju da brine o samostalnim umetnicima – “onima koji su zapošljeni sami kod sebe”, a čije penziono i zdravstveno osiguranje je obaveza države. Međutim, država često sputava pozorišta, kao što je to uradila zabranom zapošljavanja. 

“Bilo je, da podsetim, zabrana angažovanja spoljnih saradnika u ustanovama kulture za više od 10 odsto od broja zaposlenih u njima. Recimo, Pozorištance “Puž” u kome je zaposleno petoro ljudi, na godišnjem nivou moglo je da angažuju samo 0,5 spoljnih saradnika (!). Do takvih je besmislica vodila ta odluka, što pokazuje da nije sagledana suština postojanja ustanova kulture”, navodi predsednik UDUS-a i napominje da se Udruženje zajedno sa upravnicima pozorišta izborilo “da se ta besmislena odredba ukine”.

Ukazujući na potrebu dramskih umetnika da se sindikalno organizuju Brajović navodi da ranije ni sam nije razumevao različite uloge udruženja i sindikata.

“U vreme sankcija, 1992/93, dobio sam priliku, privilegiju da igram u Antverpenu, tadašnjoj Prestonici kulture Evrope. Pozvao me je reditelj Slobodan Unkovski i postao sam jedan od članova ansambla u predstavi. U teatru koji nema stalni ansambl, odnosno, u kome je petoro ljudi zaposleno u administraciji, i ekipe angažuje po ugovoru, od električara i dekoratera do glumaca i reditelja. U vreme one užasne (hiper)inflacije ja sam potpisao vrlo solidan ugovor na mesečnom nivou, nije tajna, bile su u pitanju vrlo pristajne pare – tri hiljade maraka mesečno. I posle mesec dana, premijera je već bila odigrana, mene zovu iz uprave i pitaju da li bih hteo da postanem član Unije belgijskih glumaca (sindikat). Rekao sam da sam počastvovan i da hoću, kako ne, a nisam imao pojma o čemu se radi”.

To iskustvo, kaže, navodi kad hoće da objasni šta znači snaga sindikata.

“Ovde to ne znamo. Mi smo poniženi. Od početka. Profesija je imala neke sankcije i od samih nas, ovde, pa su ljudi streljani zato što su igrali za vreme rata. Neki su se jedva izvukli, a Žanka Stokić, koja je bila zabranjena, kad ju je Bojan Stupica pozvao da se ‘vrati’ od sreće je umrla. U tom svetu je bila marginalizovana umetnost, kao dokaz duhovnosti i svesti, tako da su ljudi bili ucenjivani, ponižavani honorarom… I nikada nisu mogli da se dogovore oko sindikalnog organizovanja. Da se odredi minimalna cena rada. Da se svi članovi sindikata solidarno podržavaju među sobom. Da, recimo, ako je neko pristao da radi ispod te minimalne cene, da svi solidarno prestanu da rade u celoj zemlji. Da sve stane!”.

Brajović navodi da su dramski umetnici danas često izloženi ponižavanju i ucenjivanju, recimo u televizijskim projektima.

“Sada imate, koliko znam, 29 TV serija koje su u procesu proizvodnje, pa ja se pojavljujem u sedam njih, i sada taj neki producent ima slobodne ruke i kaže, što bih ja sad uzeo Peru kad imam Miku koji je jeftiniji… Ma ne mora da uzme glumca uopšte, ima ljudi koji će za hiljadu dinara prihvatiti da budu na snimanju, što je za njih nekakav provod i tome slično. To se radi dan-danas!”.

Slavni glumac smatra da sindikate treba posebno da zanima smanjenje, zamrzavanje ili povećanje plata u javnom sektoru kako bi sve bilo selektivno.

“Ne možete nagrađivati administrativnog službenika kao prvorazrednog neurohirurga. Ako su bile restrikcije u javnom sektoru, kako to možete raditi sa prosvetnim radnicima kojima dajete svoju decu da ih nečemu nauče? Ili, recimo, zdravstvenim radnicima koji vas leče? Ili, sa kulturom, koja nas duhovno obogaćuje”, rekao je Voja Brajović u razgovoru za sajt Sindikata Nezavisnost.

Izvor: UGS Nezavisnost

Foto: UGS Nezavisnost