LESKOVAC

Sačekao sam da se komentarluk „ispuca“ i kaže šta ima da bih mu odgovorio. Kada sam počeo da pišem znao sam šta me čeka: „Što je bilo i što može biti / ništa meni nije nepoznato/ sve što dođe ja sam mu naredan!“ Nijedan komentar koji ste mi uputili povodom mog teksta nije me nimalo naljutio. Moje geslo je bilo i ostalo da je kudikamo bolje imati naspram sebe inteligentne oponente, nego šupljoglave apologete uz sebe. Ništa novog neću reći. Sve ovo sam već pisao još pre tri godine, ali na drugom portalu, sličnim povodom i istovetnih namera. Prepisivati, pa još i citirati samoga sebe, najgora je moguća kombinacija – noćna mora. Ali, idemo redom.

Nešić: Tramvaj bez želja

 

1. Zašto sam se baš ja – i zbog čega tek sada – pojavio u javnosti da dam svoje mišljenje o leskovačkom „Tramvaju“, objasnio sam u samom tekstu i ne bih da ponovo objašnjavam. Samo mali dodatak: K. M. kaže: „Bolji i viši odoše boljima i višima, a ja jedva i vama dopadoh.“ Kada sam pisao o leskovačkom „Tramvaju“, samo sam želeo da čitaocima dobronamerno, bez previše pametovanja i parade, iznesem svoje mišljenje. Ništa više, ali ni manje.
2. Pišete: „sledeći put posvetite svom pisanju više od 9 dana“. Premijera je bila u četvrtak uveče, a ja sam tekst napisao u petak uveče; u subotu ujutru sam ga još jedanput pročitao i odmah prosledio redakciji NNR. Nedeljnik NNR izlazi petkom i moj tekst je bio deo nje. Tek posle je postavljen na portal Jugpresa.
3. Dalje pišete: „Osim mnogobrojnih copy- paste momenata koje imate,…“. i „mada, jasno mi je, trebalo je iščitati sve tekstove po internetu ne bi li se ostavio utisak znalca“. Za proteklih tri godina napisao sam oko četrdeset tekstova raznih sadržaja i nikada, ali nikada, nisam koristio „copy- paste momenate“ u njima. U tim tekstovima ne postoji NIJEDNA rečenica tipa copy- paste; ako nađete jednu jedinu, ponavljam jednu jedinu rečenicu tog tipa, plaćam ručak. Reči koje koristim u svojim tekstovima su iz šestotomnog „Rečnik srpsko-hrvatskog književnog jezika“ Matice srpske; kao i trideset slova iz Bukvara za prvi razred osnovne škole. Samo sam se time koristio. Nikada tuđe rečenice. Ako želim u tekstu da citiram negog ili nešto napišem što nije moje, onda prijavim resavsku školu: „Draga braćo i sestre u Hristu, ovoga mi krsta: Da se ne bih kitio tuđim perjem svečano izjavljujem: Ovo što ćete nadalje čitati nisu plodovi mog umovanja nego pabirci iz velike lektire, bez imena autora. Upotrebite imaginaciju.“; i stavim navodnike. Niste čitali moje ranije tekstove, a i zašto bi, ali samo da znate ne koristim internet za citate već samo poveliku lektiru. Još nešto. Gde sam smeo da koristim „copy- paste momenate“ na portalu gde sam pisao, a gde su vodeći kometatori bili „Đura“, „Student privatnog“, „Joj jooj“, „Aleksandar“, „Stari Leskovčanin“ i ini. Nik pod imenom „Đura“ bolje je pretraživao internet nego njegov tvorac. A, i ostali su bili premijer liga. Pa, da su našli jednu jedinu rečenicu, sa interneta, na stub srama bi me razapeli. Međutim, dobro znate, kako se kaže: „Lopov se lopova plaši!“ Poznato vam je, jel da?
4. Kritikujete me: „Šteta je što u celom tekstu preovladava mržnja prema Grujiću…“. Znajuću našu poznatu palanačku aroganciju, predvideo sam vaše reakcije i u tekstu To objasnio. Pročitajte tekst ponovo i kašće vam se samo, neću ponovo da objašnjavam. Gospodina S. Grujića lično ne poznajem, znam mu oca – odličnog glumca. Meni se u leskovačkom „Tramvaju“ nisu dopali njegovi izlivi temperamenta jer su veštački, a i zato što mislim da je on (Grujić) tipičan aravist, jer njega, izgleda, vodi boginja Hibris! U svojoj ranoj mladosti čitao sam Senekin traktat „O gnevu“, u kome se dosta govori i o mržnji, koja razjeda onog koji mrzi, i od tada pazim da ne uletim u taj „kapam“. „Knjige braćo, knjige a ne…internet“
5. Pišete: „… te sada samouvereno, bez imalo sumnje u ono što kaže, sudi i procenjuje?!“ Opet, laž! U tekstu nigde nisam napisao: To je dobro, odnosno To je loše. Toga se čuvam i od toga bežim kao đavo od tamjana. Ja samo iznosim svoj lični stav. Moje je „To mi se sviđa“, ili „Ovo mi se ne sviđa.“ Jedino što sam napisao van toga je moj stav da je Mič g. Radovanovića, dobar, stvarno dobar; njegov Mič je po mom nekom dubokom uverenju bolje odigran nego što je Miča, na sceni JDP daleke 1974–75, doneo Miodrag Radovanović-Mrgud.
6. Dalje pišete: „Naravno, shvatam da o etici ne znate ništa, a posebno o pozorišnoj…“ O etici kao partikularnoj i moralu kao univerzalnoj kategoriji pisao sam pre dve godine. Ako vas interesuje, u šta sumnjam, koliko je moje znanje o tim kategorijama možete pročitati na raznim portalima. Saznali bi, čitajući Te tekstove, da ja duboko verujem u sve ono što, sa toliko odgovornosti, pišem; jer, bez etike uverenja nema ni etike odgovornosti.
7. Spočitavate mi: „proučite Klajna, Stanislavskog…tada ćete možda i saznati nešto više o značenju mizanscena…“ O pozorišnom mizanscenu saznao sam „nešto više“ kroz pisanje Andreja Arsenieviča Tarkovskog, jednog od najvećih režisera u svetskoj istoriji, koji je prezirao Stanislavskog i njegova gesla: Zašto? Zbog čega? Koji je ključ scene? Koja je glavna ideja? Što se tiče doktora Hugo Klajna, Krležine „Glembajeve“, u Klajnovoj režiji, mislim, nisam apsolutno siguran, gledao sam u JDP. Da li ste vi to gledali?
8. Pišete: „kontrolisana mimikrija“ koju spominjete karakteriše životinje, a da je MIMIKA reč koja je vezana za glumce.“ Da nemate majku!? Mimika se kao izraz koristi kada se govori samo o izražajnosti lica, dok je mimikrija (tačno je da karakteriše životinje) odomaćen i sveprisutan pojam koji se koristi kada se govori o govoru, pokretima, celog tela. Zar se ne kaže: „Na sceni se menja kao kameleon“, a kao što sigurno znate da je kameleon vrsta životinje. Možda vam je bolji izraz novinara NNR koji piše: „Koliko se trudila da dočara lik dokazala je i grimasom, jer je facu izobličavala kako je predstava uzimala maha.“ Ovo vam više odgovara, jel da?
9. Tera dalje, i piše, komentarluk: „Savet: ako već želite da se posvetite izučavanju i komentarisanju nečega što ne razumete…“ Savete nikada, nikome i nigde nemojte davati molim vas. Davati savete je opasno po život, opasno za okolinu. Zašto? Zato što je veliki Hegel davno napisao: „ Ne savetuj nikog i nikad“, imajući, možda, na umu sledeće: Kralja Kambiza, njegov najbliži prijatelj Preksasp savetovao je da manje pije, jer jednog kralja prate sve oči i uši. Na ovo kralj reče: „Da se uveriš kako nikada ne gubim glavu, pokazaću ti već da su u mojoj službi i moje oči i moje ruke i kad sam pijan.“ Onda je pio još obilnije i mrtav pijan naredi da uđe u sobu sin njegovog prijatelja koji ga je savetovao. Tada kralj zateže luk i probode samo srce mladića, pa razderavši grudi, pokaza šiljak strele u samom srcu te upita oca mladićevog da li ima dovoljno pouzdanu ruku. Ovaj potvrdi da ni Apolon nije mogao sigurnije da pusti strelu. Idemo dalje! Persijskog kralj savetovao je Harpag, njegov ispisnik i kućni prijatelj, da bude manje ohol i svirep, zbog čega mu je ovaj postavio na trpezu za ručak njegovu rođenu decu i onda ga zapitao da li mu se svića kako je jelo prigotovljeno; zatim, kad je video da se ovaj zasitio svojim jadima, naredio da se donesu njihove glave i upitao o ugošćenju. Nisu nedostajale reči jadniku, nisu se usta zatvorila. „Kod kralja“ reče, „svaka gozba je prijatna.“ Sada ću vam dati primer kralja Aleksandra Makedonskog, koji je Klita, druga iz detinjstva i svog najdražeg, ako ne i jedinog prijatelja, probo kopljem, svojom rukom, za vreme gozbe zato što mu je uputio savet u vezi s oblačenjem. Razumemo se?
10. Pitate se: „Nejasno je samo gde je posisao sva ta pozorišna znanja te sada samouvereno, bez imalo sumnje u ono što kaže, sudi i procenjuje?!“ Ne znam odakle vam takav utisak? Mnogo pozorišnih predstava sam u životu odgledao; najveće i najznačajnije pozorišne komade i glumce u Jugoslaviji na beogradskim scenama sam sa uživanjem pratio; bio sam svedok maestralnih glumačkih dostignuća jednog Inokentija Smoktunovskog (najbolji Hamlet u istoriji pozorišta), i Vladimira Visockog, kao i sofijskog velikana Trajka Kirova. Više stotina predstava sam odgledao, u društvu velikana srpskog glumišta, iz lože Mire Trailović (59 puta „Ibija“, 23 puta „Radovana“, 6–7 puta „Maratonce“ – pored ostalih. Za vreme mog studiranja u Beogradu majstori-električari u Ateljeu 212 bili su bivši električari leskovačkog pozorišta čuveni Milence i Kinez. Kako veliki Bog dovede sve na svoje mesto: da se sa setom setim tih velikih Drugara, i da ih pomenem leskovačkoj čaršiji). Sate i sate proveo sam u čuvenom Ateljeovom bifeu. Tada, u tom vremenu, studenti su dobijali besplatne karte za treću i četvrtu galeriju: opera, baleta i drama, u Narodnom pozorištu; karte za JDP i ostala beogradska pozorišta bile su vrlo pristupačne. Kada vas portiri u tim pozorištima vremenom zapamte, ulazili ste u njih bez karte. Kao i u Kolarcu. Takva su vremena bila. Možda se tu krije Ta moja „samouverenost“!?
11. Gospodo komentatori, nemojte se raspravljati sa autorovim mišljenjem. Zašto? Zato što se o tuđim mišljenjima ne raspravlja, prepucava, debatuje. Jer, kada komentarišete tuđe mišljenje o nekim pojavama, problemima ili događajima, vi ulazite u sferu refleksnog mišljenja. Mišljenje o tuđem mišljenju poznato je u psihologiji kao refleksno mišljenje. Bilo o čemu da je reč, bilo o čemu da autori pišu i iznose svoja viđenja i mišljenja; komentarluk – mukajet. Bez obzira, što je stara istina: Mišljenje nikada nije nevino, zato je ono nemilosrdno, što predstavlja agresiju, što nam pomaže da preskočimo prepreke.
12. Za kraj, o Petri Dimitrijević. Zbog nje i sve ovo pišem. „Ono što je najjadnije u tekstu je beskrupulozna „pljuvačina“ po mladoj glumici koja samo što je stupila na scenu.“ Molim vas, nemojte nju (Petru) da branite od mene; ko Boga Vas molim!? Molim Vas. Sa Petrinom baba Radmilom bio sam izuzetan i iskren prijatelj; Petrinu majku Tanju, kao dete od 3–4 godina, toliko puta sam usnulu, na rukama, nosio od restorana „Devet Jugovića“ do njenog stana; sa Petrinim ocem Pekom zajedno sam bio u razredu u osnovnoj školi (tolike duboreze mi je uradio); Petru i njenog brata Peđu znam od kada su se rodili; toliko puta sam se igrao sa njima, dok su bila deca, u dvorištu kuće u Podvrcu. Moj bratanac je završio, sa njom, leskovačku Gimnaziju. Kada nekog volite onda nemojte da mu podilazite – staro je geslo. Saspite mu u lice ono što stvarno mislite, bez laži i verbalnih prevara. Ako vas posle višednevne pijanke neko sabajle sretne, svoj mamurnog, štrokavog, podbulog od alkohola, nebrijanog i neočešljanog, sa razdrljenom košuljom usred ciče zime, dok bazdite na jeftinu brlju, i kaže vam kako divno izgledate – on vam nije prijatelj vać licemerni i zao poznanik. Ako li vam pak kaže: Na šta to ličiš čoveče, kako te nije sramota – e to je pravi prijatelj. Razumemo se, valjda? Da ne crtam!

Nemam ni trunčicu zablude da će moje pisanje nešto promeniti, ma jok, more, to je velika iluzija. Kako nemam naloge na Tviteru i Fejsbuku, i ne nosim mobilni, da završim rečima, naravno tuđim: „Zato sam, dragi komentatori, postiđen kritikama, i ja otvorio nalog: @Crveni Ban. Samo treba da se nabijete na njega.“ Završavam tekst ne svojim rečima, jer ne umem:„Velik i plemenit je onaj koji poput velike zveri ravnodušno i mirno sluša lajanje malih pasa.“ (Seneka)

dr Vjačeslav  Nešić

P.S. Srdačan pozdrav svim komentatorima. Hvala što ste me čitali!