Veran Matić o mogućoj konačnoj presudu Apelacionog suda: Sloboda za Ćuruvijine ubice?

BEOGRAD

Pre mesec dana sam od jednog državnog sekretara dobio informaciju kako je pouzdano da je presuda oslobađajuća, a potom još od nekoliko naših kolega novinara koja prate različita suđenja, tako da je u ovom trenutku izvesnije da je presuda oslobađajuća nego neka druga, potvrđujuća ili druge zatvorske kazne, kaže predsednik Komisije za istragu ubistava novinara Veran Matić za Novi magazin

Ni pet meseci po okončanju pretresa u drugom ponovljenom suđenju optuženima za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, Apelacioni sud u Beogradu još nije saopštio presudu. No, to je prvo učinio lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković, a potom i njegova supruga Danica Drašković u autorskom tekstu, tvrdeći da je presuda, koja je i konačna posle bezmalo decenije suđenja – oslobađajuća.

Koliko ima istine u tome i kakve bi bile posledice i na nacionalnom i na međunarodnom planu po novinare i novinarstvo, ali i čitavu Srbiju, u slučaju da za jedno belodano ubistvo počinjeno pre bezmalo četvrt veka, atentat u organizaciji države, optuženi zaista dočekaju slobodu za taj zločin, razgovaramo sa predsednikom Komisije za istrage ubistava novinara Veranom Matićem.

Kolega Matiću, imate li vi saznanja o mogućoj oslobađajućoj presudi u slučaju „Ćuruvija“?

Vuk Drašković je u junu na Tanjug televiziji rekao eksplicitno da je doneta oslobađajuća presuda, a onda je to nekoliko puta ponovio. Zatim je Danica Drašković u autorskom tekstu za Danas to takođe eksplicitno navela, sa čitavim kontekstom i objašnjenjima da se ništa drugo nije ni moglo očekivati, da duboka država i državna bezbednost štite svoje ljude.

Tokom suđenja i istražnog dela postupka svih deset godina bilo je izuzetno jake opstrukcije, veoma često na ivici da se bitni dokazi eliminišu iz sudskog procesa iako su postojale dve presude da se trake koje su beležile kretanja agenata Državne bezbednosti vrate među dokaze. Paradoks je da je apelacija vraćala postupak prvostepenom sudu i taj sud je u dva navrata osudio optužene na ukupno sto godina zatvora.

Posle svih tih saznanja, napisao sam pismo Apelacionom sudu tražeći informaciju o tome da li je presuda doneta, i posle prepiske dobio sam informaciju da jeste i da nije još objavljena. Naravno da nisam mogao da dobijem informaciju o tome kakva je presuda, ali ta informacija i vremenski period su se poklapali sa saznanjima koja su iznosili Vuk i Danica Drašković.

Pre mesec dana sam od jednog državnog sekretara dobio informaciju kako je pouzdano da je presuda oslobađajuća, a potom još od nekoliko naših kolega novinara koja prate različita suđenja, tako da je u ovom trenutku izvesnije da je presuda oslobađajuća nego neka druga, potvrđujuća ili druge zatvorske kazne.

Ja ne mogu da ulazim mnogo u razloge za tako nešto, ako je to tačno, to ćemo videti u obrazloženju, ali jasno je da bi takva odluka naštetila položaju novinara u našoj zemlji jer je nekažnjivost ubistva novinara i nasilja nad novinarima najčešći generator drugih ubistava i nasilja. U ovom slučaju, ponavljam ako je to tačno, to bi značilo da novinari neće moći da računaju na neku ozbiljniju pravnu zaštitu. Ako u slučaju u kojem je država stala iza celog procesa obnavljanja slučaja i istrage, posle dugog rada Tužilaštva i angažovanja Komisije za istragu ubistava novinara, bude takva odluka, ona bi bila poraz i za državu, i za novinarstvo, i za sve istrage koje bi trebalo da se vode u slučajevima ubistava novinara.

Advokat porodice Ćuruvija Slobodan Ružić kaže da postoje vanredni pravni lekovi, pominje Kasacioni sud, mada stručnjaci tvrde da je presuda – kakva god bila – konačna. Znate li nešto o tome i može li se očekivati postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava?

Mislim da na Kasacionom sudu može samo da se utvrdi da li je bilo nekih propusta u procesu donošenja odluke, ali nema posledica po optužene. Ipak, svakako da je neophodno iskoristiti svaki pravni lek. I neophodno je u najvećoj mogućoj meri internacionalizovati slučaj.

Naravno, to mnogo zavisi od porodice i nas u medijskoj zajednici, od dogovora o načinu na koji će se nastaviti ova istraga. Bez obzira na to kakvu odluku je sud doneo, ne smemo odustati ni od ovog ni od ostalih slučajeva.

Jasno je da će na inače nepovoljan položaj novinara i medija u Srbiji koji nisu na tzv. liniji državne politike, oslobađajuća presuda uticati negativno, ali može li se očekivati i širi uticaj?

Istraga koja je vođena u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije imala je planetarni značaj, kao takva je pohvaljena i država Srbija, policija, tužilaštvo koje je podiglo optužnicu. Dve presude su imale veoma veliki odjek u svetu kao ohrabrujući rezultat i mehanizam kako je moguće i sa slučajevima starim dvadeset godina doći do rezultata na pravosudnom nivou. Ovaj slučaj je veoma poznat, njega prate ne samo američki Komitet za zaštitu novinara, Evropska federacija novinara nego i međunarodne organizacije kao što je Evropska komisija i njena tela, Stejt department i organizacije pri američkoj vladi koje su sve zajedno davale veliku podršku.

Isto tako će se moguća oslobađajuća presuda odraziti na veliki pad Srbije na listama slobode medija; ako se ne varam, kod Reportera bez granica smo na 93. mestu, a 2014. kada je podignuta optužnica Srbija je bila na 54. mestu. To je zabrinjavajući trend. Konačna osuđujuća odluka u ovom slučaju pomogla bi da Srbija bude ozbiljnije tretirana i da ima bolje rezultate kada je reč o međunarodnim pogledima na zbivanja ovde i borbu protiv nekažnjivosti ubistava i napada na novinare, i uopšte, na bezbednost novinara.

Izuzev slučaja „Ćuruvija“, imamo i još dva potpuno različita ubistva; prvo je Dada Vujasinović, koja je ubijena pre trideset godina, drugi je Milan Pantić. Kada je ubijen pre 22 godine, verovalo se da će slučaj biti brzo rešen, a još je u predistražnoj radnji i nikako da stigne pred Tužilaštvo za organizovani kriminal iako Komisija insistira na tome.

Ubistvo Milana Pantića i istraga koja je vođena obilovala je takođe opstrukcijama, bez obzira na to što smo u to vreme mislili da će ubistva novinara biti nešto nedopustivo i da će to ubistvo brzo biti rešeno.

To se nije dogodilo iako je Komisija, odnosno radna grupa MUP-a i BIA-e koja je radila na slučaju, došla do podataka o ubicama, potvrdila imena i identitete onih koji su likvidirali Pantića, ali da bi se slučaj doveo do kraja, bilo je važno fiksirati motiv. Motiv je sporna privatizacija u tom kraju i upravo zbog toga je nužan angažman Tužilaštva za organizovani kriminal, ta privatizacija je jedna od 24 sporne privatizacije sa spiska Evropske komisije.

Istraga je stopirana 2010. godine iako se 2013. pojavio svedok koji je doneo novu dokumentaciju koja potvrđuje tezu iz istrage o motivu ubistva. U ovom trenutku u Tužilaštvo je prenet materijal iz Jagodine i oni utvrđuju da li će preuzeti istragu, što je pat situacija.

Kad je reč o Dadi Vujasinović, kao što znate, ta je istraga imala veliki hendikep jer je dugo vođena kao samoubistvo. Protok vremena je bio dug i jedino što se moglo su ta veštačenja, ali slučaj je i dalje otvoren.

Vi ste po prirodi posla upućeni u ne/bezbednost novinara, aktuelan je slučaj OK radija u Vranju. Međutim, medijska udruženja, nezadovoljna reakcijom nadležnih, izašla su iz Vladine radne grupe. Šta medijska zajednica može da učini na zaštiti novinara i medija?

Mešaju se dva tela, imamo Stalnu radnu grupu za bezbednost novinara osnovanu 2017. i u njoj su sva udruženja, tužilaštvo i MUP. U međuvremenu je unapređen njen rad, imamo oko sto kontakt tačaka u tužilaštvima i taj rad je jedan od primera kako se došlo do sinergije u slučaju OK radija; lokalni kriminalac, koji nije baš samo lokalni, Dejan Nikolić osuđen je zbog pretnji i ugrožavanja prvo na 14 meseci zatvora, pa onda na još 18. Naravno, još ima mnogo posla, još nije srušen bespravni objekat kojim je zazidan radio, ali zahvaljujući sinergiji novinarskih udruženja koja su pratila slučaj, lokalnog tužilaštva i policije napravljen je pomak. U rad grupe je uključen OEBS, imamo i SOS telefon, sastanke u gradovima gde su primećeni problemi i gde pokušavamo da pokrenemo postupke.

Radna grupa koju je formirala predsednica Vlade doživela je debakl zato što nije bilo jasne platforme i razumevanja zašto raditi dvostruki posao jer je besmisleno praviti još jedno telo koje se bavi istim poslom. Novinarska zajednica je imala viziju da je to radna grupa koja se bavi politikama van onog što je obuhvaćeno Krivičnim zakonom, ali deo radne grupe iz Vlade nije prihvatao predloge da se osuđuju slučajevi koji nisu krivična dela, ali jesu hajke, targetiranje novinara ili određenih redakcija, prozivanja u parlamentu, stvaranje klime koja je zaista toksična i lako može da preraste u nasilne oblike, što niko od nas ne bi želeo. To je razlog što su novinarska udruženja napustila tu grupu.

Ja mislim da ima razloga da postoji telo koje bi svakodnevno reagovalo na ugrožavanje novinara i medija i žestoke optužbe, ali to bi zahtevalo pažljivu pripremu i organizaciju šta to telo i kako radi.

Ako se ne varam, neko iz Vlade ili parlamenta je kazao da se ne mogu definisati pritisci na novinare, što je prilično paušalna ocena.

Jasno je da najveći i najozbiljniji pritisci dolaze iz vrhova vlasti, što je nedopustivo i što dalje generiše napade po društvenim mrežama kroz personalne hajke botova ili ljudi koji često imaju i problem s mentalnim zdravljem. To nam govori da se neće zaustaviti na verbalnom nivou i da može da ugrozi i novinare i medije. Satanizacija određenih novinara i redakcija je nedopustiva i odražava se, između ostalog, na funkcionisanje svih medija. Ako ste vi izolovani, ne dobijate informacije i odgovore od predstavnika vlasti, ne možete da radite. Sećam se da je Insajder najviše podataka dobijao iz zvaničnih izvora putem Zakona o pristupu informacijama od javnog značaja, ali i taj put je danas zatvoren.

Postoji mnogo frontova na kojima su mediji, posebno nezavisni, ugroženi, primorani su na smanjivanje broja novinara, a opšte siromašenje medija takođe ugrožava bezbednost novinara koji žele ozbiljno da se bave svojim poslom. Mi smo devedesetih imali mrežu medija pokrivenu donatorima, danas kao da su novinari prepušteni sami sebi.

Slučaj „Ćuruvija“, zločin i proces

Vlasnik lista Dnevni telegraf i nedeljnika Evropljanin Slavko Ćuruvija je ubijen 11. aprila 1999. godine u prolazu ispred zgrade u kojoj je živeo, u Svetogorskoj ulici u Beogradu. Bio je u društvu supruge Branke Prpe. U optužnici je navedeno da je N. N. lice rafalno pucalo sa razdaljine od jedan i po metar, nakon čega je Ćuruvija pao, a da je zatim ponovo na njega pucao iz neposredne blizine.

Tom prilikom povređena je i Branka Prpa, koju je, prema navodima iz optužnice, Ratko Romić pištoljem udario u glavu kako ne bi videla Ćuruvijine ubice.

Istraga je utvrdila da su Ćuruviju pratili službenici Državne bezbednosti, ali da je uoči ubistva pratnja obustavljena.

Nekoliko dana pre atentata režimska Politika ekspres objavila je paškvilu „Ćuruvija dočekao bombe“, koja je pročitana i u udarnom dnevniku na državnoj televiziji. Time je označen za – odstrel.

Ćuruvija je posle napuštanja mesta glavnog i odgovornog urednika u državnom listu Borba osnovao NT, početkom 1996. godine i prvi nezavisni dnevnik u Srbiji Dnevni telegraf, a zatim i nedeljnik Evropljanin.

Suđenje za ubistvo je počelo u junu 2015, sedamnaest godina od atentata, koji je u javnosti odmah prepoznat kao ritualna likvidacija političkog neistomišljenika.

Specijalni sud u Beogradu proglasio je 2019. krivim četvoricu nekadašnjih pripadnika Državne bezbednosti za ubistvo, a sud je naveo da je neposredni izvršilac ubistva NN lice. Tom presudom je na 30 godina osuđen nekadašnji šef Državne bezbednosti (DB) Radomir Marković za podstrekivanje na teško ubistvo. Nekadašnji šef beogradskog centra DB-a Milan Radonjić takođe je osuđen na 30 godina zatvora za teško ubistvo.

Nekadašnji pripadnici DB-a Ratko Romić i Miroslav Kurak osuđeni su na po 20 godina zatvora za teško ubistvo.

Apelacioni sud je tu presudu ukinuo septembra 2020, a odluka je obrazložena i time da je Specijalni sud presudom prekoračio optužbu i uvođenjem NN lica kao neposrednog izvršioca ubistva izmenio činjenično stanje opisano u optužnici.

U ponovljenom postupku Specijalni sud u decembru 2021. ponovo osuđuje Markovića i Radonjića na po 30 godina zatvora, dok su Romić i Kurak ponovo osuđeni po 20 godina zatvora.

Apelacioni sud je zato odlučio da otvori glavni pretres kako bi izveo dokaze za koje smatra da su neophodni za donošenje pravosnažne presude.

Glavni pretres u postupku za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije počeo je 6. marta pred većem Apelacionog suda u Beogradu. Marković je na pretresu izjavio da ostaje pri odbrani iznetoj na prvostepenom suđenju, kada je negirao da je kriv za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, prenela je agencija Beta. Negirao je i svedočenje nekadašnjeg komandanta rasformirane Jedinice za specijalne operacije Milorada Ulemeka Legije, koji ga je u istrazi teretio za ubistvo Ćuruvije.

Branka Prpa, nevenčana supruga Slavka Ćuruvije, koja je bila s njim kada je ubijen, na suđenju 6. marta je izjavila da kao napadača koji je u pucao na Ćuruviju nije prepoznala ni Miroslava Kuraka ni Ratka Romića, optužene da su neposredni izvršioci.

Istragom i podacima sa baznih stanica utvrđeno je kretanje optuženih.

Izvor: Novi Magazin-Jelka Jovanović

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare