KRUŠEVAC

Udruženje “Romani Cikna” iz Kruševca reagovalo je povodom ubistva mlade žene, žrtve partnerskog nasilja u Kruševcu i komentara javnosti nakon objavljivanja vesti u medijima

 

“Ovim saopštenjem apelujemo na javnost i sve one koji se profesioalno bave porodičnim nasiljem da  pokažu i  svoje ljudsko lice”, navodi to udruženje.

“U četvrtak, 15.02.2016.god. nasilno je prekinut još jedan mladi život. Zlata je imala  23 godina, imala je ime, prezime, porodicu, poreklо i budućnost je bila pred njom.

Mediji, na isti šematizovan način, objavljuju vest dramatičnim, bombastičnim naslovima i podnaslovima “Monstruozni zločin u Kruševcu”, “Stravično ubistvo iz ljubomore”, “Izašao iz zatvora pa ubio ženu”… Čitaoci, koje kao da su  orkestrirali ovakvi naslovi uvek odreaguju po šemi Naročito kada se ubisvo desi u romskim porodicama,  oglašavaju se najčešće dodatno vređajući I diskriminišući.  Obavezno  su tu pozivi na odstrel krivaca, jer  bitno je da se neko prozove ili da se okrivi za zločin. Onda mi dobijamo lažan utisak o javnom mnjenju.  Po pravilu, oni koji treba da se oglase ne oglašavaju se. Psiholozi, policajci,sudije, lekari, socijalni radnici treba da objasne nama građanima šta je to porodično nasilje i zbog čega se javlja, kako treba reagovati, kako se ponašati, kako sprečiti. Zašto ćute? I onda, uvek  vidimo ružno  lice Srbije.  Kao da je celo društvo “ utrnulo”, nigde glasa razuma. Ostaju usamljena saopštenja udruženja građana, nažalost koja se takođe oglašavaju najčešće kada se tragedija desi, pa deluje kao da i oni instrumentalizuju nečiju smrt kako bi  povećali  svoju vidljivost. I niko se od nas pojedinačno ne zapiita “šta sam mogao da uradim da se tragedija spreči”? Zašto zatvaramo oči pred onim što vidimo? Zašto ne želimo da vidimo to isto  možda u svojoj porodici, u komšiliku, u okruženju?

Mi, aktivistkinje udruženja žalimo što se nasilno ugasio još jedan život, jer život je ono navrednije, bez obzira da li je u pitanju žena, dete ili muškarac,bez obzira na boju kože ili nacionalnost.

Pitamo se da li je moguće da umesto besa i poziva na linč počnemo da razmišljamo koliko smo povezani i koliko je svako namerno ubistvo kolektivna odgovornost. Zlatu nije ubio samo njen partner, ubilo je društvo i zajednica u kojooj je odrasla I živela.Društvo u kome je žena vlasništvo muža i  njegove porodice. Njenog partnera oblikovalo je društvo:  porodica i okruženje. Prijava nasilja u romskoj zajednici  nailazi na osudu rodbine i čitave zajednice. Poslednje dve  godine samo je nekoliko Romkinja u Kruševcu odlučilo da napusti porodicu zbog nasilja. Posle boravka u sigurnoj kući najčešće žena nema gde da se vrati, pa joj je život još veći pakao jer strepi od odmazde nasilnika kada izađe iz zatvora. Sudski postupci traju isuviše dugo, mere zaštite od nasilja u porodici se retko izriču,  a kada se izreknu nasilnici ih najčešće nekažnjeno krše. Kazna zatvora za nanošenje teških telesnih povreda ženama kreće se od 3 do 6 meseci zatvora, preinačuje se po pravilu uslovno na 2 godine.  Ovo se na žalost dešava svim ženama, u celoj Srbiji.

Kakve poruke šalje društvo nasilnicima i žrtvama? Nasilnici su svesni da su kazne blage, to ih ohrabruje. Romska  zajednica tradicionaalno zatvorena ćuti,  vesti o ubistvu žena  zastrašuju  i opominju žrtve da se ne odupiru, ako im je do života.    Kakvu poruku šaljemo mi građani kada ćutimo,  iako znamo šta se dešava iza vrata porodičnog doma, ili zauzmemo stav “ Ciganska posla”?  Šaljemo poruku bezosećajnosti za patnju drugih, a to  su najčešće nevine žrtve robovanju patrijrahatu. Ovo nije tradicija i kultura Roma, ovo su zločini koji zaslužuju reakciju države, uspostavljane pravde, lečenje od trauma nasilja.

Ovi razlozi nas obavezuju  da se oglasimo i zamolimo sve one koji se na bilo koji način  bave nasiljem u porodici i o njemu mnogo više znaju da se oglase  i pokažu nam da Srbija ima i svoje lepše lice. Možemo li mi građani da utičemo na stvaranje humanijeg društva?  To nam treba, to svi želimo, a radimo upravo suprotno: tražimo krivce, osudjujemo,uvodimo  protokole, sporazume… Procedure i postupci postaju sami sebi svrha, državni aparat melje umesto da oslušne nas građane, razume potrebe, pomogne da  unapredimo naše odnose.  Za humanije društvo svi moramo da damo najbolji deo sebe a naša nadležna Ministarstva i relevantni organi uprave  da podstiču partnerstva u zaustavljanju svakog nasilja koje se prepozna,  uvode medijaciju u  rešavanju sporova,  kampanje,  preventivne programe za primenu nenasilne komunikacije  kod dece, mladih, u porodici,  uz podjednako učešće  žena i muškaraca.

Ovi razlozi nas obavezuju  da se oglasimo i zamolimo sve one koji se na bilo koji način  bave nasiljem u porodici i o njemu mnogo više znaju da se oglase  i pokažu nam da Srbija ima i svoje lepše lice. Možemo li mi građani da utičemo na stvaranje humanijeg društva?  To nam treba, to svi želimo, a radimo upravo suprotno: tražimo krivce, osudjujemo,uvodimo  protokole, sporazume… Procedure i postupci postaju sami sebi svrha, državni aparat melje umesto da oslušne nas građane, razume potrebe, pomogne da  unapredimo naše odnose.  Za humanije društvo svi moramo da damo najbolji deo sebe a naša nadležna Ministarstva i relevantni organi uprave  da podstiču partnerstva u zaustavljanju svakog nasilja koje se prepozna,  uvode medijaciju u  rešavanju sporova,  kampanje,  preventivne programe za primenu nenasilne komunikacije  kod dece, mladih, u porodici,  uz podjednako učešće  žena i muškaraca.

“Romani cikna” iz Kruševca je ženska romska organizacija koja postoji od 2010. godine i razvija programe za unapređenje položaja žene, rani razvoj dece , u cilju smanjenja socijalne isključenosti  romske zajednice.

Na sajtu romanicikna.com javnost se može detaljnije upoznati sa životom Romkinja kroz publikaciju  “ O ovome se ćuti ”, navodi se u saopštenju “ Romani cikne”.