LESKOVAC

U Narodnom muzeju otvorena je Velika retrospektivna izložba „Večito“ o velikanu srpske i jugoslovenske arhitekture, Bogdanu Bogdanoviću (1922-2010). Leskovac kao grad može da se pohvali da je jedinstven po tome što ima čak dva Bogdanovićeva memorijala: Spomen-park Revolucije (1971) i Spomenik u Arapovoj dolini (1973). Sama izložba obuhvata celokupno stvaralaštvo Bogdanovića i čine je veliki eksponati posvećeni svakom od dvadeset Bogdanovićevih memorijala, Bogdanovićevom životu i radu, sa bibliografijom i topografskom mapomradova, kao i izložbene vitrine sa Bogdanovićevim književnim stvaralaštvom. Osim ove klasične postavke, izložba ima i multimedijalni deo – film u trajanju od 82 minuta koncipiran kao virtuelna poseta svakog Bogdanovićevih dela na terenu – sa zemlje i iz vazduha.
Direktor Narodnog muzeja Nebojša Dimitrijević podseća da su na svake dve godine, sve do pojave korone, studenti arhitekture iz Hong Konga dolazili su do Leskovca.
„Cilj njihovog puta i prevaljenih par hiljada kilometara jeste da vide samo dela Bogdana Bogdanovića. Da njega izučavaju i da njega vide. Po svojim delima Bogdan Bogdanović miri taj neki socijalistički monumentalizam, ako brutalizam i daje te neke skrivene motive. On miri te motive i daje fantastična arhitektonska i umetnička dela, koja i svojom veličinom i svojom materijalom od kamena pretenduju da traju vekovima, kao što traju i antički spomenici.“
Autorka izložbe mr Mare Janakova Grujić, istoričarka umetnosti, ističe da je ovo 17. po redu gostovanje izložbe „Večito“, podsećajući da je Bogdanović pozvan 1964. godine da dođe u Leskovac, kako bi projektovao spomen park palima u Drugom svetskom ratu.
„Iste godine u opštini je formiran odbor za uređivanje terena, koji je kasnije prerastao u odbor za izgradnju spomenika. U to vreme Bogdanović je etablirani graditelj memorijala i završava tri spomenika „Jasenovac“, „Partizansko groblje“ u Mostaru i „Slobodište“ u Kruševcu. Radovi na Leskovačkom memorijalu tekli su sporo, zbog ograničenosti finansija, ali je to za autora bila srećna okolnost, jer je mogao da razrađuje i usavršava svoju ideju. Kada je spomenik 1971. godine bio konačno sagrađen i spreman da se njime obeleži tridesetogodišnjica ustanka protiv fašizma, odnosno revolucije, Bogdanović piše za Leskovački list „Naša reč“:
„Ovaj spomenik slavi život u ime koga su žrtve davane. On slavi život na taj način što sam po sebi predstavlja jedno prijatno, čak idilično stecište starih i mladih. Spomenik je tako zamišljen da od danas, pa za mnogo godina, bude jedan od najprijatnijih i najprivlačnijih gradskih ambijenata. Samo spomenik koji je u punom dodiru sa životom, može da oda pravu počast žrtvama. Osnovna koncepcija spomenika i odabranih simvoli zbog toga treba što življe da podsete na vrednosti života. U tom pogledu oslonili smo se na bogatu riznicu narodne klesačke umetnosti, koja pruža veliko bogatstvo motiva vezanih za ideju o neuništivosti života. Spomenik sačinjavaju statua pobede, oko koja je okupljen veći broj kamenih stela, sa simvolima života, ali i 17 imena narodnih heroja koje grad Leskovac dao u narodno-oslobodilačkoj borbi.“
Izložbu je otvorila Milena Milošević Micić iz Zavičajnog muzeja u Knjaževcu, ističući da ono što je srodno i što je zajedničko za Bogdanovićeve spomenike, jeste podsećanje na žrtve, podsećanje na stradanja, na velike zaloge naših predaka, a ostavljanje jednog velikog zaloga za budućnost i podsećanje da je život najvažniji.
„Gledajući i imajući priliku da vidim neke od ovih spomenika i da čitam ove izuzetno važne radare u zbornicima koji prate ovu izložbu, jeste podatak da ovi spomenici opominju i podsećaju na žrtve, a pozivaju nas da slavimo život. Sa druge strane, oni su kao sami, kao celine, kao spomeničke celine, najčešće žrtve, upravo nas, njihovih savremenika, i nekako stičemo utisak da ovi memorijali iako menjaju svoju funkciju, iako se inkorporiraju u gradsko jezgro, što jeste bila Bogdanovićeva želja, nek druge strane, zapravo, umiru ili odumiru sa našim duhom. Oni su, zapravo, nekako ogledalo našeg stanja duha u svakom trenutku, odnosno u poslednih koliko godina unazad. Tako da setimo se toga, pokažimo da je Bogdanović imao puno pravo, kada je verovao u život i kada je verovao u duh i kada je verovao u podneblje, dokažimo sami sebi, za početak, da možemo drugačije i da znamo, da smo svesni toga, da samo na kratak sekund, ili trenutak, pozajmljujemo ovaj život, ovo nasleđe od naših potomaka.“
Izložbu, koja će biti otvorena do 5. marta, pratiće skup koji će se baviti istorijom arhitekture i konzervacijom uz edukativne i kreativne radionice za decu i mlade. (kraj) IS/LJS