Tradicionalni pohod na Kukavicu održan 27. put

LESKOVAC

Kukavicu, šumovitu planinu presečenu fascinantnim kanjonom reke Vučjanke, u organizaciji  „PSK Kukavica“ Leskovac, 28.09.2021. pohodili su po 27. put planinari i rekreativci iz cele Srbije, prešavši 19 km, na čelu sa Zvonimirom Vasiljkovićem i timom iskusnih vodiča  duž cele kolone, sa najstarijim učesnikom od 72 godine i najmlađim od 8 godina.

Obišli smo Skobaljićev grad, nazvan po poslednjem vojvodi i vladaru Dubočice, koji je smešten na jednoj od prvih zaustavnih kota na planiranoj marš-ruti, odakle se sa vidikovca pruža veličanstveni pogled na kanjon reke Vučjanke, stenu Sokolicu i čitav planinski masiv Kukavice. Na stotinak metara ispod Skobaljić-grada, zastali smo pored ogromnih, ikonama oslikanih stena. Radi se o delu poznatog slikara iz Vučja, Bate Anđelkovića, koje je tom zaboravljenom gradu davalo božanski mir. Idući dalje planinskom stazom, stigli smo do neverovatnog vidikovca na steni Sokolica, koja se strmo uzdiže iznad  kanjona,  oštro spajajući planinski venac Kukavice, sa pogledom na Vučje i čitavu leskovačku kotlinu.

Još uvek pod utiskom, stižemo do Orlovog gnezda, na čijem se vrhu ogromna stena vekovima ljulja nad provalijom, nazvana od meštana ,,Klaten kamen”. Oni najhrabriji su se uspinjali i ljuljali, dok je većina nas posmatrala prizor sa bezbedne udaljenosti.

Prateći reski zvuk Zvonkove pištaljke, koja je značila „pokret!“, ponovo smo bili u koloni i gazili tvrdi, zemljani put do sela Šutilice, gde nas je srdačno dočekao bračni par Disić, koji godinama svraća planinare na predah i hladnu planinsku vodu. Okrepljeni smo nastavili dalje, do lovačke kuće, poslednjeg odmorišta našeg pohoda, pre konačnog dolaska na vrh Kita, 988 m nadmorske visine. Oznaka na drvetu govorila je da smo stigli na odredište. Srećni i ispunjeni, ovde smo napravili kraći odmor, posle čega je usledilo obavezno grupno slikanje.

Vraćali smo se istim putem do Sokolice, a onda preko reke hodali nizvodno kanalom između okomite planine sa jedne i duboke provalije kanjona sa druge strane, praćeni zaglušujućim šumom beskrajnih, nadovezujućih vodopada brze planinske reke Vučjanke, sve do  vidikovca na kanalu kod vodne komore,  koju je  od 1953. do 1972. god. čuvao bivši komandant  6. konjičkog puka Ruske vojske u I svetskom ratu i pre, kao i  olimpijski vicešampion u mačevanju, pukovnik Boris Nepokupnoj.

Nakon pola sata silaženja strmom šumskom stazom, stigli smo do Tesline hidrocentrale u Vučju, koja je sagrađena kao četvrta po redu na svetu, još davne 1903. godine i, prema nekim izvorima, jedine iz tog vremena koja još uvek radi.

Pored domaćina „PSK Kukavica“ iz Leskovca, u planinarskoj akciji su učestvovali i klubovi „PBK Zmaj sa Radana“ iz Bojnika, „KP Avanturista“ iz Beograda, „PD Morič“ i PD ,,Čemernik“ iz Vlasotinca, „PD Timočki divljaci pešaci“ iz Zaječara, „PSK Mosor“ iz Niša, „PSK Brđanka“ iz Aleksinca, kao i „PD Stolac“ iz Višegrada, sa ukupno nešto više od 80 planinara, što je odlično, s obzirom da su neka planinarska društva i planinari otkazali dolazak zbog pooštravanja COVID-19 mera opet, naročito u Makedoniji, pa i kod nas, mada dosta blaže. Ishodali smo se, družili, preticali u koloni na ravnom, pružali štapove za pomoć na steni, stajali zajedno na vrhu deleći lepotu prizora, koji ostavlja bez daha, i završili dan uz pesmu i gitaru gostiju iz Višegrada. 

Svaku planinu odlikuje zanosna lepota svojstvena samo prirodi, a Kukavica je od svih pokupila najlepše delove. Ipak, treba se lično uveriti.

Tekst napisala: Svetlana Stoiljković, planinarka, članica PSK ,,Kukavica” Leskovac

Fotografije: PSK “Kukavica”, Leskovac

Prati
Obavesti me o
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare