NIŠ

Svetilište Zajdi Badži biće uređeno u sklopu projekta uređenja trga ispred Beogradske kapije i stavljeno na listu turističke ponude Grada Niša. To je dogovor postignut tokom obilaska tog mesta gradonačelnice Niša Dragane Sotirovski sa saradnicima, direktorkom Udruženja Romkinja „Osvit“ Anom Saćipović, predstavnicima Zavoda za urbanizam, Zavoda za zaštitu spomenika kulture, direktorima javno-komunalnih preduzeća i porodicom Ališanović koja više od 20 godine brine o svetilištu koje nije samo romsko već je multietničko. Zajdi Badži, pre otkrivanja Beogradske kapije, posećivali su samo građani koji su znali za to sveto mesto i palili bele sveće za sreću, zdravlje i napredak svojih porodica. Uklanjanjem Cvetne pijace koja se nalazila tik uz zidine Tvđave kako bi svetlost dana uglaedala najlepša kapija na Tvrđavi, Beogradska, koja je tako nazvana jer gleda prema Beogradu, pred očima javnosti našlo se i ovo svetilište za koje ni mnoge Nišlije nisu znale do sada. 

                            

Uređenje svetog mesta značiće puno Romima, ali i svim drugim ljudima, rekao je Zoran  Ališanović koji  je svakog  četvrtka na ovom mestu i dočekuje posetioce koji pale sveće nade i ostvarenja želja. Inače, kaže on, svetilište jedino tog dana i može da se poseti, a posetioca ima, kako onih stalnih sada i novih.

                                „Otakako je uklonjena Cvetna pijaca sve je više posetoca. Ljudi dolaze. Neki samo da vide o čemu se radi, neki da se podrobnije raspitaju o svemu, poneki da upale sveću po prvi put“, kaže Ališanović.

                                 Dodaje da mesto ne posećuju samo Nišlije. Kaže dolaze ljudi i iz drugih gradova uz ovog dela Srbije, ali u toku leta kada se Nišlije koje žive u inostranstvu dolaze da posete svoje porodice, mnogi svrate i do svetilišta. Posebno je puno onih koji dolaze iz Nemačke, Austrije pa i još nekih evropskih zemalja.

                               O iskušenici Zahide-badži, po kojoj je mesto dobilo ime i za koju se veruje da je živela u 16. veku, ispričane su mnoge legende i napisani naučni radovi.

                               „Prva legenda kaže da je u 16 veku u Nišu živela bogata turska porodica koja je  usvojila mladu Turkinju i koja je kod njih bila i neka vrsta kućne pomoćnice. Ona je prvo sgradila jednu česmu u blizi Tvrđave  i poklonila je gradu. To je značilo da se ona posvetila bogu  i ljudima oko sebe. Kada je njen poočim otišao u Meku na hadžiluk ona je jednog jutra poželela da ode i da  mu odnese sahan, odnosno poslužavnik sa gurabijama i turskim delikatesima. Kako je pomajka nevoljno odlučila da ona ide Zahide je pošla sama ali ne na glavnu, Beogradsku kapiju, već preko zidina. Sa zidina je pala u rov sa vodom koji se nalazio oko Tvđave i nestala je.Tu gde je ona  pala ostale su samo njene papuče koje su tokom noći svetlele. Ljudi nisu znali da objasne odakle to svetlo osim što su to tumačili natprirodnim silama“, kaže Vladimir Jovanović, istoričat i turistički radnik.

                            Legenda je dodatno pojačana pričom nakon  povratka njenog poočima iz Meke.

                           „Kada je  čuo da je Zahide nestala kada mu je ponela sahan sa poslasticama on je potvrdio da se jednog jutra probudio i pored kreveta se nalazio poslužavnik sa njemu najdražim jelima. Ona je to njemu donela“, nastavlja Jovanović sa pričom.

                            Druga verzija legende, kaža Jovanović, je malo drugačija.

                           „Prema toj priči radilo se o srpkinji koja se poturčila i radila je kao služavka u uglednoj turskoj porodici. Bila je jako odana svom gospodaru i kada je on otišao u Meku ona je poželela da mu odnese sahan sa poslasticama. Kako joj njegova žena to nije dozvoljavala ona je to učinila krišom. Kada se gazda vratio iz Meke doneo je i sahan koji je prepoznao i znao je da je iz  njegove kuće.  Pitao je ko je doneo poslastice, a sumnjao je da je ona, Zahide je iz straha da je ne otkriju počela da beži preko bedima ali je tada nestala a iza nje su ostale samo njene papuče“, kaže Jovanović.

                            Legende žive još od 16.veka, a mnogi putopisci kao što su Evlija Čelebija, Feliks Kanic, kada su prolazli kroz Niš zabeležili su da u podnožju zidina Tvrđave u blizini Beogradske kapije u rovu postoji grob posvećen mladoj Turkinji ili Srpkinji. O tome piše i Milun Milićević, naš istknuti državnik i istoričar, koji kaže da je bilo još još jedno grobno mesto koje je bilo urušeno.

                            Danas  ovo svetilište mnogi Romi smatraju svojom crkvom. Ograđeno je sa nekoliko stubova od betona i metalnom ogradom, a unutar njega se nalaze tri okrečena drveta i nekoliko kamena na kojima svakog četvrtka od ranog jutra Romi pale sveće, ljube kamene blokove Tvrđave, i tiho izgovaraju želje i molitve. Pale sveće i mole se da im Zajde Badže pomogne, da im da zdravlje, donese sreću, ljubav i radost u porodici i životu.