Svedočenja: Kako je opljačkano leskovačko zlato  

LESKOVAC

Leskovački nedeljnik “Nova Naša reč” već 26 nedelja objavljuje svedočenja o tome kako je opljačkano zlato posle Drugog svetskog rata od leskovačkih predratnih bogataša.

Autentične priče ljudi sakupljao je i beleži doajen leskovačkog novinarstva i najveći istraživač istorije Leskovca Sava Dimitrijević.

Ovo je samo jedna od do sada objavljenih priča a biće ih još u nedeljniku “Nova Naša reč”.

Ako želite da pomognete štampanje knjige sa ovim dragocenim svedočanstvima ili da pročitate do sada objavljene priče u Novoj Našoj reči, možete da se javiti na brojeve telefona koji su objavljeni na sajtovima Regionalne informativne agencije JUGpress i www. novanasarec.org.rs

Evo i teksta nastalog na osnovu svedočenja ljudi.


       Vera Milenković – Rupica:
       –  Voja Hadži-Jovančić je  moj ujak – on je rođeni brat moje majke Dobrunke, zvane Zagorka. Voja  je imao vunovlačaru – sada preko puta tehnološkog fakulteta i bio je bogat čovek.  Njegova žena Stana je iz Kamenice.  
     Godine 1948. Voja je uhapšen i uzeli su mu zlato. Mislim da su mu uzeli  oko 130 dukata. On je  za svo vreme u zatvoru govorio:
     –  Moje zlato, moje zlato…
     I stalno se držao za glavu  i tako išao.  I beše skrenuo malo – uzme kaiš, veže ga oko čela, steže ga i viče:
     – Moje zlato, moje zlato! Moje pare! Gde su moje zlato, moje pare!
       I jednog dana, ja sam  baš bila pošla na slavu kod Pop Cenićevih, a on – Voja Hadži Jovančić vraća se kući –  bio je negde prema stanici, odnosno gde mu je bila vunovlačara. I nosi jednu tašnu, klimata glavom i šapuće, šapuće nešto! I videla sam da  više nije u redu…
     I posle neko vreme puštili su ga iz zatvora jer su ocenili da je skrenuo. Posle toga je  otišao u Toponicu. Tamo je umro i iz Toponice su ga doneli ovde mrtvog. Ja sam bila tu  kada je ležao mrtav na stolu i gledala sam ga – bio je urastao u bradu. Kada je umro imao je 45 godina. I  sahranjen je na Svetoilijsko groblje.
      Moj muž Bora Milenković Rupica je u to isto vreme bio u zatvoru, ali ne zbog zlata nego je bio politički zatvorenik jer je pričao svašta i sam sebi napravio komendiju. I moj muž Bora mi je pričao da je video Voju Hadži Jovančića u zatvoru – da je  Voja išao i udarao se u glavu i vikao:
   – Gde su moje zlato i moje pare! Jaooo  moje zlato!..
     Voja je zlato zakopao u dvorište u kutiju.  I onda su došli iz milicije s njim oko pola noći  – da   pokaže gde je zakopao dukate i da to zlato otkopa iz zemlje! I  Voja je iskopao  zlato i tada im je dao negde oko 130 zlatnika. Moja mama Dobrunka, zvana Zagorka, Vojina rođena sestra mu je dala nizu dukata koju je dobila od svoje svekrve. I stražari iz milicije su i tu nizu dukata uzeli. Moj otac je tražio od majke da mu da tu nizu dukata da je on sačuva, ali ona nije pristala. Posle se moj tata Đura Todorović, zvani Đoka, inače iz veoma bogate porodice ljutio:
     – Što, zar mi ne umemo da čuvamo  dukati nego će Voja da mi čuva zlato!
      Moj otac Đura Todorović je  bio policijski pisar, bio je po prirodi  dobar i miran čovek i više nije mogao u policiji – ta profesija nije odgovarala za njega! I onda je iz Leskovca otišo u Skoplje i tamo je bio sekretar Banovine. Ali, mama je htela da se vratimo u Leskovac. I onda smo se iz Skoplja vratili u Leskovac. Ja sam tada išla u drugi razred osnovne škole. Kada smo se vratili u Leskovac otac je jedno vreme bio u Domu narodnog zdravlja pored reke do škole, a posle toga je prešao u opštinu i odatle je otišao u penziju.   I sve je to bilo  pre okupacije.
      Moj deda po ocu je Sotir Todorović i bio je bogataš i veliki čovek   –  deda Sotir je starog kralja Petra  čekao na stanici i on je s kraljem Petrom ručao u hotel, pa je kod nas dolazio i  Nikola Pašić i on je spavao kod nas i vodili su politiku.
     I tako je Voja  Hadži Jovančić uzeo tu nizu dukata od moje majke da je čuva. I  milicija mu je  uzela i tu nizu dukata jer je bila pored zlata koje je otkopao i dao milicicajcima.
        Moj tata Đura je pričao da je ta niza dukata bila od vrata do – pupka!  
    Kada je ostala sama Vojina žena Stana je išla po crkve – zvali su je Bogomoljka. I molila se Bogu. I bedna je bila – bez ide i ičega!. .I čula sam da je i po kontejnerima uzimala hranu .. I prosila je u crkvi u Pečenjevcu .. Posle je uzela Dobrila Severova da je čuvaju i Stanče im je  prepisala imanje i kuću!.
 
     Vasa Vulkanizer:
     –   Voja Hadži Jovančić je tamo u zatvor pobrljaveja! On je došo iz zatvor i beše se malo poremetija. Znaš kako je: uzeli su mu sve – i kuću što je kupija od Pop Kocića i toj mu je propalo. Bili smo zajedno u zatvor u Niš. Kad sam se ja vratio iz zatvora  Voja Hadži Jovančić je još ostao u zatvoru jer je on više osuđen – na tri godine. Ja sam osuđen na dve godine zatvora sa prinudnim radom, a posle tri meseca kao zatvorenik  radio sam u fabriku gumaru u Niš. A šta je Voja radio u zatvoru? Voja Hadžijovančić je u zatvoru radio  na hidrofor i puštao vodu, a voda je služila za piće i za sve! I taj hidrofor je bio u sredini  dvorišta zatvora i Voja dođe i pušti vodu! I to mu je bila rabota – da održava hidrofor i pušta vodu.
      Kada smo svi bili pušteni iz zatvora ja sam ovde na Masarikovom trgu 1950. godine otvorio vulkanizersku radnju. Voja Hadžijovančić je posle nekog vremena od dolaska sa robije  kupio biciklu ,,Partizan’’. I došo je kod mene u radnju da napumpa gume na biciklu – ispuštile mu gume! I  koje li  mu pade na pamet šta li mu bi – odjedanput poče da ripa na onuj biciklu i poče da vika kolko god može jako:
   – Ebem ti partizana! Ebem ti partizana! Čekaj mamu li ti partizansku ebem da ti ja pokažem …!  
    I Voja ripa po onuj biciklu! A ja mu vikam:
    – Ne, bre, Vojo, ne ripaj na točak! Iskrši sve biciklu!
  A ono – nova nova novcijata bicikla, al tek kad gu kupija videja da na nju piše ,,partizan’’! Toj je bilo posle zatvora i posle toga su ga oterali u Toponicu. I tamo  u Toponicu je umreja! A njegova žena Stana – Stanče – auu! – kako je  živela’?! Išla je i po kontejneri  – beda teška! Nee imala ni leb da ede – ništa! Nema ništa – sve gim uzeli! Imala je i neki rođaci  u Pečenjevce  i tamo je išla u crkvu – davali su vu po nešto!
              Prosila je!
                                      ( Nastaviće se )
                                                                   Sava Dimitrijević             

Prati
Obavesti me o
guest

3 Komentara
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
Mare
Mare
1 godina pre

Molim gospodina Dimitrijevića da napiše jedan iskreni tekst, koji će razjasniti odakle svim tim ljudima bogatstvo. To što on piše  “bio je bogat čovek”, nama, čitaocima ništa ne znači. Imam utisak da Dimitrijević želi da nam proda idealizovanu sliku kako je veći deo poštenog, nevinog, stanovništva Leskovca, imao tu po neko kilo zlata, “pošteno zarađenog”, a onda su došli zli komunisti i uništili. Nije mogao niko u tadašnjoj Srbiji, kao ni današnjoj da ima zalihe zlatnika, a da nisu mnoge, tuđe majke zakukale.
Kada vidim šta i kako rade današnji “bogati ljudi”, dođe mi da stavim petokraku na šajkaču.

Pera ložač
Pera ložač
1 godina pre

I treba i sad ako bude bila a verovatno biće jer po statistici na 100 god se dešava svetski rat pa i kod nas sa radošću dolazi, ee tad kulučari i zulumćari plaćaju neko glavom, neko imovinom a neko sve zajedno.. Po statistici za jedno petnaestak godina ali kakvo je stanje u svetu i brže. Epa zulumćari, izrabljivači, haračlije pazite se i šta radite narodu (radniku i seljaku)

Ivan
Ivan
1 godina pre

Kad sam procitao tekst u jugpresu koji je objavljen mislim prosle godine kako su leskovacki industrijalci eksploatisali decu od 8 i 12 godina stvarno sam se bio uznemirio misam mogao da verujem tako da sad sasvim drugacije gledam na Leskovac kao mali Mancester i uopste se neuzrujavam sto su im komunisti preoteli fabrike