LESKOVAC

Sumirajući sezonu 2021./2022. trener Rukometnog kluba „Dubočica 54“ Saša Pejčić kaže da je, na kraju, ipak zadovoljan.

„Ekipu smo sastavili praktično u maju prošle godine i osnovni cilj je bio da se plasiramo u plejof grupu, a drugi da pokušamo da izborimo plasman u neko od evropsko takmičenje. Da li će to biti kroz kup takmičenje ili tako što bi bili barem četvrti na kraju prvenstva, nije nam bilo važno. Ekipa s kojom smo krenuli u takmičenje je realno bila negde peta po kvalitetu. U prvom delu takmičenja smo imali odlične rezultate, imali smo samo poraz od „Partizana“ kod kuće, ali smo sa istom ekišpom u Beogradu igrali nerešeno. U plejof takmičenje smo ušli nakon zadovoljavajućih priprema i rezultata u prijateljskim utakmicama. Onda se desilo da u prvom kolu protiv „Metaloplastike“ imamo napad za pobedu na kraju utakmice, međutim pogodimo stativu i završi se nerešeno. Sledeće kolo, gostovanje u Kragujevcu, igrali smo odlično, međutim, u jednom trenutku tri loše odigrane lopte i tri razlike za njih. Videlo se da ekipa ima nekih problema, pokušali smo da ih u hodu otklonimo, radili na poboljšanju fizičke i psihičke spreme… Dolazi nam u četvrtom kolu „Dinamo“ iz Pančeva, opet nerešeno, opet jedna lopta… Činjenica je da je u plejof grupi šest ekipa mogla svaka svaku da pobedi i da smo mi među njima, a mi smo imali bukvalno nekoliko utakmica koje je odlučivala jedna lopta na kraju, bukvalno poslednji napad. Na žalost, falila nam je ta sportska srećna, a moguće je da je bilo i prevelikog htenja igrača, a da oni to jednostavno nisu mogli da podnesu, dolazilo je do pada koncentracije, umora, imali smo povređene igrače… Nismo izdržali, na kraju smo šesti, ali smatram da je to ipak dobra rezultat. Pritom smo igrali polufinale kupa Srbije, što je najbolji rezultat u istoriji leskovačkog rukometa. I tu se dešava neverovatna stvar, mi smo organizatori finalnog turnira, polufinale igramo sa „Metaloplastikom“, do 20. minuta imali dobar rezultat, vodili smo 10:7, a onda jednostavno stali. Preveliki pritisak je bio na igrače, jednostavno su sagoreli u želji da pobede. Pritom naš najbolji igrač Atanasković, kao i Matović, igraju pod blokadom zbog povrede… Posle sedam dana odemo u Šabac, odigramo odličnu utrakmicu, natrčimo ih, vodimo i izgubimo u poslednjem napadu… Dakle, mi nismo ostvarili drugi cilj, plasman u Evropu, imali smo ekipu koja je mogla da bude konkurentnija u toj borbi, ali zaista je nedostajala ta sportska sreća, možda je nedostajalo taktike… Sport je takav, ne pobeđuje uvek najbolji, a nama sada predstoje analize, iz toga ćemo sigurno izvesti neke zaključke i naučiti nešto što ćemo primeniti u sledećoj sezoni. Verujem da u narednih par godina možemo da konkurišemo ne samo za neko evropsko takmičenje, nego i za samu titulu. Što se našeg napretka kao kluba tiče, govori i činjenica da je do pre samo par godina bilo uobičajeno da izgubimo od „Partizana“, „Metaloplastike“, „Vojvodine“, a sada kada izgubimo sa golom razlike ili bude nerešeno se smatra za neuspeh, podložni smo kritikama. To znači da je klub napredovao, da imamo ambicije, da je sve podignuto na neki viši nivo.“

Pejčić kaže da je odnos igrača iz Leskovca i onih sa strane u klubu otprilike pola-pola.

„Mi imamo u takmičarskom pogonu, pored prvog tima, drugu i treću ekipu, kao i najmlađe koji igraju mini-rukomet. Stalno se protežira priča da treba da dajemo šansu domaćim igračima… Naravno da bi voleli tako nešto, međutim ima tu nekih stvari koje se i ne vide na prvi pogled. Naši igrači realno nemaju taj kvalitet koji je potreban da bi se ostvarili veći rezultati. Pomenuću primer „Vojvodine“, oni su unazad deset godina neprikosnoveni, a imaju samo jednog igrača iz Novog Sada. Mi imamo mlađe generacije, dobro se radi sa njima, škola rukometa je besplatna, što smatram jako važnim u današnje vreme. Međutim, problem sa mlađim generacijama je pre svega škola, jer svi treneri u klubu potenciraju da je škola najvažnija. I, kada ti mladi dođu u situaciju da treba da upišu fakultet, odlaze na studije u neki veći grad i tamo nastavljaju karijeru, a mi opet budemo na nekom početku. Opet, oni koji su kvalitetniji iskoriste priliku i odu u inostranstvo, jer tamo mogu da više zarade igrajući rukomet. Sad, da bi neko poželeo da trenira rukomet kao dete treba da ima prilike da vidi kvalitetne igrače, kao i klubove koji su tzv. magnet za publiku, znači „Partizan“, „Crvena zvezda“ i ostali koji su vrh našeg rukometa. A da bi mi igrali sa njima moramo da imamo dobru i kvalitetnu prvu ekipu…“

Kao dva verna pratioca zaslužna za uspehe Pejčić navodi publiku i lokalnu samoupravu.

„Naša publika se razume u rukomet, prati, navija, jedna je od najboljih… Ne vole poraze, ali ko ih voli, tada negoduju, ali kad pobedimo raduju se s nama. Često znaju da budu i pokretač dešavanja na terenu. S druge strane, zahvaljujući podršci lokalne samouprave klub može da funkcioniše normalno, nema dugovanja… Podsećam da smo pre četiri godine bili u drugoj ligi, a sada smo stabilan superligaš.“

Pripreme za sledeću sezonu već su uveliko u toku. Okosnica tima biće skoro ista, kaže Pejčić.

„Ostalo je 80% ekipe, bićemo sigurno jaki i sledeće sezone. Odlaze Gašić, Matović, krilo Aleksandar Pavlović i Grubić. Doveli smo jednog golmana, dovešćemo još neke igrače, a iz mlađe selekcije prvom timu će biti priključeno i nekoliko juniora. Oni će imati mogućnost da treniraju sa prvim timom, dobiti šansu da se dokažu, a igraće i za drugi tim. Biće promenjen sistem takmičenja, više neće biti dve grupe, nego jedinstvena liga. Tu će najveći problem biti to što će na kraju sezone da ispadne četiri najslabijih ekipa, što znači da ako dva puta kiksnete kod kuće u velikom ste problemu. Biće svakako zanimljivo… Očekujem i da nema problema u organizacijskom smislu, red je i da se malo sportska sreća okrene na našu stranu…“