Prodaju kuće da bi mogli da odu u inostranstvo a po povratku žive u još težim uslovima

BEOGRAD

Migranti koji se nakon odlaska iz Srbije u inostranstvo vrate u matičnu zemlju žive u nešto boljim uslovima nego što je to bio slučaj pre deset godina, ali istraživanje pokazuje da i dalje veliki broj njih nema legalizovanu nekretninu i skoro polovina živi sa više od dva problema, poput nedostatka prostora, vlage, krova koji prokišnjava ili nedostatka dnevnog svetla.

Većina povratničkih domaćinstava živi u prostoru koji je namenjen za stanovanje, njih 94 odsto, što je za 5 odsto više nego 2011. godine. Takođe, pre deset godina svega 54% anketiranih domaćinstava živelo je u nekretninama u svom vlasništvu, dok ih je sad 65%, pokazuje istraživanje “Društveno-ekonomski položaj i reintegracija povratnika po Sporazumu o readmisiji u Srbiji 2021. godine” koje su sproveli Komesarijat za izbeglice i migracije i Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (GIZ) GmbH.

Istraživanje otkriva i da je svega 35 odsto stambenih objekata koji su u vlasništvu povratnika legalizovano, 23% u procesu legalizacije, dok 43% nije ni u procesu legalizacije.

Kada je reč o samom stanju stambenih objekata, većina anketiranih povratnika izjasnila se da živi u prostoru u kom je, primera radi,  prisutna vlaga (71%), zatim sa nedovoljno soba za sve članove domaćinstva (60%) i gde prokišnjava krov (54%).  

Savetnica u centru DIMAK za povratak i reintegraciju Ivana Ristićević kaže da povratnici neretko dolaze u nepovoljan stambeni položaj jer celokupne višečlane porodice prodaju kuće i domaćinstva koja poseduju u Srbiji kako bi od tog novca otišli do neke od zemalja zapadne Evrope, najčešće Nemačke, i zatražili azil.

„Domaćinstva često prodaju da prikupe novac za put, ali ponekad i zbog uverenja da će, ako ne poseduju nikakvu nepokretnost, lakše dobiti azil“, objašnjava.

Takođe, veliki procenat romske populacije u Srbiji živi u neformalnim naseljima pa postoje primeri da porodice nakon povratka iz inostranstva ostanu bez neformalnog objekta jer vlada „zakon jačeg“.

„Upoznavala sam porodice koje privremeno ostave svoju neformalnu kućicu, a kada se kroz par meseci vrate druga porodica se već uselila u nju i nemaju način da je izbace. Neki pak ostave svoj neformalni objekat na čuvanje rodbini ili osobama od poverenja da tu žive dok se ne vrate i tako ga sačuvaju, ali se i tu desi da rodbina kasnije neće da se iseli najčešće pod izgovorima da su imali ulaganja u održavanje kuće“, kaže Ristićević.

Porodice koje se vrate pod takvim okolnostima, dodaje, osim što nemaju fizički gde da žive, suočavaju se i sa problemom da pronađu legalnu adresu gde bi prijavili prebivalište, što im je preduslov da regulišu ličnu dokumentaciju bez koje je proces (re)integracije u društvo gotovo nemoguć.

„Ukratko rečeno, ti ljudi se nalaze u jednoj beskonačnoj egzistencijalnoj borbi i nije retkost da ih odlazak u inostranstvo na kraju samo još dodatno košta‘“, navodi.

DIMAK u okviru globalnog programa Nemačke razvojne saradnje “Migracije za razvoj” (PME) ima programe podrške usmerene na poboljšanje uslova življenja povratnika, podizanje kvalifikacija za tržište rada, ostvarenje lične dokumentacije, zatim poboljašnje obrazovanja dece povratnika, tako što u pojedinim gradovima Srbije pruža direktnu podršku povratničkim porodicama kroz asistenciju pri upisu dece u školu, zatim podršku u učenju deci, doniranje školskog pribora, prevod i nostrifikaciju diploma stečenih u inostranstvu, i brojne druge besplatne mere podrške.

Globalni program “Migracije za razvoj” (PME) sprovodi GIZ u saradnji sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Nacionalnom službom za zapošljavanje i Komesarijatom za izbeglice i migracije, a finansira nemačko Savezno ministarstvo za ekonomsku saradnju i razvoj.

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare