LESKOVAC
Partijsko zapošljavanje je rak rana srpskog društva, konstatuju brojni stručnjaci. Zahvaljujući partijskom zapošljavanju u javnom sektoru je sve manje stvarno stručnih ljudi a najozbilniji problme po puki opstanak, i bukvalno, predstavlja partijsko zapošljavanje u zdravstvenim ustanovama. Analize ukazuju na slučajeve da se u tim ustanovama zapošljavaju i osobe koje ne poseduju ni formalno obrazovanje za posao medicinskih sestara i tehničara već s ena te odgovrone i vrlo važne po pacijente, pozicije, prebacuju sa mesta higijeničarki, na koja su ranije primeljene, i sa diplomom neke privatne medicinske škole na kojoj , bilo je primera i u Leskovcu, obrazovanje za posao medicinskog radnika traje po par meseci.
U nastojanju da ograniči mehanizam partijskog zapošljavanja
Republika Srbija je u prethodnom periodu usvojila niz antikorupcijskih
mera politike u cilju unapređenja zakonskog okvira i jačanja
kontrolnih mehanizama.
No, iako je usvojeni zakonski okvir tek prvi korak
u nastojanju da se ograniči dugogodišnji mehanizam partijske podele
„plena“ u javnom sektoru, praksa je pokazala i svakodnevcno pokazuje da je i taj prvi korak nedovoljno odlučan.
Unutarstranačka i međustranačka “borba” za
preuzimanje upravljačkih pozicija u javnim preduzećima, kao i
partijsko zapošljavanje lojalnog partijskog kadra na niže,
neupravljačke pozicije, nastavljeno je, između ostalog, usled
nespremnosti da se usvojenim Zakonom o javnim preduzećima i Zakonom o maksimalnom broju zaposlenih u javnom sektoru na precizan i suštinski
način ograniči partizacija javnog sektora. Činjenica je da se ne poštuju čak ni protokalarna ograničenja vezana za partijsku pripadnost kada je u pitanju izbor direktora
javnih preduzeća, neujednačenost uslova za izbor direktora javnih
preduzeća na različitim nivoima vlasti, netransparentno i diskreciono
odlučivanje u postupcima izbora direktora i članova nadžornih odbora
javnih preduzeća, kao i selektivnost u određivanju maksimalnog broja
zaposlenih u javnom sektoru samo su neka od spornih mesta postojećih
zakona, upozoravaju stručnjaci.
Partijkso zapošljavanje je i otvornei vid diskriminacije koja je u Srbiji zabranjena Ustavom, kao najvišim pravnim aktom, i čitavim setom zakona. U praksi, oni koji su na vlasti ne obaziru s eni na Ustav ni na zakone a nije poznato u praksi da je do sada neko kažnjen zbog nezakonitog ponašanja u ovoj oblasti.
Iako ponekad zamorno, izlistavanje ovih pravnih akata može biti i korisno, da bi građani znali koja prava im „garantuju“ Ustav i zakoni i da bi imali uvid u ponašanje onih koji odlučuju u odnosu na te zakone.
Najvišim pravnim aktom naše zemlje-Ustavom Republike Srbije, propisana je zabrana diskriminacije. Prema članu 21. pred Ustavom i zakonom su svi jednaki, svako ima pravo na jednaku zaštitu bez diskriminacije, odnosno zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna,po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Pored Ustava, u oblasti radnih odnosa zabrana diskriminacije propisana je Zakonom o radu. Zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo. Diskriminacija je zabranjena u odnosu na uslove zapošljavanja i izbor kandidata, uslove rada i sva prava iz radnog odnosa, obrazovanje, osposobljavanje i usavršavanje, napredovanje na poslu i otkaz ugovora o radu. Svaka diskriminatorna odredba ugovora o radu ništavna je, navodi ovaj zakon.Što nije zgoreg znati ako dobijete otkaz zato što niste „podobni“, tj niste član stranke na vlasti (ma kako se ona zvala) , ili imate drugačije političko mišljenje.
„Zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat“, navodi Zakon o zabrani diskriminacije.
Po ovom zakonu, osoba koje je pretrpelo diskriminaciju može pokrenuti postupak pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti, samostalnim, nezavisnim državnim organom čiji je zadatak zaštita ravnopavnosti i sprečavanje svih oblika diskriminacije. Poverenik je nadležan da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Ovaj zakon propisuje i sudsku zaštitu u slučajevima diskriminacije .
Odredbe ovog zakona su u potpunosti usklađene sa Direktivama Evropske Unije.
Konvencija Međunarodne organizacije rada br. 111 koja se odnosi na diskriminaciju u pogledu zapošljavanja i zanimanja, doneta je još 25. juna 1960. godine u Ženev
U članu 1 te Konvencije se navodi : Za primenu ove konvencije, izraz diskriminacija podrazumeva: a) svako pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva zasnovanog na rasi, boji, polu, veri, političkom mišljenju, nacionalnom ili socijalnom poreklu, koji idu za tim da unište ili naruše jednakost mogućnosti ili postupanja u pogledu zapošljavanja ili zanimanja; b) svako drugo pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva, koje ide za tim da uništi ili naruši jednakost mogućnosti ili postupanja u pogledu upošljavanja ili zanimanja, koje će moći poimence naznačiti zainteresovana država članica nakon konsultovanja predstavničkih organizacija poslodavaca i radnika, ako one postoje, i drugih odgovarajućih organa.
Ova oblast je regulisana i Poglavljem 19. čije odredbe Srbija mora da ispuni u procesu pridruživanja EU.
U aprilu 2016. godine objavljen je Izveštaj Evropske komisije o skriningu za Poglavlje 19. Evropska komisija je u ovom izveštaju iznela ocenu da Srbija nije spremna za otvaranje pregovora o datom Poglavlju i preporučila da najpre bude usvojen Akcioni plan za usklađivanje nacionalnog zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU u oblasma koje ono obuhvata.
Usklađenost nacionalnog zakonodavstva države kandidata sa pravnim tekovinama EU koje spadaju u Poglavlje 19 razmatra se u okviru sledećih užih celina: 1. radno pravo; 2. polika zapošljavanja; 3. bezbednost i zdravlje na radu; 4. socijalni dijalog; 5. socijalna inkluzija; 6. socijalna zašta; 7. položaj osoba sa invaliditetom; 8. borba prov diskriminacije; ź promovisanje jednakih mogućnos za žene i muškarce u radnim odnosima.
U čitavom antikoruptivnom procesu , a u procesu partijskog zapošljavanje , značaj imaju i plnaovi integriteta
Obaveza izrade planova integriteta uspostavljena je aktuelnim Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije (2008), koji (član 58. – 60.) propisuje da plan integriteta donose državni organi i organizacije, organi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javne službe i javna preduzeća, u skladu sa smernicama koje izrađuje Agencija.
Svi državni organi i organizacije, organi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javne službe i javna preduzeća u obavezi su da izrade svoj plan integriteta.
Rok za sprovođenje ove mere je bio 31.10.2019. godine.
Partijsko zapošljavanje je nemogućnost da nađu posao u Srbiji ako nisu člnaovi i aktivisti stranke n vlasti je razlog za odazak velikog broja mladih u inostranstvo, upozoravaju stručnjaci.
A reagovanje , ili ne reagovanje na ovu pojavu, je jedna od razloga i sve manjeg značaja sindikata u društvu.
„Srbija je država uhvaćena u koruptivne mreže političkog klijentelizma i partijskog zapošljavanja, upozorava profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković koji je i predsednik jendog od dva najveća sindikata u zemlji, Ujedinjenog granskog sindikata Nezavinsost.
Umesto prepričavanja, bez sumnje je najbolje da odgovor na pitanje „gde su danas sindikati“ , u kome upozorava i na uticaj partijskog zapošljavanje, profesora Stojiljkovića prenesemo u celini .
Gde su danas sindikati u Srbiji ?
Dosegnuti planetarni nivo ekonomskih, socijalnih i političkih nejednakosti i rastuće polarizacije govori da živimo u doba ekstrema. U toku je očito globalna bitka za budućnost.
Srbija u ovom pogledu nije nikakav izuzetak. Srbija je danas slaba, preciznije selektivno slaba, lukava država okrenuta interesima korporativnog kapita i njihovih domaćih izvođača radova. Država uhvaćena u koruptivne mreže političkog klijentelizma i partijskog zapošljavanja. Država u regionu koji se sav opasno demografski prazni.
Talas protesta širom sveta, kao i kod nas, rezultat je tri međusobno povezana uzroka. Na prvom mestu besa zbog rastućih nejednakosti i osećaja nepravde. Drugo, srdžbe zbog sistemske, političke korupcije. I treće, zbog frustracija koje stvaraju autoritarno populistički režimi zatvarajući medijski i javni prostor za demokratsku raspravu.
U pozadini protesta je osećaj strepnje, nesigurnosti i čak straha od nepredvidive budućnosti. Još pre neadresiranog besa i potrage ljudi za smislom, nadom i osećajima solidarnosti i poverenja.
Kakvu ulogu u tome imaju danas sindikati u Srbiji ?
U potrazi za poverenjem
Ključni resurs ili valuta za “tržišnu“ moć i razmenu organizacija poput sindikata je njihov politički kapital. Politički kapital je u svojoj suštini moć mobilizacije podrške i poverenja.
Poverenje u sindikate kao svoje kolektivne aktere ili zastupnike možemo imati po dva osnova.
Prvo, ako verujemo da oni rade za našu stvar, odnosno da govore istinu, ispunjavaju data obećanja i rade u korist solidarnosti, socijalne pravde i smanjenja nejednakosti.
Drugo, poverenje je u osnovi određeno i procenom o sposobnosti i kapacitetima sindikata da se prihvaćeni ciljevi i vrednosti i praktično ostvare.
Posledično, čak i kad verujem da neko nastoji da realizuje moje interese to ne znači da će uživati moje poverenje i podršku jer ga procenjujem kao slabog, neuticajnog i loše organizovanog i nejedinstvenog socijalnog i političkog igrača.
Dobijeni nalazi koji pokazuju dugo već da je u sindikate nepoverenje trostruko, u poslednjem oktobarskom talasu istraživanja čak četvorostruko veće od poverenja govore da je u Srbiji i ne samo njoj, upravo o tome reč.
Nije nikakva uteha sindikatima što od manjka poverenja boluju i drugi akteri u javnom polju između građana i političkih vlasti – mediji, NVO, profesionalna udruženja i, pre svih, političke partije.
Po pravilu, mladi i Beograđani su nadprosečno nepoverljivi ili udaljeni od sindikata.
Na drugoj strani, pitanje je i šta će ti nemoćni i marginalizovani sindikati kada stvari rešava partijska knjižica?
Posledično, vrtimo se u začaranom krugu koji čine sindikati lišeni ugleda i uticaja i građani i zaposleni zarobljeni strahom i/ili apatijom i devizom : ako ne možeš da ih pobediš – pridruži im se.
U osnovi poverenja i nepoverenja je zapravo osećaj sindikalnog identiteta – raširenosti stava da nije glupo biti solidaran, protestvovati i sindikalno se organizovati, odnosno udeo od ni petine anketiranih koji kako-tako veruju sindikatima.
Šta činiti da bi se uvećalo poverenje ?
Po širini prihvaćenosti sindikalne metode delovanja mogu se podeliti na tri grupe aktivnosti.
Najprihvaćenije i ujedno posebno drage pristalicama vlasti su pregovaračke strategije vođenja socijalnog dijaloga i potpisivanja kolektivnih ugovora.
Slede zatim aktivnosti lobiranja i zastupanja ciljeva u partnerstvu sa drugim organizacijama civilnog deruštva i na kraju protesti i štrajkovi.
Primera radi, očekivano, nešto iznad proseka za angažovanje na socijalnim mrežama i za umrežavanje sa OCD i profesionalnim udruženjima, pa i štrajkove i proteste, su pripadnici mlađe srednje generacije i obrazovani iz urbanih sredina. Njima se u tom opredeljenju pridružuju i pristalice opozicionih partija, PSG posebno.
Dilema je, međutim, šta napraviti u situaciji krajnje neravnoteže moći sa raširenim strahom zaposlenih i nevericom u efekte štrajkova ?
Ipak, „ Društveni pokreti koriste marševe, odnosno proteste i štrajkove kako bi očuvali početni impuls i potvrdili identitet, ali se do osetne promene dolazi drugim sredstvima. Stoga je najdragoceniji efekat masovnog protesta upravo promena u samim učesnicima, kada okuse kolektivnu snagu koja im je potreba da bi ostali u svojoj borbi.“ ( Leni Kaufman,The Nenj Yorker, 08.10.2018).
Sindikatima jedino ostaje umeće korišćenja i strateškog objedinjavanja različitih taktika i metoda delovanja. Ono uključuje i obrazovanje i efikasnu mobilizaciju sopstvenih kadrova i resursa i blagovremeno reagovanje na izazove.
U tom okviru poseban je značaj uspostavljenih partnerstava i sinergije delovanja sa prijateljskim medijima, NVO i akademskom zajednicom..
Sindikati u polju politike
Politička strategija i angažovanje u polju politike je od ne manjeg značaja za sindikate. U tom okviru moguće relacije sindikata prema politici i izborima mogu se po stepenu prihvaćenosti od strane zaposlenih i građana, podeliti u tri, odnosno četiri grupe.
Ubedljivo najveću, gotovo dvotrećinsku podršku uživa model aktivne uloge izgradnje sopstvene sindikalne političke platforme a onda propitivanja saglasnosti sa njom izborne političke ponude. Zaključci do kojih se dođe nisu poruka direktne podrške nekome od aktera već služe kao orijentir
za članstvo i simpatizere.Stavu o aktivnom odnosu i izgradnji sopstvene platforme ali bez direktne poruke podrške su najskloniji pripadnici radnog kontigenta između 30 i 60 godina.
Očekivano, sindikate bi uz svoje partije ili na njihovoj listi nadprosečno, dakle više od petine, voleli da vide aktivisti stranaka, posebno SPS, a samostalni politički nastup bi tek nešto više od desetine svih anketiranih voleli da vide politički neodlučni.
Ključna dilema je, međutim, kako svoje stavove i predloge učiniti politički naplativim ako nema pouzdanog političkog partnera sindikatima, niti dovoljnog prostora i jedinstva oko njihovog sopstvenog političkog i izbornog nastupa ? Pri tome na još uvek praktično politički marginalizovanoj temi iako iako se radi o pitanjima koja život znače.
Osnovni problem je što je , zbog početne dominacije nacionalnih podela i identiteta, kao i kasnijeg prisutnog postkomunističkog protržišnog entuzijazma, socijalna i ekonomska agenda ostala i potisnuta i praznjikava i nescpecifikovana. Naime, zbog izraženog pritiska korporativnog kapitala, prostor politike ostao je i bez ozbiljne i odgovorne prosindikalne političke ponude. Ono što većini siromašnog biračkog tela i obećaju u izbornoj kampanji ispuniće samo u meri u kojoj to nije u suprotnosti sa interesima krupnog kapitala.
Posledično, rašireno je razumevanje da su za zaposlene i sindikate sve partije iste, odnosno jednako neprihvatljive. Populizam i rašireni klijentelizam i partijsko zapošljavanje su stvari dovele do kraja. Ako ne možeš lako da menjaš stvari i nemaš kome da veruješ onda se primiri ili podmiri partijskom pripadnošću koja donosi konkretnu trenutnu korist.
Kako izaći iz začarog kruga bez većeg prisustva u javnosti, organizovanosti, borbenosti i solidarnosti ?
Krajnje nezavidna pozicija sindikata je “kazna” za nemoć da se zaustavi decenijska praksa marginalizacije radništva i siromašenja društva, uz rastuće nejednakosti ali i proizvedenog manjka solidarnosti.
Možda najporazniji podatak predstavlja istraživački nalaz da za sindikalne centrale u Srbiji nije čula približna polovina anketiranih. Ako njima pribrojimo i svakog šestog – sedmog koji nije u stanju da definiše svoj odnos prema njima moglo bi se zaključiti da za dve trećine građana sindikati gotovo da ne postoje.
Naći izlaz iz apatije i probuditi nadu, učiniti sebe i svoju poziciju prepoznatljivim a onda doslednošću steći poverenje i akciono uvezati sve radno angažovane je put iz lavirinta.
Mogu li to sindikati i imaju li kredibilne saveznike na tom putu „, pita profesor Stojiljković
Drzava hitno mora da vrati instituciju konkursa, u skladu sa zakonom. Drzava mora prestati da zloupotrebljava moc koju ima zaposljavanjem partiijskih istomisljenika, jer tako ucenjuje gradjane da je glasaju, a to je diktatura. Drzava mora da dopusti kritiku neistomisljenika, da bi cula nesto korisno, pametno, da se ne samozadovoljava svojim pristalicama sa laznim, kupljenim diplomama. Drzava mora da objavi konkurs, da o prijemu kandidata odlucuje komisija. Cak i kada se nekad direktor mesao, primao je i svoju familiju, komsije, al ponekad i strucnjaka da bi mu ovaj zavrsavao posao. 10% je visok procenat zloupotrebe koji je bio nekada, jer su nekada uglavnom konkursi bili posteniji. U jednopartijskom sistemu pitali su se i drugi, jer je pripadnost nesporno bila samo jednoj partiji, pa se nije gledalo misljenje o politici, kao obelezje kandidata. Ljudi, nemojte da samo u operacionu salu pustate strucnjake. Kad dodjemo do noza, kasno je. Vazno je da sudije, tuzioci, med.sestre budu pravi, profesori! Matematiku nam predaju nesvrseni studenti drugih srodnih fakulteta, jer profesor matematike nece za 50 000 din da radi, a zavrsio jedan od najtezih fakulteta. Bicemo nazadni, nerazvijeni, pasce standard i nece biti korisnika usluga, ni kupaca, nece biti intelektualaca jer nemaju gde da se lece, da im deca idu u skolu, ljudi zato masovno beze, saberite se, VRATITE INSTITUCIJU KONKURSA.