VRANJE

Kakva slučajnost: u Mladenovcu, već od gimnazijskih dana, za grad meraka i sevdaha su me vezivali moji profesori književnosti i biologije, Vranjanci Moma i Ruška, piše u autobiografskom tekstu za Novine Vranjske dopisnica Regionalne informativne agencije JUGpress iz Vranja Zorica Stojanović.

Često se sećam svog detinjstva koje sam provela u Mladenovcu. Bilo je bezbrižno. Živela sam u stambenoj zgradi sa dve sestre i roditeljima. Tu gde smo stanovali bilo je puno dece. Nas  četrdesetak. I svi smo se lepo slagali. Družili se do besvesti uz razne dečje igre koje su danas zaboravljene. Kad jedno dete iznese parče hleba sa mašću i alevom paprikom, za kratko vreme svi smo u rukama imali istu užinu. Bila je to prava poslastica. Znali smo da pripremamo razne priredbe za stanare zgrade, simbolično naplaćujemo ulaznice. A kad se predstava završi mi trčimo da kupimo sladoled. Odrastali smo bez mobilnih telefona, računara i interneta i bili srećni. To je ono što mi se duboko urezalo u sećanje. I naravno moja letovanja u Dobriću, selu ispod Cera, kod babe i dede, starog solunskog ratnika koji je koristio svaku priliku da nam priča kako je bilo na frontu. A mi upijali svaku reč. Bilo je to lepo odrastanje, bez nekih posebnih trzavica. Niko nije živeo u izobilju, ali niko nije bio gladan i bos. Volim da se vratim u svoj rodni grad, ali Vranje mi je u srcu, tu je moj dom i moja porodica. A moj najveći uspeh su moji sinovi koji su postali dobri, a pre svega pošteni ljudi. I to nije fraza.

***

Do odlaska na fakultet živela sam u Mladenovcu, beogradskoj opštini, malom ali lepom gradu, odakle vode putevi prema Aranđelovcu, Topoli, srcu Šumadije – Kragujevcu, ali i Nišu i naravno Vranju. Već od gimnazijskih dana za grad meraka i sevdaha  su me vezivali moji profesori književnosti i biologije, Vranjanci Moma i Ruška. Kad sam došla da živim u Vranje, saznala sam da je Antiću nadimak Klinčar i da se svi u čaršiji znaju po nadimcima. On nam je urezao ljubav prema Bori Stankoviću i njegovim delima. Lektiru smo morali obavezno da pročitamo i sa takvom lakoćom je otkrivao učenike koji to nisu činili. Vrlo često nam je čitao citate iz knjiga. Svaka greška u akcentu, koja mu se promakne, smetala mi je, pa sam umela i da ga ispravljam. Zna se posle toga šta je sledilo, jedinica kao vrata, koju mi je popravljao u zasluženu ocenu tek na kraju godine. Bilo mu je drago kada je čuo da sam se udala u Vranju, pa je na naše godišnjice mature kad kod smo se sreli uvek želeo da čuje nešto novo o svom gradu.

***

Otac vojni penzioner, rođeni Makedonac, majka domaćica iz okoline Šapca, nastojali su da meni i mojim sestrama pruže koliko su mogli. Odlučila sam da se školujem nakon završene Gimnazije i nisu mi to uskratili. Upisala sam Fakultet političkih nauka u Beogradu, stanovala u studentskom domu. Mi, koji nismo bili iz prestonice, imali smo tu prednost da osetimo pravi studentski život. Sa cimerkom, bosankom iz Bihaća, ostala sam u dobrim odnosima do današnjih dana. Bila mi je kuma na venčanju. Počela sam da radim još kao student u Radio Mladenovcu. Sasvim slučajno. Na poziv mog druga iz detinjstva koji mi je ponudio da za vreme letnjih ferija dođem u radio. Prihvatila sam ponudu. Počela sam da se bavim novinarstvom i tako čitav radni vek. Jednom novinar, uvek novinar. Kad sam diplomirala, odmah su me primili. Prvo zaposlenje mi je tu bilo, a kada sam se udala prešla sam u Radio Vranje. Iako je između dve radio stanice napravljen ugovor o preuzimanju, morala sam opet da polažem pripravnički staž. To je bio uslov. Ni dan danas ne znam zbog čega. Tako sam na početku svoje novinarske karijere dva puta bila pripravnik.

***

Radio Vranje je bio prvi lokalni elektronski medij u Vranju i Pčinjskom okrugu. Bili smo jedna od najboljih medijskih kuća u sistemu Udruženih radio stanica u Srbiji. Svi novinari su bili školovani i radili svoj posao dobro. To potvrđuju i mnoge nagrade koje smo dobijali od Radio Beograda, s obzirom da smo o svim važnijim događajima sa ovog područja mi izveštavali za Novosti dana, Jutarnji i Večernji dnevnik. I svakodnevno za emisiju ,,Na zajedničkom talasu“, koja je emitovana na Drugom programu Radio Beograda. Drago mi je što sam bila deo stvaranja jedne ozbiljne televizije, prve u Vranju, gde sam obavljala urednički posao. Radilo se mnogo. Brojne su nagrade i za dokumentarne reportaže sa Festivala radijskih i televizijskih stvaralaca. Išli smo na edukacije i mnogobrojne radionice, najpre u Radio Beogradu, a kasnije i na one koje su organizovale razne novinarske asocijacije, sa poznatim inostranim instruktorima iz oblasti novinarstva. Na svakoj od njih imalo je šta da se čuje i nauči. To je nešto što ni jedan novinar ne bi trebalo da propusti. Ja sam u početku „pekla“ zanat tako što sam mnogo čitala novine i slušala radio. Učila kako drugi to rade. Jer novinarstvo je „zanat“. Ako ga voliš ništa ti nije teško. A ja ga volim. Nažalost, to je posao koji je malo plaćen. Mnogi ga i ne cene. I pored niskih plata ja sam u Radio televiziji Vranje ostala četvrt veka. Radila sam posao koji sam volela i koji me ispunjavao.

***

Oprobala sam se u svim medijima. Razlikuje se pisanje za radio, televiziju, novine i portale. Svaki je specifičan na svoj način. Televizija je dok si mlad primamljiva, ali ona, kako mi novinari umemo da kažemo „jede žive ljude“. Rad u dnevnim redakcijama je iscrpljujući. Vezan je za vreme. Ono što sam naučila kroz dugogodišnji rad u novinarstvu je da dobro moraš da proveriš podatke pre nego što ih objaviš. I za nas kao i kod krojača važi ona poslovica, „tri puta meri, jednom seci“. Toga se naravno mnogi ne pridržavaju. Ja sam novinar starog kova i sebi ne mogu da dozvolim da pišem na osnovu „rekla kazala“. To je ono što učiš na fakultetu, ali i na seminarima koje sam pominjala. Međutim, u praksi je drugačije, a osnovni razlog je što se ovim teškim i odgovornim poslom, nažalost bave i oni koji to nikako ne bi smeli. U RTV Vranje stekla sam mnoge prijatelje sa kojima se i danas družim.

***

Nakon 25 godina rada u dnevnoj redakciji, otišla sam u “Simpo” na mesto PR menadžera. Radila sam u fabričkom listu gde sam dosta naučila o pisanom novinarstvu, koje se dosta razlikuje od radijskog ili televizijskog. Nikada nisam obraćala pažnju na veliko i malo slovo, na znakove interpunkcije, zareze… To mi nije bitno. Važno je bilo da se ne naprave materijalne greške, dobro napiše tekst i naravno dobro interpretira. Za novine to je bila druga priča. Tu sam ostala šest i po godina.

***

Lepota ovog posla su i svuda širom otvorena vrata. Novinar ide tamo gde drugi ne mogu. Na tom putu sam upoznala mnoge ljude sa kojima sam razgovarala, radila priče, izveštavala, snimala, putovala i stekla dobre prijatelje. Sa kolegama na terenu ponekad provedete više vremena nego sa porodicom, sa njima pored posla delite i sreću i tugu. Nisam prestala da se bavim ovim poslom. Dopisnik sam agencije JUGpress. To mi je oduvek bila želja. Bez stega, napetosti i stresa. To me i posle toliko godina bavljenja novinarstvom ispunjava.

***

Moj deda, koga sam spominjala na početku, imao je jedanaestoro unučadi. Ja sam bila najmlađa i njegova mezimica. Često mi je govorio, dok smo kao deca odlazili kod njega u selo, da ću kad odrastem, biti doktorka. Želja mu se delimično ispunila. Udala sam se za lekara. Evo već 33 godine smo u braku. Imamo dva prekrasna sina. Nijedan se nije opredelio za medicinu, već za društvene nauke, ekonomiju. Žive u Beogradu i rade u uspešnim firmama. Oni su zadovoljni, a i mi kao roditelji. To je sreća. Izvesti decu na pravi put, i baviti se poslom, u mom slučaju novinarstvom, koji jeste da ima ,,sedam kora”, ali je za mene sladak kao kriška sa mašću.