Noa Blekvel nakon sezone u KK „Zdravlje“ o Leskovcu, prilagođavanju, planovima…

LESKOVAC

Noa Blekvel je prvi stranac koji je odigrao celu sezonu u KK „Zdravlje“. Njemu je to i prvi put da je profesionalnu karijeru nastavio izvan rodnih SAD. Sam kaže da, kada mu je menadžer rekao da će otići u Leskovac i Srbiju, uz pomoć interneta pokušao da sazna gde to ide.

„Ništa nisam znao o mestu gde idem, a prvo što se pojavilo kao informacijama je da je ovde dobra hrana, što se i pokazalo kao tačnim. U suštini, sam dolazak ovde i prisustvo drugog stranca u ekipi, Kevina Dilarda, mi je bilo od velikog značaja. Imao sam sunarodnika s kojim sam mogao da pričao, a on je imao i ogromnu karijeru iza sebe i veliko iskustvo i praktično me je uzeo pod svoje. Naučio me je kako da izdržim svoju prvu sezonu u Evropi, kako da istrpim pritisak i očekivanja koja su mi nametnuta. Zato mi je i odlazak Dilarda iz tima pre početka sezone teže pao, jer ljudi ovde slabije govore engleski, pa nisam ni imao mnogo prilike da pričam. Moram da kažem da sam sa Kevinom i dalje u kontaktu, svakodnevno se čujemo. Dolaskom drugog stranca u ekipu, Kornelijusa Hadsona, opet mi je bilo lakše, kao da sam imao brata pored sebe, a onda se dogodilo da i on ode iz tima, što mi je opet teško palo. U suštini, lepo sam se uklopio, nije bilo nikakvih problema ni sa saigračima niti bilo kim.“

Sam početak sezone u „Zdravlju“ nije išao na ruku Blekvelu, trebalo mu je vreme da se uklopi…

„Problem mi je bio i što sam prošlu sezonu propustio zbog kovida. Nisam igrao nigde, samo sam trenirao, i to me je malo izbacilo van ritma. Onda sam došao ovde, gde je sistem rada i igranja mnogo drugačiji… Ovde igrači i sa 17-18 godina postaju profesionalci, dok u Americi to nije tako. Ali, imate dosta pametnih, dobrih, veštih i školovanih igrača. Uostalom, i Srbija ima dosta košarkaša koji igraju u NBA. Meni je trebalo vremena da pronađem svoj ritam, ali ja sam znao koliko vredim i da mogu da igram. Bilo je samo pitanje vremena kada ću dobiti šansu i verovao sam da ću je iskoristiti. U tom mom košarkaškom sazrevanju mi je mnogo pomogao i bivši saigrač Daniel Vujasinović, koji je neverovatna osoba, poznaje košarku i pomogao mi je da napredujem ne samo u košarci i igri na terenu, nego i u životu. Na samu igru su uticali i neki porodični problemi, gde ja nisam bio kući u tim trenucima. Na kraju, ipak sam zadovoljan svojom igrom, a veoma mi je drago što smo kao ekipa ostvarili zacrtani cilj i to par kola pre kraja sezone, čak smo neka očekivanja i nadmašili. Sve je to ostvareno našim dobrim odnosom prema igri, poštovali smo ono što traže treneri i sve principe koji su postavljeni unutar kluba. Sve dolazi iz discipline na terenu, igranja jake odbrane, poštovanja principa u odbrani i napadu…“

OTIĆI ILI OSTATI

Ugovor koji ima sa „Zdravljem“ kaže da će Blekvel igrati jednu sezonu, ali da postoji i mogućnost plus jedne sezone…

„Još uvek ne znam šta će biti, ali ću svakako razgovarati sa svojim menadžerom i videćemo štas je najbolje za mene. Ne želim da me neko shvati pogrešno, ovde mi se sviđa, dobri su saigrači, ljudi, trener, grad… Ali, ja moram da, kao profesionalac, mislim na moju karijeru. Meni ceo ovaj grad deluje kao neko mesto u kome, ako si ti dobar prema drugima, i oni će biti takvi prema tebi. Ovde vlada jedno toplo i lepo raspoloženje. Već sam se navikao, gde god da odem svima sam interesantan, žele da se slikaju sa mnom… Dok je bio tu Kornelijus, dešavalo se da izađemo negde zajedno i u toj prostoriji svi gledaju u nas. Nije to nešto uvredljivo, ali shvatam da je i vama to čudno, s obzirom da nije bilo košarkaša Amerikanaca da igraju u Leskovcu. To je u početku bilo i opterećujuće, pa sam se trudio i da ne izlazim. Onda sam shvatio da mi je to sjajna prilika da upoznam neku drugu kulturu, da se družim i upoznajem neke druge ljude…“

SVETSKI PROBLEMI

Na pitanje da li su mu u razgovorima stanovnici Leskovca govorili i o NATO bombardovanju, Noa kaže da mu se to nije dogodilo.

„Par saigrača mi je reklo šta se ovde dogodilo pre 20-ak godina, ali mi niko nije prebacivao zbog toga. Više ljudi mi je reklo da hoće da se preseli u Ameriku, da žive tamo, jer je tamo lepo i bolje nego ovde. Ali, ja im govorim da to nije baš tako. Forma nasilja koju su doživeli ovde postoji i u samoj Americi, imamo i u samoj državi nasilje protiv nas samih, nedavno je to bilo u mom rodnom Sakramentu. Ali, i pored velikih problema u svetu, kao što je rat u Ukrajini, moramo da pokažemo ljubav jedni prema drugima i da se trudimo da budemo bolji kao ljudi.“

Na kraju Noa kaže da je zahvalan svim saigračima i trenerima što su imali poverenje u njega.

„Verovali su da će moja igra biti sve bolja, prihvatili su me odlično. I grad i klub su mnogo uradili za mene, što će mi olakšati igre u sledećoj sezoni.“

Jednog dana će Noa Blekvel moći da svojim unucima priča kako je deo istorije jednog grada u Srbiji, jer je prvi američki košarkaš koji je tamo igrao celu sezonu.

„Velika mi je čast i drago mi je da sam to ja! Od razgovora i planova tokom leta zavisi hoću li biti i prvi koji će biti dve sezone. Lično bih to voleo, jer ovde već imam veliki broj prijatelja, upućen sam u kulturu i način življenja, sam se snalazim, znam gde je dobra hrana…“

Mi kao narod, obično, kada nekog stranca učimo da govori srpski jezik, prvo ga naučimo da psuje. Ni Noa Blekvel nije toga bio pošteđen…

„Jezik je težak, ali ga ja sada dosta razumem. Problem je što ljudi ovde govore dosta brzo, pogotovo kad je utakmica u toku. Treneri Lazar i Nikola objašnjavaju taktiku, a ja onda gledam u Milana da mi kaže šta su rekli. Jezik je lep, uživam dok učim, a glavobolja mi je bila dok naučim kako se nešto izgovara. Naravno da znam dosta ružnih reči, ali su me to učili i zbog razgovora i dobacivanja u toku utakmice… Posle smo prešli na „dobar dan“, „kako si“, „lagano…““

Prati
Obavesti me o
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare