Nikola Samardžić: Kraj je možda blizu

BEOGRAD

Raspad Jugoslavije bio je jedno od očekivanih ishodišta slabosti federalne vlade pred rastućim separatizmima, u vakuumu koji je nastupio padom komunizma, nestankom Sovjetskog Saveza i Zalivskim ratom. Neobičnom istorijskom indukcijom raspad Jugoslavije postao je obrazac raspada Sovjetskog Saveza. Potom je prestanak oružanih sukoba u Jugoslaviji koincidirao je s dolaskom Putina na vlast u Rusiji. Kako bi obnovio sovjestku impereriju, Putin je koristio upravo paradigmu raspada Jugoslavije, dok je vojno intervenisao u susedstvu, računajući da, za razliku od Miloševića, neće biti poražen. Istovremeno su sve Miloševićeve greške, jedino uzdržani od nove oružane agresije, ponavljali njegovi nastavljači, Koštunica, Tadić i Vučič. Tako su rasli i odgajani, tako ih preparirale porodice, prijatelji, kumovi, službe, ruska i srpska crkva. Strateška vertikala srpskog projekta više nije bilo išćekivanje, da se Rusija ponovo uspravi, a Milošević je čekao predugo, i nije dočekao. Srpski projekat postao je, od predaje naftne industrije Putinovoj mafiji i paljevine američke ambasade, organski deo projekta obnove sovjetske imperije. Ponesen prvom agresijom Rusije na Ukrajinu, Vučić je krenuo da izaziva podele i politički nered u susedstvu, koristeći meku moć umesto oružane sile, korupciju, službe, propagandu. SPC je u tom smislu, zasad, efikasnija od JNA. Nakon presuđenog genocidnog karaktera, savremeni srpski nacionalizam je i kvislinški, izdajnički.

U prvim danima rata Rusija nije uspela da zauzme Kijev i postavi marionetsku vladu. Strateška podrška SAD, i većinska solidarnost EU doprineli su političkoj i vojnoj konsolidaciji Ukrajine. Zapad još uvek nije isporučio najmodernije sisteme koji tehnološki prevazilaze ruske. Ekonomija i društvo počeli su da kolabiraju umesto da Evropa poklekne pred potrebom za jeftinim energentima, čiju je nabavku, brzo tražeći alternative, uspešno diversifikovala. Sve je izgledniji poraz Rusije u Ukrajini. Zahtevi Ukrajine za povratkom teoritorijalnog integriteta iz 2015. više se na Zapadu ne dovode u pitanje. Na Zapadu je raskrinkana mreža ruske ekonomske i političke korupcije. Počelo se razmišljati o posledicama poraza i budućnosti Rusije.

Budućnost Rusije biće pre svega Putinova lična sudbina. Od arogantnog autokrate koji je uživao tupavo divljenje svetske javnosti, Putin postaje jadni, mali, uplašeni gubitnik. Sve je uži politički prostor između razjarenih nacionalista koji se zalažu za nastavak rata i promene u strukturi vlasti, i kvazidemokratskih pokreta koji pozivaju na okončanje sukoba i početak novih reformi. Ima mišljenja da će političke borbe, prvi takvi sukobi posle gotovo četvrt veka od povlačenja Jeljcina i njegove porodične klike, dodatno oslabiti Rusiju u naporima da se iz Ukrajine ne povuče poražena. I dok je uspešno manipulisala centrizmom i separatizmima, kad joj i kako odgovara, Rusija se suočava i s nastavkom dezintegracije kojoj je davala suprotno usmerenje u nastojanjima obnove sovjetske imperije.

Sličnosti Rusije i Srbije iz poslednjih 35 godina postaju indikativne, paradigmatične i anticipativne. Na početku dezintegracije, Rusija i Srbija nisu bile u stanju da definišu nov status svoje nezavisnosti, i do danas su zadržale nadmen i agresivan odnos prema susedima, koji je gubitnički i kad je privremeno uspešan. Vlast je autoritarna, ekonomija autarhična, tržište monopolizovano, društvo prožeto suvišnim dilemama i zatornim sukobima. Kult ličnosti održava se medijskim manipulacijama i militarizacijom svakog segmenta javne i privatne sfere, obrazovanja, kulture, religije. Izvršna vlast podredila je sudsku i zakonodavnu, relulatorna tela obesmišljena, nestale su jasne granice između prava i zvanične samovolje i nasilja, između pravde i socijalne solidarnosti, između države, crkve, estrade i organizovanog kriminala.

Teško je predvideti trenutak i modalitet kolapsa Rusije, ali je takva budućnost dužnost zapadnog sveta u smislu onih priprema koje su izostale kad je Rusija napala Ukrajinu, 2015, pa 2022. I ako preživi u postojećem obliku, Rusija će biti dodatno osiromašena, slaba i nepredvidiva, dovoljno naoružana.

EU se suočava i s paradoksom, da Putin nema nameru da se povlači iz Jugoistočne Evrope koja je, s Baltikom i Crnim morem, jedno od područja strateških prioriteta i neposrednog malignog uticaja Rusije. Vučić je uspeo da mobiliše naciju na platformi teritorijalnih pretenzija, identiteta i kulturne konfiguracije. Opozicija je sličnog socijalnog porekla, stavova i koruptivnog potencijala, a u odnosu na njega lično intelektualno inferiorna. Opozicija nema jasan plan, kako će Srbiju izvući iz paradigme Vučićevog Srpskog sveta, kako podmladiti društvo, pokrenuti optimizam, kapital, individualizam, obrazovanje, kako će se distancirati od ruskog orijentalizma, kako Srbiju napokon evropeizirati. Nije dovoljno zamisliti budućnost u kojoj će se Vučić dovoditi neposrednije u vezu s Putinovim namerama koje se odnose i na EU, ne samo na postsovjetsko susedstvo, a Srbija je jedna od takvih tačaka pritiska. Ako se tada budu pojavile istinske političke alternative Vučićevoj sve ogoljenijoj diktaturi i vazalnom odnosu prema ludaku koji umalo da izazove treći svetski rat, Srbija će ponoviti svoju otrcanu zabludu, da je u stanju da se menja samo pod spoljnim pritiskom.

Ulazak Hrvatske u zone eura i Šengena takođe je podsećanje da EU neće obezbediti sigurnost i politički autoritet ako ostatak Jugoslavije ostane neintegrisan. Osnovni preduslovi su da Srbija normalizuje odnose s Kosovom, da Crna Gora u izbornom procesu uspostavi unutrašnji dogovor za EU, da se u BiH postigne dogovor kako će opstati celina protiv koje je srpsko-hrvatska većina, dok je Vučić kompromitovan a Hrvatska sa one strane Šengena. Putin je bio uspešan dve decenije, ali će Vučić i njegova kamarila pogrešiti ako se budu i dalje povodili njegovom arogancijom i svojim novim socioekonomskim statusom. Putinov poraz u Ukrajini biće i njegov politički kolaps, i tada će bivša Jugoslavija, paradigma propalog Sovjetskog Saveza, ponovo biti jedan od prioriteta pred potrebom da se ponovo definiše, time i konsoliduje spoljna i bezbednosna politika EU. Da li će u tom procesu, svaki mali Putin postati smetnja ili ostati strašilo, to u ovom trenutku nije dovoljno jasno.

Nikola Samardžić

Izvor i foto: gradski.me

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare