Nikola Milićević, glavni i odgovorni urednik Nove Naše reči: Postati i o(p)stati

LESKOVAC

Sa namerom da sačuva što se sačuvati može, i da nastavi kontinuitet prisustva jedinog štampanog medija na javnom prostoru Leskovca, grupa, pre svega iskusnih profesionalaca, a zatim i inetuzijasta koji su poštovali profesiju novinara, odlučila je pre deset godina da se suprotstavi opštoj devastaciji društva osnivajući nedeljnik pod imenom Nova Naša reč, ne krijući nameru da novi medij postave baštineći poluvekovno postojanje leskovačkog nedeljnika koji je, u razvalinama privatizacije, gotovo neprimetno ugašen.
Sve se događalo u trenutku u kome se još uvek verovalo u obećanja o boljem životu koliko sutra, u stavove o potrebi da se, kad i ako treba, „proguta kuvana žaba, i to najpre ona najveća“, u tumačenje da će nam najpre biti loše, da bi nam kasnije bilo dobro, jer tako mora, u trenutku prolaska prvog talasa tranzicije sprovedene pod geslom – liberalizuj, dereguliši, privatizuj, – sve sa posledicama cunamija.

Nova Naša reč je nastala u okolnostima euforično započetih reformi države i društva u svim sferama, započetih, pa uglavnom zaglavljenih negde na pola puta, sa ishodom koji je ukazivao na to da je stari sistem samo skrajnut, a novi nije dovršen, što je donosilo silne glavobolje u svim sferama javnog života, a onda protagoniste tog sektora upućivalo na snalaženje. A kako je notorna i teorijska i praktična istina da su mediji onakvog kvaliteta kakav je stepen uređenosti države, onaj veći deo medijskog prostora, koji je već bio privatizovan, počeo je da se pretrpava, i, iz liberalnih razloga, naginje ka tabloidizaciji.


Samo društvo je, zbog polovično sprovedenih reformi – od sistemskih, preko zdravstvenih i prosvetnih do pravosudnih – iz jedne krize prelazilo u drugu, a vlast je, ma čija i ma kakva ona bila, izlaz iz takvih stanja nalazila – ne u povećanom stepenu transparentnosti i informisanja – već u propagandi, jer teorija političkih sistema, između ostalog, i to nalaže.
Takvo stanje je generisalo tiho centralizovanje izvora informacija, nosioci javnih funkcija su postupno ostajali bez prava na direktnu komunikaciju sa medijima, što je u mnogome otežavalo posao i novinara i medija. Sa svoje strane, u procesu upravljanja krizama, vlasti su pribegavale strategiji koja se pokazala svrsishodnom, a koja se u praksi odvijala u dva najčešća pravca: korumpirati ili kompromitovati i novinare i medije, kako bi se ostvarivala potreba vlasti da ih kontroliše.
Ne treba ostaviti po strani ni generalnu nameru vlasti koju je novo vreme proklamovalo, a koja je zahtevala od države da se povuče iz medija. Formalno, to i jeste učinjeno procesom privatizacije medija, ali je država itekako ostala u samom tkivu medija, bilo posredstvom ministarstva za informisanje i njegovih agencija i radnih tela, bilo kroz regulatorna tela na čiji sastav je svaka aktuelna vlast imala presudni uticaj. O slučaju fantomske „državne“ agencije, koja je nominalno ugašena, ali u stvarnosti itekako postoji, nećemo ovom prilikom.
Tabloidizacija medija je postala opšte mesto javnog prostora namenjenog informisanju, do mere u kojoj običan čovek teško pravi razliku između pravih i onih vrednosti javnog života koje se prelivaju iz „rijalitija“, a onda su odgovorni za stanje u društvu to lakonski imenovali kao „nova normalnost“. Tako umrtvljen javni prostor, u kome nema javne debate već samo jedna saopštena „doza dnevne istine“, koja se menja iz dana u dan, uslovljava da se veliki deo državnih poslova odvija i završava vaninstitucionalno, pa i to uslovima kada institucije jedva da postoje.
U takvim uslovima, neprestano između Scile i Haridbe, Nova Naša reč je nastala i opstala, evo već čitavu deceniju, stalno na poligonu između onoga što predstavlja javni interes, pa i pitanja o istinama koje iz njega proističu, i interes vlasti koja bi da na ta pitanja što manje odgovara.
I Nova Naša reč, i novinari koji u njoj rade, uspevali su da sačuvaju i svoj i integritet medija ne tonući u jeftine vode propagande. Koliko su u tome bili uspešni svedoče oni koji nas čitaju ili prate, a ne manje važna bila bi ocena relevantne ustanove koja, pre samo godinu dana, donese ocenu da je leskovački nedeljnik jedan od samo tri štampana medija u Srbiji koji nije prekršio zakon, kodeks novinara i druge uzuse koji razdvajaju dobro od lošeg, pravu informaciju od fejknjuza.
Ostali smo verni esencijalnoj nameri da Nova Naša reč bude pisani svedok i hroničar vremena kroz koje prolazimo, verni novinarskom pravilu da se moraju uvek saslušati najmanje dve strane, najmanje dvoje protagonista jednog događaja, zbog čega strane naše društvene hronike mogu da se, bez bruke iustezanja, otvore pred bilo kojim savremenim činiocem društvene stvarnosti.
Ostao nam je u ne manjem fokusu i onaj mali čovek, naš čitalac ili neko pored nas, njegovi doživljaji i njegov prolaz kroz globalne ili lokalne događaje i njihov uticaj na njegov život. Bilo nas je tamo gde drugi nisu zalazili, pokušavajući da rasvetlimo detalje privatizacije leskovačke privrede i industrije koja je za posledicu ostavila visok stepen nezaposlenosti, da se nađemo na području istraživačkog novinarstva rasvetljavajući za nas do juče nepoznatu pojavu mobinga, suptilnog maltretiranja zaposlenih po različitim osnovama, bavili se problemima manjinskih i rizičnih grupa naših sugrađana u pokušaju da sebi obezbede životni prostor u novim uslovima…
Na stranama Nove Naše reči našlo se prostora za svekolike kulturne događaje u Leskovcu, za sport ne samo visokog ranga… Objavljivali smo i objavljujemo romane manje poznatih, ali ne i manje vrednih pisaca, preferirajući one sa prostora koje našom novinom pokrivamo.
Iako je za nama teško, a pred nama neizvesno vreme kada je o kretanjima u medijskom prostoru reč, nismo se umorili niti smo spremni da bacimo peškir. Kao i pre deset godina, kada smo se latili ovog posla i pokrenuli Novu Našu reč, još uvek smo jednako spremni da se uhvatimo u koštac sa izazovima „nove realnosti“, ostanemo verni novinarskim kodeksima i principima, zbog kodifikovanih potreba na polju javnog interesa, i interesa naših sadašnjih i budućih čitalaca.
Neka bude.

Nova Naša reč je jedna od retkih novina koja se angažovano bavila temama kojima su drugi pristupali samo kao transmiteri, ili nikako. Novinari leskovačkog nedeljnika, svesni položaja okruga čiju teritoriju pokrivaju, i javnih politika koje zbog specifičnog okruženja mogu da budu zanimljive čitaocima, često su izlazili iz uskog „delokruga rada“ dajući, kroz intervjue ili stavove, prostor intelektualcima ili vođama srpskog naroda sa područja Kosova i Metohije, na koje se teritorija Leskovca kod Oruglice naslanja, ili se, zbog geografskog položaja Jablaničkog okruga, smatra graničnom sa pokrajinom. Na stranama našeg nedeljnika, osim brojnih zvaničnika Republike Srbije, svoj stav su mogli da iznesu prof Rada Trajković, Marko Jakšić, Oliver Ivanović, Dušan Janjić… ali i lideri Albanaca sa teritorija Preševa, Bujanovca i Medveđe…

Malo koji medij, poput Nove Naše reči može da se pohvali da je svoje strane ustupao, ali i čitaocima prezentovao na uvid i znanje, stručne tekstove, analize, osvrte i eseje koji su se odnosili na aktuelna događanja u oblastima javnih politika, sa posebnom naznakom na politike bezbednosti, vojsku, policiju, i njihovu ulogu u savremenoj stvarnosti. Težnja je bila – pružiti odgovore na pitanja koja nameće sve veći porast tenzija u okruženju.

Nikola Milićević, glavni i odgovorni urednik Nove Naše reči

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare