LESKOVAC

Uručenjem nagrade „Nikolaj Timčenko” Milivoje Pavlović za knjigu „Deset portreta i deset razgovora” okončani su ovogodišnji „Dani Nikolaja Timčenka“. Ova nagrada dodeljuje se za najbolje delo iz oblasti nauke o književnosti (kritika, ogled, istorija i teorija literature), a Pavloviću ju je uručio Jovan Pejčić, predsednik Zadužbine Nikolaj Timčenko. Žiri Zadužbine „Nikolaj Timčenko“, koji je radio u sastavu: Dragan Žunić, estetičar i sociolog kulture – član, Natalija Ludoški, kritičar i istoričar književnosti – član i predsednik žirija Jovan Pejčić, literarni kritičar i istoričar jednoglasno je doneo ovu odluku. U obrazloženju se kaže „da je tradicija razgovora/intervjua u srpskoj književnosti i novinarstvu duga jdva stoleća. Počinje sa Joakimom Vujićem i njegovim putovanjima po Srbiji iz dvadesetih godina devetnaestoga veka. Poznate su, potom, diskusije Sreznjevskog sa Vukom Karadžićem. Čuvene su neapoljske debate Ljubomira Nenadovića sa Njegošem. Ima i drugih. Obrazac književnoga razgovora u čistome žanrovskom smislu u srpskoj kulturi izgradio je, međutim, Branimir Ćosić. Njegova knjiga Deset pisaca – deset razgovora, objavljena 1931. godine, stoji, do danas, kao neprevaziđeni uzor literarnog intervjuisanja u najlepšem, polimorfnom, trajnom značenju te reči.

Žanr je, razume se, u međuvremenu evoluisao, pre svega tehnički: radio, televizija, internet. Ali izvor, koren, temelji intervjua ni u čemu, nigde i nikad se nisu izgubili. Samo su se tematski i formalno, strukturno širili, umnožavali susedstva, oplemenjivali ciljeve. U pitanju je mnogostruka, što znači i višeznačna dinamika, koja se s vremenom prenela sa sagovorničkog na intervjuersko polje. Udvojio se, štaviše izjednačio autorski status razgovora. Knjiga Milivoja Pavlovića Deset portreta i deset razgovora demonstrira ovaj smer, to jest savremeno stanje, odnosno žanrovske obaveze i perspektive književnog razgovora, i čini to na način koji naučno i kulturno, poetički fascinira. U delo uvodi razgranata rasprava o pojmu i smislu, o istoriji i teoriji intervjua, to jest razgovora kao samosvojnog literarno-publicističog žanra. Sledi, zatim deset dvodelnih tekstualnih celina koje, poput kakvih književnih ostrva, sastavljaju svojevrstan arhipelag životnih storija i samoosvetljujućih estetičko-intelektualnih svedočenja o epohi u kojoj su Pavlovićevi sagovornici stvarali, a na koju su oni takođe, zasebno i zajedno, svojim delom, idejno, umetnički i društveno uticali. Po sredi je druga polovina dvadesetog veka. Sagovornici nagrađenog autora su: Miloš Crnjanski, Meša Selimović, Dušan Matić, Branko Ćopić, Skender Kulenović, Dobrica Ćosić, Rodoljub Čolaković, Danilo Kiš, Dragiša Vitošević i Miroljub Todorović.

Dvojni karakter Pavlovićevog poduhvata, koji oličava već naslov: Deset portreta i deset razgovora, čini ovo delo posebnim, osobenim, originalnim dostignućem među preko petsto dosad štampanih srpskih knjiga razgovora s velikim našim prethodnicima i savremenicima iz sfere kulture i umetnosti. Imamo, naime, posla sa literarnim istraživačem i biografom Milivojem Pavlovićem – na jednoj strani, i na drugoj – s Pavlovićem intervjuerom do detalja upućenim u tajne i zagonetke stvaralačke radionice najvećih predstavnika, klasika srpske književnosti i kulture. O čemu je reč? Iako razdvojeni i samodovoljni, portret i razgovor ovde se, u krajnjem duhovnome ishodu svakog pojedinog teksta, potvrđuju kao jedinstvo povereno otkrivanju i rasvetljavanju apsoluta izabranih stvaralačkih ličnosti – njihovoga ljudskog, društvenoistorijskog i literarnog postojanja i delovanja u vremenu (to su portreti) i samosagledavanja poetičkih, sociopsiholoških, moralnih osnova njihovih sopstvenih umetničkih i misaonih pregnuća (to su razgovori). Ova, i još mnoge druge osobine – od kojih ćemo istaći jednu: umeće jezički čistog, jednostavnog i mudrog pisanja – opredelile su žiri da ovogodišnji dobitnik Nagrade „Nikolaj Timčenko” bude upravo Milivoje Pavlović za knjigu Deset portreta i deset razgovora.“

Zahvaljujući na nagradi, Pavlović ističe da, od mnogih razloga da čovek dođe u svoj zavičaj, ovo je jedan od najlepših i dodao da je u leskovačkoj Gimnaziji, pre više od pola veka, sve predavalo na leskovačkom, sem francuskog jezika u koji je sve uvodila Ružica timčenko, Nikolajeva supruga.

„Danas, sa ovog odstojanja mogao bih reći da se u Leskovcu bolje govorio francuski nego srpski. Po pravilan srpski moralo se ići u Beograd, i dalje. Tek kasnije smo shvatili vrednost zavičajnog jezičkog kolorita, na kome se, naravno mogu izraziri najsloženije misli, ideje, emocije… Uz Ružicu, tada sam upoznao i Nikolaja Timčenka, koji je mojoj generaciji, i meni, kao lektor nedeljnika „Naša reč”, u jezičku normu uvodio prve novinarske tekstove. Tada on ovde nije bio prepoznat kao temeljit kritičar i esejista, jer je tek počeo da objavljuje u najuglednijim časopisima širom ondašnje Jugoslavije. Ali, videlo se da nosi neku tugu, da trpi neku raspetost, dvostruku – kako se sad zna…“

Pavlović se osvrnuo i na knjigu zbog koje je dobio nagradu.

„Ova knjiga rezultat je ambicije da se razuđeni i često zamršeni svet književnosti objašnjava kroz dijalog, kroz razgovor s našim velikim, danas školskim piscima, u vreme njihove pune zrelosti i slave. Razgovori su vođeni u periodu kad je književnost bila važna, kad je literatura bila bitan element kulturnog i društvenog života. Novine su tada, ako smem da kažem, bile nešto ozbiljnije, i imale su razvijenije i bogatije kulturne rubrike. Te rubrike mogle su da podnesu duže intervjue s piscima – danas, povlasticu da govore u nastavcima imaju samo političari i estradne zvezde. Za mene kao tada mladog novinara, bila je privilegija što mogu povremeno da razgovaram s velikanima književne reči i to objavljujem u novinama, najviše u „Politici” i NIN-u. Nekima od ovih pisaca to su bile poslednje javno izgovorene reči – na primer, Dobrici Ćosiću, s kojim sam razgovarao nekoliko meseci pred smrt u snu 2014, ili Danilu Kišu, pred odlazak u Pariz u dobrovoljno izgnanstvo, ili Skenderu Kulenoviću, pre nego ga je, januara 1978, ubila lažna vest da je dobio NIN-ovu nagradu za roman „Ponornica”. U pojedinim slučajevima, otvoreni razgovor vodio je ka tome da se neke stvari kažu prvi put – na primer, mislim na Mešin iskaz o Darki, premijerni iznet u razgovoru sa mnom, ili na anegdotsku povest Dobrice Ćosića o Titovom susretu s Leskovčanima sredinom pedesetih godina… Danas, kad su davni događaji prešli u nadležnost istorije, učinilo mi se celishodnim da integralne verzije tih intervjua, proširene delovima koji su prvi put bili izostali, što iz tehničkih što iz političkih razloga, dopunim presekom književnog dela i novim dokumentarnim detaljima, i ukoričenim u ovaj jednotomnik, uz sve rizike koje podrazumeva preseljenje efemernog novinskog štiva u medij knjige.“ (kraj) IS/LJS