LESKOVČANI BEOGRADSKE DIJASPORE : GAVRILO MALOVIĆ

 

 

 

BEOGRAD-LESKOVAC

 

Diplomirani profesor književnosti Gavrilo Malović je ostavio dubok trag tokom svog osnovnog i srednjeg obrazovanja u Leskovcu, ali i kasnije kao uspešan u društvenim aktivnostima u Beogradu. Porodično vaspitanje je primio od oca kao vojnog lica, usled čega se porodica Malović često selila i živela u različitim gradovima i republikama posleratne Jugoslavije, najpre u Bosni i Hercegovini, pa u Hrvatskoj i najzad u Srbiji.

 

Gavrilo Malović je rođen 1. novembra 1943. godine u Savincu (Opština Bojnik) od oca Ljubomira i majke Milijane, deleći detinjstvo sa bratom Zvonimirom. Sa suprugom Dobrinkom, diplomiranim profesorom nemačkog jezika i književnosti ima sinove Marka (doktor ekonomskih nauka) i Miljana (diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom i master diplomom za poslovnu administraciju). Tako su svi članovi porodice Malović stekli fakultetska obrazovanja na prestižnom Univerzitetu u Beogradu.

 

U osnovnu školu je pošao u Zagrebu 1950. godine, ali je skoro svaki razred morao da pohađa u nekom drugom gradu (Vinkovci, Mali Lošinj i Pula), seleći se uglavnom na polugodištima. Takav način života i školovanja nametnuo mu je potrebu da se u novim sredinama prilagođava i iznova dokazuje. Sve do dolaska u Leskovac gde je završio sedmi i osmi razred, Gaja nije ni mogao da stekne drugove iz detinjstva. Uvek je govorio pravilno i bez leskovačkog naglaska sa pojednostavljenom gramatikom. Zato su njegove recitacije, kazivane na čestim školskim i gradskim svečanostima, ostavljale kod nas, rođenih Leskovčana, utisak poštovanja. Mi smo se trudili da u Gimnaziji na časovima odgovaramo jezički pravilno, ali taj treći i sedmi padež smo redovno mešali. Poneko je izgovarao leskovački glasove č (= tš), dž (= dž), ć (= tj) i sli(tš)no. Zbog svega toga, ali i zbog talenta, Gaja je dobijao glavne uloge u komadima koje su tradicionalno postavljale literarne i dramske sekcije osnovnih škola. Tako je 1957. godine Osnovna škola „Petar Tasić“ postavila uspešnu đačku predstavu bajke „Labudovo pero“, autora Franje Barića. Gaja je bio glavni junak koji je morao da savlada mnoge teškoće da bi pronašao pero labuda, kao jedini lek za bolesnu sestru. To mu je preporučila dobra vila koju je igrala Gajina partnerka Radunka Mijačić (slika 1). Mi smo ga iz publike glasno usmeravali kako da izbegne usputne prepreke i pronađe pero za sestru. Gaja je to zaslužio jer je bio odličan đak u svim razredima osnovne i srednje škole. Tradicija pozorišnih predstava osnovnih škola je bila korisna za pravilan sociološki razvoj osnovaca u još uvek idealizovanim uslovima i usmerenim nastavnim programima. Rađali su se novi glumački junaci po ugledu na Džems Dina, Džona Vejna, Žan Pol Belmonda, Dejvi Kroketa, Vinetua, Natali Vud, Pet Buna, Liv Ulman i drugih idola sa slikica žvakaćih guma.

 

Gavrilo Malović je završio Gimnaziju „Stanimir Veljković – Zele“ školske 1961/62 godine sa alumni generacijom GimLes ‘62. Upisivao je dva fakulteta, da bi razrešio tadašnju dilemu – tehničke nauke (maturski iz matematike) ili filološke nauke (sklonost ka jezicima, književnosti i umetnosti). Kao student Filološkog fakulteta dobio je 1967. godine stipendiju Vlade Italije za Univerzitet u Peruđi, kada je, u programu „Veče Jugoslavije“, uspešno predstavio svoju zemlju. Godine 1970. uspešno je završio Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu na Grupi za jugoslovensku i opštu književnost kao jedan od najboljih studenata u generaciji.

 

 

U toku gimnazijskog i fakultetskog obrazovanja Gavrilo Malović je učestvovao na tri omladinske radne akcije (slika 2) na kojima je dobio vredna priznanja. U dva navrata (1969. i 1970. godine) predvodio je ekipu Leskovca na Festivalu omladine i studenata u Knjaževcu koja je osvojila veći broj prvih mesta u nekoliko disciplina.

 

Posle diplomiranja profesor Gavrilo Malović se zaposlio u SUBNOR Beograda kao sekretar komisija, a aktivno se angažovao i pomagao u radu Odbora za proslave SSRN Beograda. Učestvovao je u organizaciji obeležavanja važnih događaja kao što su Dan oslobođenja Beograda, Dan oslobođenja logora Mathauzen i drugih. U periodu od 1986-92. godine radio je kao zamenik i sekretar Republičke zajednice i Fonda za osnovno obrazovanje Republike Srbije. Pored resora osnovnog obrazovanja Srbije, radio je i na praćenju i finansiranju dopunske nastave za naše učenike u inostranstvu. Doprineo je izgradnji i rekonstrukciji više osnovnih škola u Srbiji, među kojima je bio i znatan broj škola Južnomoravskog regiona. Od 1992. do odlaska u penziju 2006. godine, radio je u Ministarstvu prosvete Republike Srbije na zadacima u Sektoru za učenički i studentski standard. Tada su značajna sredstva uložena u izgradnju, rekonstrukciju i opremanje objekata obrazovanja na jugu Srbije, posebno u Leskovcu, Vranju, Surdulici, Bosilegradu, Prokuplju, Crnoj Travi i Nišu. U ovom periodu je, kao predsednik komisije Ministarstva prosvete, pokrenuo aktivnost na izradi Programa vaspitnog rada u domovima učenika Republike Srbije. Komisija je, pored programa, sačinila i Priručnik o organizaciji života i rada u domovima učenika srednjih škola, kao pomoć zaposlenima i učenicima da život i rad u domu organizuju na akademski način. Profesor Malović je dobitnik Zlatne značke Kulturno prosvetne zajednice Srbije i Plakete SUBNOR Jugoslavije.

 

Profesor Gavrilo Malović je redovno prisutan na tradicionalnim susretanjima svoje generacije gimnazijalaca. Često prigovara zbog neredovnog dolaženja gimnazijalaca koji su ostali da žive u Leskovcu, ali to je slučaj i sa drugim generacijama. Prilikom obeležavanja 130 godina postojanja i akademskog delovanja Gimnazije Leskovac aktivno je učestvovao u performansu „Gimnazijalci gimnazijalcima“ u organizaciji alumni generacije GimLes ‘64. Učestvovao je i originalnim sastavom na temu „Sećanja na gimnazijske dane“ u kojem je, između ostalog, napisao: „ … A sećam se svih lepih i ružnih stvari naših gimnazijskih dana i naše mladosti. šaputanja, prepisivanja, drugarstva, rasprava, navijanja za „Zvezdu“ i „Partizan“, praćenja TV prenosa muzičkih festivala i utakmica (a premali broj televizora u gradu), ekskurzija, radnih akcija, zaljubljivanja i odljubljivanja, šetnji korzoom kojeg već odavno nema, pozorišnih i filmskih predstava, igranki i gimnazijskih priredbi. Onda smo otišli svako na svoju stranu, uglavnom na studije puni entuzijazma i vere u bolju budućnost. I postadosmo, gotovo svi inženjeri, lekari, ekonomisti, pravnici, profesori i pozapošljavasmo se i zasnovasmo porodice, podizasmo decu, rešavasmo životne probleme, a vreme je proticalo i sve smo se ređe viđali i čuli. Na susretima smo evocirali uspomene, pričali o svemu i svačemu, maštali, žalili za ponečim, gledali gimnazijsku zgradu, koja je bivala sve starija, ali puna života. A sve stariji bivali smo i mi, svako juče ostavljalo je trag na licu i u kosi. A, život je išao dalje, pregrmeli smo mnogo lepih stvari, ali i tegoba, ratova i stradanja. Dolazili i vraćali se. Jedino ona, Gimnazija, i dalje stoji na istom mestu. U njoj sada predaju neki novi profesori i uče neki novi klinci, a starica od 130 leta, puna mladosti, znanja, nestašluka i veselja kao nekada. I grad je tu, istina sve veći, Veternica više ne plavi, a lipe i dalje cvetaju i mirišu u junu. I evo nas opet da obeležimo veliku godišnjicu i da kažemo da smo deo njene istorije. I ne damo se bez obzira na godine, prošetaćemo korzoom iako ga više nema, zabeležiti ponešto na fotografijama i pevaćemo i igraćemo kao nekad. I bićemo opet tu, kad dođe vreme i kad bude trebalo. I bićemo opet mladi i činiti nemoguće. A, do tada: Ne daj se, generacijo moja! …“.  Kao da Gaja upozorava Ines Arsena Dedića. Mostarske kiše Pere Zupca dobuju kroz njegovu jasnu dikciju i književni srpski jezik, odbijajući se od zgrade Gimnazije. Omiljene Gajine ličnosti su pevači Dušan Jakšić i Arsen Dedić, glumci Marlon Brando, Žan Pol Belmondo i Pavle Vujisić, fudbaler Rajko Mitić i naučnici Nikola Tesla, Jovan Cvijić i Mihajlo Pupin.

 

Diplomirani profesor književnosti Gavrilo Malović je uvek pokazivao visok stepen pripadnosti Gimnaziji Leskovac i gradu u kome je stekao osnove za dalje fakultetsko obrazovanje. Uspeo je da se donekle oduži, usmeravajući finansijska sredstva za objekte obrazovanja Južnomoravskog regiona. Smatra da bi ta pomoć od Leskovčana beogradske dijaspore mogla da bude i veća, kada bi bilo više razumevanja od lokalnih autoriteta Leskovca koji donose strategijske odluke. I ne sagledava samo on taj problem na takav način. Uspostavljanje alumni asocijacija gimnazija u Leskovcu, Vlasotincu i Lebanu mogu da reše ovaj problem uz odgovarajuće unapređenje kvaliteta nastave.

 

Prof. dr Žarko Spasić

 

(iz knjige:  Leskovčani beogradske dijaspore)

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare