VLADIMIR AMZIĆ, DIREKTOR DOMA KULTURE ROMA

LESKOVAC

Direktor Doma kulture Roma trenutno je drugi put na ovoj funkciji. Prvi put je bio postavljen 2008. i tu je bio samo devet meseci, što je, kako u šali kaže, najkraći period koliko je neko bio direktor u Domu kulture Roma. Od 2012. teče novi mandat i priča za leskovački nedeljnik NOva Naša reč šta je i koliko urađeno.

Između dva „direktorovanja“ Amzić je skupljao ideje, kako sam kaže, šta može da se uradi i šta treba poboljšati.
„Čak sam neke smernice i zapisivao, da ne zaboravim, jer nikad se ne zna kad će se ukazati prilika. Pod broj jedan mi je bilo renoviranje same zgrade, jer je stara. Imali smo neke ispisane grafite po zidovima, što je stvarno ružna slika za svaku zgradu, a posebno za Dom kulture. Ne košta puno da se uzme farba i to prekreči. Da ne zovemo majstore za tako nešto, sami smo se organizovali i to prekrečili. Ali, ostalo nam farbe, pa smo okrečili i deo koji drži fudbalski klub, a koji je ionako vlasništvo Doma kulture. Onda smo skupili pare od iznajmljivanja opreme koju imamo, neke stolove i klupe, pa smo promenili oluke koji su totalno propali, pa se voda bukvalno slivala niz zidove zgrade.“
Nisu tražili pare od opštine, kaže Amzić, nego pokušavali da sami nađu donatore.
„Klimu za prostoriju u domu nam je kupio naš bend muzičara, jer smo im par puta izašli u susret, a oni u znak zahvalnosti nama to učine. Onda nastane problem oko ugradnje, opet treba skupiti pare… Tako da mi uvek skupljamo neke donacije. Bata Anđelković, slikar iz Vučja, nam je dao veliku sliku koju je koristio kao pano za predstavu „Mali princ“, nekih 5-6 sa tri metra otprilike, pa nam je ona poslužila da prekrijemo onaj zid koji je od vlage stradao… Na kraju smo tražili od gradonačelnika pomoć da renoviramo zgradu. Trebala nam je pomoć za materijal, sami smo rekli da ćemo da izvedemo majstorske radove, pa nam je lokalna samouprava i izašla u susret. Odradili smo dosta, uspeli da sredimo sve kompletno i dobijemo prostor koji lepo izgleda i svi možemo da koristimo. Daleko je to od onog kako zamišljam da bude, ali je uredno i nadam se da ćemo vremenom još više da ga uredimo.“
Zid doma ukrašava pedestak slika koje su talentovana romska deca slikala na likovnim kolonijama pod okriljem Bate Anđelkovića. Cilj je da se svima prikaže talenat koji su deca pokazala.
Ono što posebno pamti kao prijatno iznenađenje je odziv na akciji prikupljanja humanitarne pomoći kad su bile velike poplave 2014.
„Bio sam oduševljen koliko su neki pomogli, a znam koliko nemaju, a opet neki koji su mogli mnogo više da pomognu nisu pomogli u toj meri. Znam da su pomagali i neki koji primaju neko matrijalno obezbeđenje i socijalnu pomoć. Oni su, tako se pogodilo da im ta pomoć stigne baš kad je trajala ta akcija, a oni su bukvalno u onu pošticu uzimali pare, ulazili u prodavnicu pored te pošte i kupovali konzerve, vodu, higijenski pribor od te socijalne pomoći… Mi smo skupili robe u vrednosti od najmanje nekih 500.000 dinara. Samo vode je bilo nekih 4-5 tona…“
U organizaciji Doma kulture i u saradnji sa Zavodom za javno zdravlje se vrše i razne edukacije na temu zdravog života. Ljudi dolaze, slušaju, zainteresovani su. Koliko od svega toga usvajaju videćemo vremenom, jer mi se svi setimo prevencije i lekara tek kad nas nešto zaboli. Uz pomoć organizacije ICS najstarije smo vodili na ekskurzije, išli npr. u obilazak nekih banja. U planu je, ako prođe projekat, da se odabere određeni broje dece koja će sa Batom Anđelkovićem i Domom kulture u Vučju da idu na likovnu koloniju. Radi se o deci od petog do osmog razreda. Na kraju će da se napravi prodajna izložba njihovih radova i da se od tih para organizuje sledeća kolonija. Pripremamo i tradicionalno obeležavanje Svetskog dana Roma, 8. aprila, kao i specifičnu manifestaciju, koja se dešava samo u Leskovcu, Đurđevdanski uranak.
„Hoćemo i da sa Nacionalnom službom za zapošljavanje održimo predavanje gde će ljudima objasniti važnost prijavljivanja na biro. Dešava se da, ne znam zašto, ali ljudi kasne sa prijavama, onda ih ovi obrišu i ispada da su zaposleni, što ih posle onemogućuje u ostvarivanju nekih prava. Ima dosta ideja, planova, koliko ćemo sve uraditi ili ostvariti videćemo. Važno je da postoji volja i želja, to je za početak dovoljno.“

Ivan Spirić

ANTFILE: Amzić ističe specifičnost Roma da, kad se vesele, muzika mora da bude glasna, pa se ide čak i dotle da se sedi u kući, a zvučnici su izbačeni u dvorište, da svi znaju da neko veseli.
„Preko puta kuće gde živim su tri brata. Dobar sam sa svom trojicom, živimo, družimo se. Desilo se neko veselje kod njih. Muzika glasna, letnje vreme, ne mogu da spavam, radim sutra, niti je da idem da im se pridružim, niti je da idem da se bunim… U neko gluvo doba, oko četiri ujutru, taman sam pomislio da je gotovo jer su isključili pojačalo i zvučnike, kad kreću trubači… Ujutru krećem onako neispavan na posao, srećem jednog od te trojice, ne znam odakle da počnem, šta da mu kažem, kad on meni govori: „Vlado, zbog tebe sam celu noć ćutao, ali da znaš, ako ti se još jednom desi da se veseliš do kasno, pa još i trubače da dovedeš u četiri ujutru, ima policiju da zovem!“ Zahvalim se, nasmejemo se i odem dalje. Sve što sam ja hteo i trebao njemu da kažem, on me je preduhitrio i rekao meni. Ma, važno je da sve ide na radost i veselje…

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare