Koreni teškog položaja radnika (3): Politika u službi profita

Foto: pixabay.com

Piše: Aleksandar Stojanović

Ideološke osnove, stvorene u maglovitoj viziji akademskih ekonomista, dosta dugo već utiču na formulisanje političke stvarnosti. Što su se teoretičari više bavili „praktičnim“ problemima, to su imali više šansi da se njihovo učenje primeni ili da ono, makar, inspiriše.

Ne treba spominjati druga imena do Adama Smita i Karla Marksa, dvojicu, verovatno, najuticajnijih ličnosti u istoriji političke ekonomije. Trend implementacije teorijskih polazišta, nastavljen je i u relativno skorijoj prošlosti. Pinočeova revolucija u Čileu, kao i gotovo svi procesi u zemljama bivšeg socijalističkog bloka, poslužili su praktičnoj validaciji onoga što su u svojim knjigama zapisali Milton Fridman i Fridrih Hajek.

Naravo, „zgodna“ okolnost da to bude slučaj, ležala je i u tome što je njihovo, neoliberalno učenje, suštinski, ostavljalo prostor za uvećanje finansijskog kapitala onih najmoćnijih, bili oni države, političke grupacije ili pojedinci.

Ekonomski jaz između bogatih i siromašnih, koji je iz godine u godinu sve veći, pokazuje svu istinitost te tvrdnje.

Famozna globalizacija na neoliberalni pogon, jasno izoluje dve društvene grupe. Onu jednu, koja ima sve više novca, i onu drugu, koja ga ima sve manje. U tom pogledu, nema puno obespravljenijih socijalnih kategorija od radnika, koji u savremenom svetu zauzimaju važno mesto, iz više razloga. Neki od njih su i ti što su marginalizovani i instrumentalizovani.

Planirani udari

Najpre, treba reći da su napadi na položaj radnika, radničkih sindikata, pa i same klasne svesti radnika, jedan kontinuirani proces koji traje barem od osamdesetih godina dvadesetog veka. Sukobi sa sindikatima i klasnom svešću ove grupe, bili su karakterna crta vlasti Ronalda Regana u Americi i Margaret Tačer u Velikoj Britaniji.

Slično se nastavilo i u drugim zemljama, naročito sa povlačenjem komunizma kao „pretnje“ sa istoka. I sami svedočimo kakvim napadima su izloženi sindikati u Srbiji, uvek kada ispostave zahtev koji nije u njihovom interesu, već u interesu onih koje (treba) da zastupaju – radnika.

Kao nedvosmisleni sluga krupnog kapitala, država na periferiji svetskog kapitalističkog poretka pokušava da na svaki način uništi bilo kakvu kohezivnu silu koja može voditi grupisanju u ozbiljan i efikasan sindikat. Pod najžešćim udarima se nalazi sama klasna svest, ta „ozloglašena“ formulacija iz vremena „crvenog zla“.

Tome u prilog, ilustrativno govori već pomenuta izjava Margaret Tačer, po kojoj „ekonomija je samo sredstvo, a cilj je promena čovekove duše“. Sistematskim udarima na svaki vid radničke solidarnosti, kompromitovanjem sindikalnih i levičarskih predvodnika u globalu, nipodaštavanjem zahteva, manipulacijama, medijskom propagandom, uticajem društvenih mreža i drugih tehničko -tehnoloških derivata savremene civilizacije (televizija, muzika, film), instrumentalizacijom nacionalizma, ksenofobije, pa i otvorenog šovinizma, političke elite u Srbiji, ali i u drugim zemljama su uspele u cilju odgajanja generacija koje ne razumeju značaj političke, klasne svesti, odnosno, političke borbe kao apsolutno legitimnog prava svakog građanina.

Uspeli su i u tome da probleme koji proizilaze iz položaja u sistemu distribucije bogatstva, predstave na svaki drugi način, sem na taj, jedini istinit. Na tom putu su se koristili raznim sredstvima.

Poziv na buđenje

Širenjem apatije, relativizovanjem stvari i revizijom dokazanih istorijskih događaja, politički nosioci, konkretno, u Srbiji, sprovode zadatak zbog kojih i postoje – služe svojim interesima, i još više od toga, interesima krupnog kapitala. Neuporedivo je lakše manipulisati ljudima bez bilo kakvog suštinskog političkog znanja i obrazovanja, nego sa onima drugima.

Tako, tragedija radničke klase nije samo u materijalistički dokazivoj realnosti u kojoj se nalazi, a koja je, blago rečeno, katastrofalna, već i u tome što isti ti radnici, nemaju dovoljnu količinu političke svesti, da svoje nezadovoljstvo artikulišu u ispravnom pravcu. Da to imaju, znali bi da njihov problem ne predstavljaju toliko manjinske grupe koje se, sasvim legitimno, bore za svoja prava, ni neki veliki, nacionalni (tradicionalni) neprijatelj, koliko politički predstavnici koji se nacionalizmom služe da prikriju svoju servilnost krupnom kapitalu, te izdaju tog istog naroda i te iste zemlje koju tako „vole“.

Čak i da postoji, klasno i političko razumevanje vlastite pozicije je prisutno kod malog broja radnika, što predstavlja realnu barijeru za organizovaniju i utemeljeniju borbu za svoja prava, u kompetitivnom svetu neoliberalizma. Koje su šanse da do tektonskih promena dođe u skorijoj budućnosti? One postoje, ali su izrazito male i uspostavljene na pogrešnim osnovama.

Možda radnici ujedinjavanjem neće dobiti „čitav svet“, ali mogu dobiti sebe. To je i na individualnom i na kolektivnom planu, najvažnija stvar. Do tada, naslušaćemo se mantri o fabrikama i investicijama, autoputevima i čime već sve ne, projektima plaćenih iz budžeta koji pune svi građani, ali od kojih, suštinsku i najveću korist imaju krupni kapitalisti, domaćeg i još više, stranog porekla. Imaće svoj deo “kolača” i politička oligarhija, taj verni i surovi sluga jedinog boga u svetu neoliberalizma. Profita.

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare