VRANJE

Jelena Filipović završila je Gimnaziju „Bora Stanković“ u Vranju. Bila je najbolji učenik, nosilac je brojnih nagrada sa takmičenja iz različitih predmeta, nosilac „Svetosavske nagrade“. To ju je kvailfikovalo da ponese laskavu titulu „đak generacije“.
Kada je došlo vreme da se opredeli za buduće zanimanje u početku nije znala šta bi to moglo biti. Iako je nagrade osvajala iz društvenih predmeta, odlučila je da upiše Fakultet organizacionih nauka u Beogradu. I to sa ogromnim uspehom-

Pri odabiru fakulteta imala sam mnogo poteškoća u pronalasku pravog izbora, kaže Jelena.

„Retko koji naš vršnjak u ovom trenutku i zna ko je u potpunosti i kakav budući život za sebe želi. Da idealna opcija ne pada sa neba i da nas ne prosvetljuje u skladu sa našim hobijima i interesovanjima, a istovremeno i sa potražnjom današnjeg društva, uverila sam se u trogodišnjoj upornoj potrazi za samom sobom koja me je samo još i više zbunila. Kroz srednju školu takmičila sam se iz određenih predmeta koji su se više ticali društvenih oblasti. Republičke i regionalne nagrade iz srpskog, geografije i filozofije, kao i angažovanje u vanškolskim aktivnostima, donele su mi Svetosavsku nagradu i titulu učenika generacije. Ipak, nisam osećala da sam potpuno sigurna da želim da se usko usavršavam u nekom od ovih predmeta ili da želim da oni budu moj zvanični poziv. Zato sam odabrala da na Fakultetu organizacionih nauka naučim mnogo novih stvari koje će mi približiti pravo stanje modernog sveta u kome živimo, a da mnoga znanja iz srednje škole sačuvam za „posle podne“ i za usavršavanje sopstvene ličnosti, kao i da ih iskoristim kao veliku prednost kada krenem da radim. Gimnazijski dani su mi omogućili da bolje mislim, da spoznam prijateljstvo, da naučim da biram kvalitetnu literaturu, dobru muziku i razne druge sadržaje i da prepoznajem koji su ljudi oko mene kvalitetni da od njih učim i o oblastima u koje se razumeju, i o životu. Biti srednjoškolac je nešto kroz šta smo svi prošli, samo na različite načine. Ja o sebi kao takvoj imam sliku da jeste bilo odricanja zarad pripremanja za testove, odgovaranja i takmičenja (a pogotovo u poslednjoj fazi pripreme za prijemni ispit), ali da nikada sebi nisam dozvolila da propuštam sva druženja, upoznavanja, razgovore, provode i vannastavne aktivnosti (kursevi jezikā, organizacije, književne i tematske večeri itd). Smatram da je Aristotel bio u pravu kada je govorio da nijedna krajnost nije dobra, pa sam se tom filozofijom vodila i u traženju sopstvene zlatne sredine. Leškarenja je bilo kada se spava, čita ili gleda film ili serija. Ostalo vreme je, po mom mišljenju, rezervisano za aktivnosti koje sami sebi uvrštavate u svakodnevni život, i one oplemenjuju, podučavaju, ispunjavaju i zabavljaju.

Savet mlađima

Dakle, sa dosadašnjim iskustvom, pre svega bih se obratila mlađima od sebe, a onda i svima ostalima. Sreća je primarni cilj, ali je ona prilično individualna. Nekada se čini kompleksnom, a katkada vrlo jednostavnom i trenutnom. Zato treba da pratimo sopstveni instinkt kada je ona u pitanju i da ispunjavamo segmente svoga života na način koji se poklapa sa našim očekivanjima, uz dobar filter saveta koji dolaze sa strane, od ljudi sa iskustvom, dobrim stavom i iskrenom voljom da nam pomognu.

O budućnosti

Kada mislim o budućnosti, ne mogu, a da se ne izgubim u predviđanjima. Već sam pomenula da je teško “zaista” se pronaći, ali je u toj priči najvažniji sam proces pronalaženja, iako je verovatno beskrajan i besciljan. Šta tačno želim od sebe? Da ostanem ili odem, čime tačno da se bavim, da li i kakvu porodicu da gradim? Ne znam. Idemo korak po korak i bregove ronimo tihim vodama.

O Vranju

Što se Vranja tiče, za mene je ono, kao prvo, moje mesto gde sam se rodila i odrasla. Njega ne čine iste stvari za svakog njegovog građanina. Beli most je, na primer, simbol sa istorijskom i turističkom vrednošću ovog grada, ali za mene, Vranje čine moje uspomene, moja porodica, svi meni dragi ljudi i mesta za koje sam sentimentalno vezana. On je svakako grad u kome sam započela život i počela svoje oformljavanje, a da li će se u njemu i posle studija to nastaviti, ne bih znala, jer sam ljubitelj neizvesnosti i nepoznatog. Volim da na budućnost gledam kao na misterioznu, a ona me možda i dovede u moj zavičaj ponovo, pa da budem deo grupe mladih koji bi menjali sve ono što ovde nije u najboljem redu. I ako ne budem, nadam se da će neko drugi više potencirati kulturu i obrazovanje, i do tančina urediti političku scenu grada, regiona i države.

 

Ovaj tekst je deo projekta koji sufinansira grad Vranje na konkursu za sufinansiranje javnog interesa u medijskim sadržajima.