Hemijsko-tehnološka škola “Božidar Đorđević Kukar”: Šest decenija slave

LESKOVAC

Prigodnim jednonedeljnim programom, prezentacijom obrazovnog profila i svečanom akademijom koja je održana u petak, 15. aprila u prostorijama LKC-a, Hemijsko-tehnološka tehnička škola „Božidar Đorđević Kukar“ obeležava šezdesetu godinu postojanja, piše glavni i odgovorni urednik leskovačkog nedeljnika Nova Naša reč Nikola Milićević.

Ova obrazovna institucija, nekada veoma važna za razvoj i prosperitet Leskovca ulaznim tablama označenog kao grad farmacije i kozmetike, ima vrlo zanimljivu prošlost, neodvojivu od imena Boceta Kukara, leskovačkog poratnog preduzetnika, čije ime danas nosi.

U slavu malog jubileja Škole, pozajmljujemo najzanimljivije detalje o njenoj biogafiji iz obimne Monografije „Božidar Đorđević Kukar – Život i sudbina“, koju potpisuje Nikola Milićević.

KADROVI – DRUGI STUB FABRIKE

Nastavljajući sa praksom školovanja ljudi za potrebe proizvodnje, koju je započeo organizovanjem tromesečnih kurseva još u vreme dok je lekove pravio Farmaceutsko-hemijski laboratorijum, Božidar Đorđević Kukar će, u prvoj godini osamostaljenja fabrike lekova „ZDRAVLjE“ preduzeti konkretne korake, i sa prosvetnim vlastima dogovoriti da jedno odeljenje ondašnje Škole učenika u trgovini bude obrazovano po programu za farmaceutske laborante.

Kako je u trenutku nastanka „ZDRAVLjA“ proizvodnja raspolagala jednim, doduše nedovoljnim, brojem stručnih ljudi, diplomiranih farmaceuta i inženjera tehnologa, Božidar je nastojao da svoje planove za budućnost obezbedi kadrovskom bazom, pa uverava organe upravljanja fabrikom o potrebi da stručnjake za svoje potrebe ne samo traži oglasima, već i da ih školuje.

Već te, 1954. godine, upisana je prva generacija učenika, koji će posle trogodišnjeg školovanja imati validnu kvalifikaciju farmaceutskog laboranta, i garantovano zapošljenje u, sada već fabrici lekova „ZDRAVLjE“. Osim što je lično bio prisutan prilikom upisa đaka ove generacije, i sa svakim od njih razmenio po koju reč upoznavanja, Boško je uredio da oni, tokom školovanja i obavezne nastave u skladu sa formalnim programom, imaju i stalni neposredan kontakt sa poslom koji ih je čekao u budućnosti.
Božidar je po prirodi bio intuitivni praktičar, pa mu je želja bila da svoje buduće kadrove pravo iz školskih klupa uključi u proces rada, bez dopunskog vremena potrebnog za naknadne obuke.

Vreme će pokazati korisnost ove vrste „dualnog obrazovanja“ koje se ciklično vraćalo kroz brojne društvene i sistemske promene. Zbog toga je ova prva generacija jednu polovinu dana provodila u školskim klupama, a drugu polovinu na praktičnom radu, bilo u proizvodnji lekova, ili na eksperimentalnim mini plantažama lekovitog bilja sa kojima je „ZDRAVLjE“ imalo ozbiljne planove.

Ratko Danilović, jedan od đaka prve generacije, kasnije diplomirani biolog i dugododišnji rukovodilac odeljenja biološke kontrole lekova u „ZDRAVLjU“, sećajući se sa nostalgijom dana koji su opredelili njegovo životno zanimanje, svedočio je da su svi učenici odeljenja farmaceutskih laboranata za rad na praksi dobijali od „ZDRAVLjA“ pristojnu naknadu.

Neki od učenika ove generacije će školovanje nastaviti i posle završetka ovog neobičnog razreda Škole učenika u trgovini, pa će iz nje nastati magistri farmacije i tehnoloških nauka, lekari, inženjeri tehnolozi, biolozi…Najčešće, fakultete su završavali kao stipendisti „ZDRAVLjA“, ali su do ove privilegije dolazili tek pošto bi ispunili uslov koji je, za ovakve prilike, razumno postavio Božidar: za stipendiju su mogli da konkurišu tek pošto bi doneli uverenje o uspešnom završetku prve godine studija u redovnom roku.
Uspešna saradnja sa prosvetnim vlastima i Školom učenika u trgovini u koju je uspeo da „unese“ poseban program školovanja laboranata, ohrabrio je Božidara zaduženog, između ostalog, i da brine o popuni potreba fabrike za ljudima kvalifikovanim za poslove u proizvodnji lekova.

Kako Leskovac nije raspolagao školom čiji bi obrazovni program odgovarao specifičnim potrebama fabrike, a kako slične škole nije bilo ni u širem okruženju, počeo je da razmišlja o formiranju posebne obrazovne ustanove čija bi specijalnost bili hemijski tehničari i kvalifikovani radnici hemijske struke.
I opet, po ko zna koji put, Božidar se, prilikom osnivanja Hemijsko-tehnološke tehničke škole, sreo sa poznatim problemima. Imao je dobru zamisao, samo načelnu podršku za nju, i – ništa više. Objekte i sredstva za funkcionisanje škole, morao je da obezbedi sam. To je značilo objašnjavanje kolektivu „ZDRAVLjA“ o potrebi za kvalifikovanim kadrovima i načinu da se do njih dođe, ubeđivanje ondašnjih organa samoupravljanja fabrike da odobre sredstva iz sopstvenih fondova za potrebe finansiranja škole, što je značilo direktno odricanje od povećanja zarada…

Ne čekajući da se sve okolnosti podudare, Božidar u jesen 1961. godine, opet uz saglasnost prosvetnih i gradskih vlasti, uz veliko razumevanje kolektiva leskovačke Tekstilne škole koja je ustupila učionicu, uspeva da formira jedno odeljenje đaka koji su, prilikom upisa u srednju školu, izrazili želju da pohađaju nastavu za zvanje hemijskog tehničara.

-Odmah smo znali da sa Tekstilnom školom nemamo nikakve veze, osim što smo nastavu pohađali u njenim prostorijama. Upisali smo srednju školu za hemijske tehničare opšteg pogonskog smera, i, prilikom upisa, u susretu sa Božidarom Đorđevićem, on nam je saopštio uslove; jedan od njih je bio da uopšte ne razmišljamo o studijama posle srednje škole, jer su „ZDRAVLjU“ preko potrebni tehničari. – svedočila je Spomenka Stojanović, đak prve generacije nečega što će kasnije nastati kao Hemijsko-tehnološka tehnička škola.

Opšte predmete predavali su nam nastavnici Tekstilne škole u prepodnevnim satima, dok smo u popodnevnoj nastavi slušali predavanja iz stručnih predmeta, za koja su bili zaduženi stručni ljudi iz „ZDRAVLjA“. U školi smo provodili čitav dan. Domaće zadatke i utvrđivanje gradiva radili smo noću. Tako je protekla prva školska 1961/62. školska godina, koju smo završili u učionici Tekstilne škole. Nešto pre polaska u drugu godinu, deo proizvodnje „ZDRAVLjA“, koji se nalazio u nekadašnjim Tonkićevim oborima, preseljen je u prostorije nove fabrike, pa su ispražnjene prostorije preko leta uređene za učionice i laboratorije Hemijske škole. Tako smo drugu godinu započeli u novoj školi, u čijem su se dvorištu još uvek nalazili pogoni za proizvodnju sirupa i lekovitih masti.

Tako osnovana škola, bila je po mnogo čemu specifična. Iako je radila po programu za hemijske tehničare, koji je propisivalo nadležno ministarstvo prosvete, ona je bila van globalnog sistema srednjih škola, jer nije bila finansirana iz odgovarajući budžeta za obrazovanje, već direktno iz fondova fabrike lekova.
Za predavače u školi, Božidar je birao najbolje nastavnike kojima je tada raspolagao Leskovac, pa su opšte predmete predavali gimnazijski profesori, a stručne inženjeri, tek pristigli sa studija i zaposleni u fabrici.
Škola je upisivala samo po jedan razred godišnje, isključivo „vukovce“, kojih, u onim vremenima kada je ponavljanje razreda čak i u osnovnoj školi bila redovna pojava, nije bilo na pretek.

Osim što je bilo potrebno da budući đak bude čisti odlikaš, Božidar je, u prisustvu roditelja, sa svakim od njih obavio kraći razgovor, koji je imao ulogu neke vrste „prijemnog“. A onda bi roditelji izabranog kandidata za upis potpisivali sa Boškom ugovor, kojim su svoje maloletno dete obavezivali da, po završetku školovanja, na radu u fabrici provede namanje onoliko godina koliko je trajalo školovanje. Nastavak obrazovanja na fakultetima bio je moguć jedino uz saglasnost organa „ZDRAVLjA“. U suprotnom roditelji, ili učenik posle sticanja punoletstva, bili su dužni da fabrici nadoknade iznos koji je ona uložila tokom četvorogodišnjeg školovanja.

Zbog visokih standarda nastave, iako su polazne godine upisivali sve sami odlikaši, u vreme dok je Božidar obavljao dužnost direktora škole, posle četiri godine na završne ispite izlazile su, prosečno, tek tri četvrtine đaka. Ostali su, u međuvremenu, otpadali.

Da bi dopunski stimulisala svoje učenike, škola je uvela praksu da jedne godine upisuje učenike za analitički, a druge godine za opšti pogonski smer, čiji se nastavni programi nisu podudarali, pa je, posle druge završene godine, bilo gotovo nemoguće nastaviti školovanje u slučaju lošeg uspeha i ponavljanja razreda. Dolazeći razred je bio sasvim drugačijeg, nekompatibilnog smera.

Uz sve to, veravatno jedinstveno za prostore Jugoslavije u ono vreme, đaci Hemijske škole plaćali su i školarinu, kao deo naknade za troškove inače skupih
laboratorijskih vežbi.

Ali, sve do devete generacije, sve njih je čekao siguran posao u fabrici lekova „ZDRAVLjE“, koja ubrzano razvijala. Ohrabrivan Boškovim uveravanjima o potrebi za kvalifikovanim kadrom, ali i sam osvedočen ubrzanim razvojem fabrike, porastom plata i standarda, kolektiv „ZDRAVLjA“ je punih dvanaest godina strpljivo izdvajao sredstva potrebna za finansiranje škole. Za to vreme, iz ove ustanove izašlo je osam generacija hemijskih tehničara, i nekoliko generacija kvalifikovanih radnika hemijske struke, jer je, u međuvremenu, u školi organizovana nastava i za trogodišnje obrazovanje.

U to vreme, leskovačka Hemijsko-tehnološka tehnička škola uživala je izvanredan respekt u javnosti, kako zbog uslova u kojima se odvijala nastava, sigurnog zaposlenja njenih polaznika po završetku obrazovanja, ali i kvaliteta učenika koji su je pohađali i koji su školi donosili slavu predstavljajući je na brojnim takmičenjima srednjoškolaca širom Jugoslavije. Iz škole su potekli brojni ljudi koji će kasnije postati poznati i priznati stručnjaci u raznim granama nauke, dobitnici Fulbrajtove stipendije, univerzitetski profesori, akademici.

Naravno da je Božidar sve vreme nastojao da školu uključi u redovni budžetski sistem finansiranja, a kada mu je to, posle dvanaest godina od osnivanja konačno pošlo za rukom, školu je prepustio nadležnim prosvetnim institucijama.

I posle uključivanja Hemijsko tehnološke tehničke škole u državni sistem obrazovanja, dobar deo njenih svršenih učenika svoje uhlebnjenje našao je upravo u Farmaceutsko-hemijskoj industriji „ZDRAVLjE“.

*** *** ***
Četvrt veka kasnije, na proslavi dana Hemijsko-tehnološko tehničke škole 17. aprila 2000. godine, u prisustvu brojnih zvaničnika, gostiju i članova porodice Đorđević, Upravni odbor škole doneo je odluku o promeni naziva, pa će ona, od tog trenutka, nositi ime svog osnivača i prvog direktora. Njen pun naziv će biti Hemijsko-tehnološka tehnička škola „Božidar Đorđević Kukar“. Promena imena usledila je na predlog sindikata radnika Farmaceutsko-hemijske industrije „ZDRAVLjE“, uz podršku Živojina Stefanovića, tada funkcionera lokalne samouprave Leskovca, ali i posle ocene kolektiva škole da bi se ovakvim činom odala počast Božidaru za njegov nemerljiv doprinos u svemu što je škola bila kroz vreme.
*** *** ***

Izvor: Nikola Milićević, „Božidar Đorđević Kukar – Život i sudbina“, Monografija, Prometej – Novi Sad, 2019.

Prati
Obavesti me o
guest
1 Komentar
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
komunalna radi selektivno
komunalna radi selektivno
2 meseca pre

ja kad sam bio u hemijskoj skoli 1989 godine to je na sve licilo samo nije na skolu obican smrdljak je to bio ,sad je vec druga prica ,skola je moderna ali pitanje je koliko ce njih da nadju posao u “Zdravlju”