A gde je tu Leskovac?

LESKOVAC

(Nova Naša reč)

Svet se, na početku 20. veka, spremao za krvave godine i epohu nesigurnosti i nepoverenja. Velike sile i „bitne glave“ su razmišljale kako da u tim trusnim političkim odnosima profitiraju, da uz što manje materijalnih i ljudskih gubitaka prošire svoju interesnu sferu i kolonijalno carstvo. Takve težnje, prisutne kod moćnih, će na kraju dovesti do, do tada, najvećeg vojnog sukoba. Srbi nisu želeli imperiju. U godinama posle Berlinskog kongresa na kom je i zvanično dobila nezavisnost, Srbija je pokušavala da postavi temelje svoje nezavisne zemlje na što stabilnijim osnovama, što je vrlo nezahvalan posao, uzimajući u obzir etnički, verski i kulturni diverzitet kakav samo Balkan može da režira. Taj proces uzurpirali su dogadjaji koji su bili uvertira u Prvi svetski rat: aneksija Bosne i Hercegovine, Carinski rat i balkanski ratovi.

 

http://novanasarec.org.rs/index.php/2016/07/29/gde-je-tu-leskovac/

Daleko od tih muka, stvarnost je disala ritmom malih, običnih ljudi koji su imali svoje probleme i svoje razloge i koji su, kako kaže naš Nobelovac, živeli „nekad kako žele, a češće kako moraju“. Na jugu srpske zemlje, jedan grad je bio u razvoju. Ne beše to veliki grad, nije bio važna luka, niti stanica na ključnim trgovinskim putevima, nije imao katedrale da podsete na carsku prošlost, niti tvrdjavu da bude za ponos budućim pokolenjima. U centru planinama omedjene kotline, prošarane i izdeljene rekama, na način u svetu nevidjen, na plitkoj reci i u blizini niskog brda, ležao je Leskovac. Od samog početka svog vremena, od paleolitske naseobine, preko naselja Ilira i Rimljana, srednjovekovnih teritorija Glubočice i Dubočice, do novijih dana, Leskovac se razvijao na krilima uzgajanja konoplje. Naši prapreci, u smislu mesta življenja su, onog trenutka kada su naselili ovaj prostor, shvatili da su zemljište i klima pogodni za ovu kulturu, i od tih najranijih dana, konoplje je bilo motor razvoja našeg grada.
U drugoj polovini 19. veka, to je dobilo potpuno novu dimenziju, grad se postepeno priprema za transformaciju iz trgovačkog u industrijski grad i drugačiji način privredjivanja, ne na turskim, feudalnim osnovama, već po kapitalističkim načelima savremenih država.
Prevazilazeći nedostatke kakve samo mali i za svetske mape beznačajni grad može da ima, vredni Leskovčani tih godina pretvaraju doskorašnju orijentalnu varoš u generator najjače tekstilne industrije u ovom delu Evrope, a tursku kasabu u moderni grad.

Nicale su fabrike tekstila, crepa, sapuna, fabrike kanapa, za preradu kamena, gotovog rublja, zejtina, u Leskovcu su se održavala 2 vašara, poslovalo je više od 530 zanatlijskih radnji- više nego dovoljno argumenata da se konstatacija da je Leskovac u naponu snage mogao na svojim „plećima“ da nosi 7 gradova parazita prihvati bez skepse. Grad vrednih ljudi, sa jakom voljom i izraženom političkom svešću, sposobnih i preduzimljivih ljudi koji su znali šta hoće i kako da željeno postignu. Svoje predstavnike, Leskovčani su birali, pre svega, izmedju članova Radikalne, Demokratske i Komunističke partije. Jovan Diskić, Mihajlo Babamilkić, Milan Pop Dimić i ostali predsednici opština su, više ili manje, doprineli tome da grad izmedju dva rata živi na način na koji neće više nikad pre i posle toga. Otvarane su škole, gradjeni su mostovi, opštinske zgrade, pijace, parkovi, popločane su ulice, kopani su bunari za vodosnabdevanje, osnovana su brojna sportska, kulturna i druga društva-aktivnosti zbog kojih je Leskovac poprimao izgled grada u intenzivnom razvoju.

Znali su, Leskovčani, ne samo da rade, već i da uživaju i da prate trendove aktuelne u Evropi. Leskovačke kafane, kojih je u jednom trenutku bilo više od sto, bile su mesta okupljanja industrijalaca i trgovaca, intelektualaca i boema, sanjara i meraklija, onih koji žele da postojeći svet zamene drugim i koji na to putovanje kreću praćeni vinom, roštiljom i trubačima, i onih kojima neophodan instrument u profilisanju kontura današnjice jeste dobra domaća, meze i najnovije izdanje Leskovačkog glasnika. Duge, sparne, letnje večeri, Leskovčani su provodili u šetnji centralnim gradskim ulicama, posećivanjem bioskopa, a za one koji su to mogli da priušte, večera uz ćevapčiće i hladan špricer u nekom od elitnih hotela u to vreme: „Kostić“, „Pariz“, „Plug“, „Solun“ i „Amerika“.

Leskovac stare kuce

Leskovački san nije bio dugog veka. Budjenje je bilo brutalno. Po zlu čuvenog 6. septembra 1944., kao posledica savezničkog bombardovanja, leskovačka infrastruktura i zaostavština generacija je pretvorena u ruševine. Pa ipak, iako je nepobitna činjenica da je ta „greška u proceni“, skupo koštala naš grad, postavlja se pitanje da li nijedna generacija koja hoda ili je hodala zemljom u poslednjih sedamdesetak godina nije imala dovoljno snage i volje da Leskovac pokrene sa mrtve tačke? Gde je nestao entuzijazam, ambicioznost, beskompromisnost? Kada smo prestali da sanjamo bolje sutra? Koga to već sedemadeset godina očekujemo da vodi naše bitke umesto nas? Dok ne damo odgovor na ta pitanja, tu su priče iz medjuratnog Leskovca, kao svojevrsni podsetnik i svetionik. Samo što zbog tih priča, treba da osetimo tugu, zbog toga gde smo sada, a ne sreću, zbog toga gde smo bili. Odgovornost je na nama.

Prati
Obavesti me o
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
Проститутки Бишкека
0
Ostavite komentar.x
()
x