Festival

LESKOVAC

Kao i mnogih prethodnih godina, a uvek nekako uz sam kraj najtoplijeg dela godine, dok se
uporedo svode računi prvog dela i priprema za sve ono što nastavak godine još donosi i odnosi
sa sobom,u mome rodnome gradu održava se festival hrane pića i ludost koji mi u Srbiji
nazivamo Roštiljijada, a što je u potpunosti nemoguće prevesti na bilo koji drugi jezik, te tako
roštiljijada postaje nešto što je autohtono naše, i neprevodivo i nerazumljivo svima drugima.
I svuda, širom sveta, postoje festivali. No ja ne pričam o onome što se kod nas naziva izlazak
na večeru, a što je svuda u svetu u razvijenim ekonomskim zajednicama oličenje dionizijskih
bahanalija. Za njih. Ne i za nas.
Mi imamo Festival.
Festival kada se vidaju rane, kada ono što nije i nemože biti postane svakodnevno, ljudska
pojava, nešto poput navike. Festival zapravo uopšte nije normalan. U njemu ima previše pojava
vatre i dima koji samo mi možemo da razumemo. To je nedelju dana kada i oni na koje je i sam
Bog zaboravio zavole život, umije rane zadobijene tokom života obrišu prašinu sa svojih krila i
eto još jednom, barem još jednom se sete da su živi ljudi koji zaslužuju da budu srećni, voljeni i
nasmejani. Tih dana, sam bog razuzdanosti Bahus podari mojim susedima, ljudima sa kojima
delim ovaj grad, sve ono što ni dobri Bog se nije setio da im podari o da ih barem nakratko
podseti, kako pre, tako ni u dane posle festivala.Tih dana i noći koje se spajaju prožimaju i staču
u jedno, u jedan dan bez kraja u jedno nemerljivo osećanje radosti životu, obojeni i opijeni
pesmom igrom i radošću, zaboravljamo na sve ružno što je bilo, na sve što je i što će biti van
naše kontrole. Bog Bahus tih dana Festivala, pomiri zavađene komšije, devojke i mladiće
podseti i šapne im sve ono što su hteli reći, a nisu stigli pod čizmom odsustva Boga.
I kao nikada ni pre, a ni posle, sve cveta, sve igra, sve peva odu radosti životu, odu radosti
lepoti i značaju biti čovek, biti ti i biti srećan sobom i danom koji je pred tobom.

Devojke usahle u
memljivim stanovima šire ruke i ljube život dok pored njih korača onaj koga vole, i to je tako
ljudski i tako normalno, a nesvakidašnje za ovaj grad, tih nedelju dana festivala obojen
pesmom zaboravi na to šta mu je učinjeno i nažalost može tek biti učinjeno.
I nema stajanja, noći se prelivaju u dane, jedna pesma se pretače u drugu u svaku sledeću u
ovom festivalu radosti životu. Sam Bog Bahus možda duboko ljut na nepočinstva hijerarhijski
nadređenih uspe za samo nedelju dana da učini sve ono što oni hijerarhijski nadređeni ne žele
ne mogu o odbijaju da učine za sve ostale dane u godini.
U ovom odstustvu racionalnog u ovom svetu bez razlika briga zavada i sitnica, pesma se ori i
pokreće grad i u njemu duše duboko usahle u memljivom životu koji ih nije ni pomilovao.Svako
zašto dobije razlog, svako kako dobije način, dok zvuci ode radosti životu razbijaju svom silinom
životne bujice tunel kojim eto već decenijama koračamo. Zaboravljamo na titule i zvanja, svo
ono đubre koje je nekada neko iz nekih loših razloga stavio pred nas i u nas same biva oduvano
i raspršeno poput najsitnije čestice prašine, dok pesma boji umiva leči i uliva veru u tebe u život
Boga i sreću. U sreću na koju nas podseti, a na koju je stiče se utisak i sam Bog zaboravio.
I sutra u nedelju dok nehajno podešavamo život poput brojčanika na mehaničkom uređaju,
svesni smo da smo živi i da smo eto uspeli barem na nedelju dana pronaći odgovor baš na ono
zašto smo živi.
I sve se polako, a bez potrebe vraća svakodnevnim okovima, podešavaju se satnice misli i
osećanja, podešava se i razlaže juče, danas i sutra. Ljubavni čin dana i noći prestaje, kovitlac
prašine nadvija se nad ulice, ljude i život mojih suseda, ljude sa kojima delim ovaj grad.
Bog Bahus se više ne javlja. Mehanički glas kaže da pretplatnik trenutno nije dostupan, a mi
znamo da i neće biti sve do novog Festivala pesme igre i radosti.
Ostaje nam još nada. Nada da će buntovni Dionizij uspeti da privoli hijerarhijski nadređene da
barem pogledaju Ljude, Mene, Sve nas.
Ono što je sigurno je da Bog Bahus nas voli i doći će tačno za godinu dana, a možda će usput
uspeti da privoli i hijerarhijski nadređene. Ja verujem da hoće. Verujmo.

Branislav Nešić

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare