Dogodilo se u Leskovcu: Prijateljstvo umesto tragedije

LESKOVAC

Porodice Stevanović i Marković prijateljuju već 39 godina, a malo je trebalo da Marković taj dan pamte po tragediji. Naime, 20. septembra 1983. godine Tanja i Biljana Marković, sestre od strica, su, kao i svakog drugog dana, krenule u školu. Imale su deset godina i pohađale su četvrti razred. Pružni prelaz kod nekadašnjeg „Mašinoteksa“ su svaki dan prelazile, pa ništa nije ukazivalo na to da će biti problema i tog dana. Ali, dogodilo se da baš u tom trenutku, kad su došle do prelaza, iz pravca Niša naiđe teretni voz. Bilo je dosta ljudi koji su bili na prelazu, svi su stajali sa strane čekajući da prođe voz. Stale su i Tanja i Biljana, ali na tračnice. Na tom delu prelaza postoje tri šinska koloseka, a vozovi skoro uvek idu preko srednjeg dela. Sestre su stajale, pritom zapušile uši zbog buke koju stvara voz koji prolazi, a ni okupljeni ljudi nisu smatrali da su one u opasnosti. Jedini koji je posumnjao da se nešto čudno dešava je Miodrag Stevanović, koji se u tom trenutku vraćao kući s posla.

„Ja sam bio šef železničkog magacina i kao uposlenik železnice znao sam šta znače zvučni signali. Ovaj koji se čuo je značio opomena, a uobičajeno je bilo da svira kako koči. Išao sam biciklom, bilo mi je jasno da će voz da skrene u drugu tračnicu gde su deca. U tom trenutku je i mašinovođa dao znak za opasnost… Njemu treba osamsto metara da zaustavi voz, jasno je da tu nema šanse da on na vreme stane. U deliću sekunde sam video da mašinovođa već pokriva oči uveren da će doći do tragedije… Ja sam uspeo u sekundi da pre voza dođem do dece i da ih sklonim sa šina. Koliko je to bilo tesno govori podatak i da je voz povukao biciklu i odvukao je sa sobom, a mene je inercija odbacila par metara. Srećom, prošli smo bez ikakvih povreda. Kasnije smo saznali da je mašinovođa u stanici, čim je stao, izašao i rekao da je ubio troje ljudi. Ni on nije znao da smo imali sreću da se spasimo, nego je verovao da je došlo do najgoreg.“

Miodrag danas u šali kaže da je bio pametan ne bi ugozio svoj život kao tada.

„Ali, ja sam u toj deci video i svoju decu. I sam imam dve ćerke, kroz glavu mi je prošlo šta da su to one. U tom trenutku ne razmišljaš, pritom je tu bila i velika gužva, radnici su išli na posao… Čak su me neki i opomonjali da ide voz, gde žurim, mogu da poginem… Ne znam da li su oni bili svesni toga da su ta deca u opasnosti.“

Tanja i Biljana nisu uopšte bile svesne šta je moglo da se desi. Bilo im je čudno posle svega zašto ih vode kući i kako će da se opravdaju kod učiteljice što nisu u školi. I ukućuni su bili zbunjeni kada su videli da decu neko dovodi kući, a otišla su u školu. I tako, prošlo je 39 godina od tada, ali je ostalo prijateljstvo uz obavezan ručak svake godine na dan kada je prijateljstvo nastalo.

„Ja ne znam kako je on uopšte uspeo da se progura kroz onu gužvu, nikada nije bila takva gužva“ seća se Tanja.

„Dugo je bila spuštena rampa, pa su se ljudi skupili čekajući da prođe voz. Mnogo njih je posle reklo kupite čoveku biciklu, a ja ne znam uopšte šta je bilo. Neko me gurnuo, videla sam voz iza i ništa više. Sestra i ja smo počele da plačemo što nas ne puštaju da idemo u školu… Uopšte nemam neku svest o tome, a neko mi govori kupite čoveku biciklu. Tek smo godinama kasnije shvatile šta se u stvari desilo, šta smo prošle i kako je moglo da prođe.“

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare