Ćutanje

LESKOVAC

Piše: dr Nataša Dimitrijević

Sloboda govora jeste jedna od neprikosnovenih prava čoveka da kaže ili napiše upravo ono šta želi. I kako želi. Ali, sloboda ne treba i ne sme da bude ružna i blatnjava kakvim je današnji svet čini. Danas svako želi slobodu bez odgovornosti. Jer odgovornost zahteva uspravni kičmeni stub i jaku, čeličnu vilicu.

Recimo pročitate tekst na društvenim mrežama. Informišete se o nečemu važnom ili manje važnom. Možda nešto naučite a možda samo ubijate vreme iščitavajući sitne štampane redove dok čekate u redu kod izabranog lekara. Ili u pošti i u bilo kojoj isntituciji u kojima se inače uvek čeka. Zatim vam letimičnim pogledom zapadne za oko neko poznato ime. Prepoznate osobu koja komentariše tekst. Možda je vaš prijatelj, kolega…Pročitate komentar i ostanete načas zbunjeni. Pročitate još jednom ne bi li se uverili u ono što čitate. Niste pogrešili. Komentar je krajnje otrovan. Zao. Srušila se bujica ružnih reči u malom prostoru na ekranu. Čitate ostale komentare. Bes, arogancija, prezir, zlovolja, inat, prkos. Sve skupa je pronašlo put do tebe, do tvojih očiju i moždanih vijuga. Nabujala reka tuđih, ljudskih nemira, frustracija i nesigurnost. Pronašla je put do tebe. A isprva te tekst nije ni zanimao.

Prepliću se imena ljudi jedno sa drugim, lica im se ne vide, svi liče jedan na drugog. Kao izgladnela vojska koja je usled životne neizvesnosti i tihog iščekivanja surove smrti, konačno krenula u boj. Nema razlike među njima. Intelektualci, časni radni ljudi, prost svet, svi su sada kao jedno. Neprijatelj je svako u koga se prst uperi. Danas jedni, sutra drugi. Meta je nebitna dok je krajnji cilj uništavanje. I ne pita se zašto, meta je zamagljena dok je oružje isto. Oružje je Reč. Moćna i razarajuća sila savremenog, digitalnog doba.

Izuzetaka uvek ima. Onaj koji će viknuti Stoj! Ali njega više niko ne sluša. I on će sasvim sigurno biti napadnut. Izuzetak zato ćuti.

Sloboda jeste najsjajnija medalja na grudima koju sa ponosom svako od nas nosi. Reč je misao koja se okuražila. Sloboda je hrabrost koja je iskoračila iz redova istih, iz gomile uplašenih. Zato je ne smemo olako shvatiti. Ne valjajmo je u blatu, ne gasnimo joj sjaj. Uvek je bolje izabrati ćutanje onda kada nam ponestane topla, lepa reč za druge.

Sloboda ćutanja oplemenjuje. Onda, kada se teške reči lelulaju na vrhovima prstiju.

Prati
Obavesti me o
guest

4 Komentara
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
Saat mala, neje sala
Saat mala, neje sala
17 dana pre

Када сам први пут коментарисао Ваш текст „Ћутање“, поштована госпођо Димитријевић, нисам прочитао цео текст. Одмах, након прве реченице, коментарисао сам. Прилично глупо, зар не? Сада, недеља 17h, прочитао сам цео текст. Имам много примедби, али указаћу само на једну. (Само да знате, поштована госпођо Димитријевић, коментаришем Ваш текст не због Вас или читалаца, већ само и једино због поштовања према уредници овог портала и њене Нове наше речи!) Тек толико да се зна. У свом роману „Мост на Жепи“ И.А. пише да се на мосту уклеса реченица: „У чутању је сигурност“. Огромна већина Срба, у ово „златно доба“ Србије, када смо „економски тигар на Балкану“ прихватила је ову реченцу као свој животни кредо. Ако. О тим и таквим људима, којих је пуна Србија писао је Часлав Милош у свом делу „Заробљен ум“ назвавши их кетманима.(Шта је кетман и кетманство има на интернету, да овде не губимо времена) Па, која је То моја примедба, једна од многих, коју треба да распрострем, после оволиког непотребног увода. Ево.

Пишете: „Sloboda govora jeste jedna od neprikosnovenih prava čoveka da kaže ili napiše upravo ono šta želi. I kako želi.“ Па, даље: „Sloboda jeste najsjajnija medalja na grudima koju sa ponosom svako od nas nosi.“ Не видех, поштована госпођо Димитријевић, ни једног човека који носи медаљу Слободе, на грудима својим,  са Поносом или са Стидом. Међутим, оно што ме је највише запрепастило, и зашто све ово пишем, је Ваша Тврдња: „Sloboda ćutanja oplemenjuje.“ Ово, чак и да је метафора, нема никаквог смисла. И као подиначна реченица, а још мање као крешендо овог Вашег текста о ћутању. Могуће да сам конзумирао чај од бунике, са опијатима сам пре десетак година раскрстио, али ни у бунилу не бих разумео: „Sloboda ćutanja oplemenjuje.“!!! Ипак, Ви пишете за нас обичан свет, слабог знања из области есхатологије. Гласно размишљајући, не дај боже да делим савет, намеће ми се Теслина мисао(нисам сигуран, а мрзи ме да тражим по интернету) по сећању: Када пишеш о некој теми, строго води рачуна да најмање пет људи, који читају Твој текст, више зна о томе што пишеш.

Госпођо Димитријевић, леп дан и свако добро. Ма где били.

Saat mala, neje sala
Saat mala, neje sala
19 dana pre

Поштована госпођо Димитријевић, Ваша реченица у тексту „Ћутање“, која гласи: „Sloboda govora jeste jedna od neprikosnovenih prava čoveka da kaže ili napiše upravo ono šta želi. I kako želi.“ је, благо речено, нетачна.  Универзална декларација УН о људским правима из 10.12.1948. год. у тачки 19. дословце каже: „Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja, kao i pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice.“ Чак, та иста Декларација наводи у члану 3.: „ Svako ima pravo na život, slobodu i bezbednost ličnosti.“ И у нашем Уставу су написани чланови који штите људска права: 9.тачка став1. „Sloboda misli, savesti i veroispovesti”,  као и тачка 10. “Sloboda izražavanja”. Међутим, све ово није тачно! Ич!? Зашто? Зато што је донешена Европска конвенција о људским правима ( European Convention on Human Rights) у Риму 4. новембра 1950.год. која је ступила на снагу 3.септембра 1953.год., а која садржи листу права и гаранција која признаје свака држава чланица Савета Европе. Нама више, поготову од 2003.год. када је ова Декларација допуњена, синтагме „Тако мислим“! То је сада мало морген. Слобода говора и изражавања су стављене под кључ, члановима Декларације од 18. до 21.! Читајте проф. др Вучетића, био 10.год. судија Суда у Стразбуру, па ћете Више сазнати. Па, и само право на живот није више неприкословено. Читајте чувеног професора Међународног права, покојног, др Војина Димитријевића и његову књигу „Страховлада“ из 1988.год. па ће Вам бити јасније(Држава може појединцу одузети живот. Vojin Dimitrijevic: „Dakle, pošto postoji utvrđena činjenica da je u Aušvicu počinjen holokaust, da je u Ruandi bilo što je bilo, a da je u Srebrenici izvršen genocid, pričati da to ne postoji nije deo slobode govora. E, to je ono što treba regulisati zakonom koji bi kažnjavao negiranje činjenica utvrđenih od relevantnih međunarodnih organa“ (B92, 10.03.2007).) Могао бих до сутра да набрајам примере који су се одиграли у ЕУ, а где су актери осуђени на дугогодишњу робију само зато што су јавно изнели своја мишљења. Тако је, само примера ради, Е. Ц. немачки историчар осуђен на 5 година робије, а 87-годишња позната немачка десничарка У. Х-В. на 10 месеци робије само што су написали и у ТВ емисији рекли да је „холокауст највећа и најодрживија лаж у историји“. У десет од 27 чланица ЕУ негирање холокауста третира се као вербални деликт за који су запрећене тешке новчане и затворске казне. Ако неко негира, изнесе своје мишљење, да Домовински рат није био одбрамбени казниће се затвором до 3 године. Или када нобеловац Орхан Памук каже да су његови сународници починили холокауст над Јерменима и Курдима, онда му се натовари судски процес и замало буде протеран из земље. Кажите да није било геноцида у Сребреници и бићете осуђени у БИХ! Итд, итд. Много је примера. Зато, мој кошија из Саат мале, лепо каже, када попије неку на Процепу: „ Није ријеч свилена марама, да је вежеш себи око врата. Но је ријеч птица луталица.“ Водите рачуна г. Димитријевић шта пишете, бар у ово „златно доба мачице Србије“.

Maki
Maki
18 dana pre

Mlados’, neiskustvo, moj profesore. Biće bolje, evo, već u sledećoj kolumni, msm…

Lepo receno
Lepo receno
20 dana pre

Pozdrav, Natasa!