NIŠ

Za Slavicu Marjanović, profesora fizičkog u Građevinskoj školi ‚‚Neimar‚‚ i Školi mode i lepote prvi put se čulo davne 1973. ili 74. godine kada je u Ženskom fudbalskom klubu ‚‚Mašinac‚‚ u Nišu počela da ‚‚pika‚‚ loptu na poziciji centarhalfa. Na Evropskom prvenstvu u Italiji prozvali su je, zbog svog načina igre i talenta koji je pokazala, Bekenbauer sa kikicama koje su dugo bile njen zaštitni znak. Kada se oprostila od igre završila je trenersku školu, potom je postala sudija pa delegat na utakmicama u muškom i ženskom fudbalu Srpske lige istok. Ovih se dana Slavica Marjanović oprostila od fudbala u kome je provela 50 godina, na ovaj ili onaj način, i podarila svoje najlepše godine pokušavajući mladim generacijama da prenese ono najbolje iz ovog sporta. Kaže da odlazi ponosno, uzdignute glave bez ijedne mrlje na svom imenu. O svojoj odluci je obavestila FSRIS i FSS.

                ‚‚Imala sam veliko poštovanje  i uvažavanje od svih sportskih radnika,  zbog čega sam veoma srećna.Vreme je da se  povučem i da se nadam  da ću biti dobar primer mladima‚‚- kaže Slavica Marjanović i dodaje

                 ‚‚Hvala svima  koji su me podržavali  i poštovali moj rad,  a ostalima, sa kojima ne delim mišljenje , želim da nađu poslove  koje će raditi sa više ljubavi , posvećenosti i poštovanja prema saradnicima  koji su ispod njih na hijerarhijskoj lestvici. Bilo mi je mnogo teško da donesem ovakvu odluku i odreknem se moje najveće ljubavi‚‚- kaže Slavica Marjanović.

                    Ne krije da je pomalo i razočarana onim što se trenutno događa u sportu.

                 ‚‚Ne mogu više da prepoznam duh fudbala, duh sporta, već duže vreme, u  svakom segmentu rada, unutar saveza, na lokalu i regionu, a što se tiče ženskog fudbala i u celoj zemlji‚‚- ističe Slavica Marjanović.

                    Eleganta kao Bekenbauer, racionalna kao Pižon, pouzdana kao Primorac, neumorna kao Šestić, prodorna kao Sušić, pokretljiva kao Šekularac. Tako je Slavica opisana na početku svoje karijere igrajući u niškom ženskom fudblaksom klubu i za reprezentaciju nekadašnje Jugoslavije.Ona je bila bek,  korektor, krilo, vezni igrač – sve.

                   Na Evropskom prvenstvu održanom 1978.godine u Italiji, Peskara, proglašena je za najborbeniju  evropsku igračicu. Ušla je u idealni sastav najbolje evropske selekcije  kao bek. Domaćini su joj na istom prvenstvu dodelili i pehar kao najsimpatičnijoj  igračici.

                   ‚‚Dopala sam im se, verovatno, zbog kikica i mašnica koje sam nosila‚‚- kaže Slavica Marjanović.

                     To je svakako doprinalo ovoj laskavoj tituli, ali izbor najsimpatičnije igračice je podrazumevao i šarmantnu igru pa i urednost na terenu i van njega.

                     Fudbal se, uglavnom, smatra grubim i muškim sportom, ali Slavica nema takvo mišljenje. Tvrdi da je nežniji od rukometa.

                    ‚‚To je zato što je rašireno mišljenje da je fudbal sport samo za muškarce, da ženi oduzima ženstvenost, da žena postaje gruba, mišićava, agresivna. Ne slažem se sa tim‚‚- tvrdila je na početku karijere Slavica, a toga se drži i sada kada se rastaje od fudbalskog terena.

                      Kada je prestala sa igrom i završila Fakultet sporta i fizičke kulture u Nišu kao prvi student koji za doplomski rad imao temu iz ženskog fudbla, posvetila se trenerskoj karijeri, potom je počela da sudi utakmice i bila među prvim ženskim sidijama u fudbalu, a onda je zaplovila u delegatske vode.

                   ‚‚Biti delegat na utakmici je ozbiljan i odgovoran posao, a ja sam ga obavljala krajnje savesno i po propisima. Možda je to nekome i zasmetalo nekada, ali ja sam  se uvek držala onoga što je ispravno i zakonom predviđeno. Upravo zbog toga ne prepoznajem više fudbal kakav je nekada bio sa mojim stavovima i iskustvom. Nema uslova za razvoj, a međuljudski odnosi su odavno lišeni iskrenosti, pa i elementarne etičnosti‚‚- zaključuje Slavica Marjanović.

                      Kao profesor fiziškog vaspitanja radom sa decom je punila školske vitrine peharima i ponosi se time. Ponosnom je čini i to što je uz sve obaveze na sportskom i oko sportskog terena uspela da se u potpunosti posveti svojoj porodici, suprugu koji je diplomirani ekonomista, sinu koji je završio Elektronski fakultet i ćerci koja je završila psihologiju. Bekenbauer sa kikicama i mašnicama, kako je i sada pamte, Slavica je uspela da ispuni sebe na svim poljima, profesionalnom i privatnom, i postane uzor mladim generacijama.