LESKOVAC

U komšiluku živi jedna porodica. Gledam…
Otac, mlad, visok, mršav čovek a mama niska, sitna ženica. Imaju dvoje dece. Devojčica je ove godine pošla u 1. razred pa je mama vodi a tata vraća iz škole. Daleko škola-čak u ‘Isar!
Kada pada kiša, mama zagrli ćerku i njih dve pod jednim kišobranom lagano odlaze.. A kada pada kiša, tata stavi devojčicu na ramena, na jednom ramenu mu je njen ranac i on tom rukom pridržava malenu: drugom rukom drži kišobran i tako štiti od kiše i dete i sebe. I sve vreme razgovaraju, smeju se… Onda mama uzima isti taj kišobran i ide da kupi hleb i paštetu..
Oni imaju jedan kišobran

U komšiluku živi druga porodica..
Mamu i tatu ne viđam – dečaka, jednom ili drugom limuzinom dovozi i odvozi neki čika. Otvara vrata, nosi ranac, pridržava kišobran.. Dečak i on ne razgovaraju.. Mali ili pilji u tablet ili u telefon. Vrlo često ga ispred kuće već čeka ‘dostava’ – Pizza, Coca-Cola, sladoled…

A ja ne čuh glas tog dečaka. Još manje smeh.. Nikada!!!
I tako mi pred očima teku životi 2 sveta, primorana da žive na istom mestu i u isto vreme… Bez da se vide i čuju .-

Nevena Hadži Kostić