LESKOVAC

Dvadesetjednogodišnju Ljiljanu Vuksanović iz Medveđe, studentkinju Visoke poslovne škole u Leskovcu, je situacija sa koronom navela na razmišljanje koji su pravi prioriteti i čime, zapravo, treba da se vodimo u životu.

“Tog 5. maja 2020. godine umesto da uživam u životu, meni se život promenio time što sam saznala da moj tata i ja imamo covid 19. Moj tata se borio 30 dana da pobedi covid 19, ja sam imala malo teže simptome, ali u tom trenutku sam samo želela da moji tata i mama budu dobro. Hvala Bogu sve se dobro završilo, tata je izašao iz bolnice, ja sam se oporavila, ali posle takve situacije vidiš da je najbitnije samo zdravlje i ništa više, jer kad imaš zdravlje možeš sve, džaba novac kad nemaš zdravlje. Novcem možeš da kupiš šta god poželiš, ali zdravlje se ne kupuje, jer to je nešto što nema cenu, to je najvrednije, jer život je samo jedan.”

Ljiljana smatra da niko nije mogao da očekuje ovako nešto dolaskom ovog virusa, činilo joj se da je život iznenada stao, ali uvek je imala pozitivan stav da posle kiše uvek dolazi duga.

“Svako treba da se zapita kako provodi svoj život. Trebalo bi da se trudimo da nam svaki dan bude lepši od prethodnog i da uživamo u životu. Svi trenuci koji prođu u brigama su izgubljeni. Takođe bi trebalo da ispunimo svoj život lepim uspomenama, a ne godinama, da se družimo više i provodimo vreme sa ljudima koji nam vraćaju osmeh. Uživajte i smejte se!”, poručila je Ljiljana.

Sada nam ostaje da budemo pre svega ljudi i da pomažemo jedni drugima, smatra Vuksanovićeva.

“Ovo je samo test da pokažemo da smo složni. Čekaju nas bolji i lepši dani. Tada će sve ovo biti iza nas. Biće to sećanje na težak period koji nas je naučio da se borimo i da uživamo u svakom trenutku”, zaključila je Ljiljana.  

Olakšanje tokom pandemije predstavljala joj je muzika. Ljiljana je ljubitelj balada, obožava Adila, Sergeja Ćetkovića, Dina Merlina, Tonija Cetinskog, Mariju Šerifović i mnoge druge pevače.

“Ja obožavam i znam da pevam, često sam tokom pandemije skretala misli pevanjem i uživanjem u muzici. Pevala sam četiri godine u školskom horu, ali osim mojih roditelja i par prijatelja, niko drugi nije čuo moje solo pevanje, jer ne želim da se bavim time, već to radim za svoju dušu”, otkrila nam je Ljiljana.

Umetnost i ljubav u doba korona virusa

Pandemija korona virusa u svakome od nas izazvala je različita osećanja, a diplomirani arhitekta Aleksandra Žugić iz Lebana otkrila nam je kako je korona uticala na njen život.

“Korona virus je sada sigurno jedan od najčešće pomenutih pojmova na svetu. To stanje i nov način života se veoma lako i brzo uvuklo u naše živote i to baš onda kada smo se smejali Kinezu koji je pojeo slepog miša i kada smo skeptično ili sa dozom straha na TV-u gledali slike preminulih od kovida.”

Aleksandra se osvrnula na sam početak pandemije u svetu i na sopstveno iskustvo.

“Ja sam jedna od pacijenata koja je dva puta bila pozitivna na korona virus. Taj prvi talas smo dočekali veoma nespremno, iskreno rečeno, nismo verovali u njegovo postojanje. Ali nakon temeprature koja je skakala čim dejstvo leka prestane, nakon bolova u očima i čitavom telu, kao i bunila i buncanja u snu, moja razmišljanja su se promenila. Tada, u tom trenutku kovid je zaista postojao. Sreća je u tome što su moja porodica, moji prijatelji i svi ljudi koje volim i koji su mi neizmerno dragi nakon korona virusa izašli zdravi i bez velikih posledica.”

Kućni ljubimci učinili su vreme provedeno u kući kvalitetnijim.

“Život za vreme korone je bio lak jedino sa ugašenim televizorom i što manjim razgovorom na temu kovida. Zato sam period preporuke ostanka kod kuće i policijskog časa iskoristila za umetnost i ljubav. Kada kažem ljubav, to znači samo jedno, pas. Dobi je taj čupavi ljubimac koji je zauzeo posebno mesto u mom krevetu, u mojoj sobi, kući i dvoristu, a da ne pričam o srcu, tu jedva da je ostavio jednu trećinu za sve ostale. Njemu sam se najviše posvetila tokom pomenutog perioda. Pored uobičajene rutine izlaska napolje u dvorište, hranjenja i maženja, sada smo imali mnogo više vremena za gnjavažu. Tako nas je svaki novi zajednički trenutak ponovo zbližavao i činio da se razumemo i dušom i pogledom. Policijski čas, međutim, kod nas nije predstavljao problem. Zbog velikog broja pasa lutalica odavno smo prestali da šetamo, pa smo se zadovoljili dvorištem, kako i za vreme policijskog časa, tako i pre samog pocetka agonije, zvane korona virus.”

Pronalaženje hobija koji je moguć u kućnim uslovima predstavljao je idealno rešenje protiv dosade.

“Kada je reč o umetnosti, slikarstvo i crtanje su moja prva velika strast, zato su i bili deo svakodnevice tokom kovida. Period policijskog časa, zabrane izlaska i  druženja sa prijateljima je u meni probudio želju za stvaranjem. Svakim danom sam svoju paletu radova činila većom i brojnijom i bila sam ponosna na sebe. Razvijala sam svoje veštine i usavršavala sebe, a samim tim je i vreme brže prolazilo.”

Šta je naučila iz perioda kada smo se svi brinuli za svoj život, otkrila nam je Aleksandra.

“Sada iz ove perspektive, kada se sve manje priča o korona virusu, kada brojke zaraženih i preminulih, nažalost više nikog ne zanimaju, mogu da zaključim samo jedno. Iako je korona mnoge živote prerano zaustavila, naše je usporila i naučila nas da je zdravlje jedino važno. Dobili smo vreme za sebe i za ljude koje volimo, mogli smo da se posvetimo sebi, da zaboravimo na vreme i radimo ono što volimo. 

Najveći izvor naše sreće jeste osmeh naših bližnjih, a taj osmeh potiče jedino iz zdravog života, bez bolova, tuge i patnje”, zaključila je Aleksandra.