LESKOVAC
Snežana (59) je završila državni fakultet. Godinama je radila u jednoj leskovačkoj fabrici na radnom mestu u skladu sa njenim obrazovanjem i zanimanjem. Došla je privatizacija, fabrika prvo preprodavana, a zatim i propala, a Snežana je ostala bez posla.
Radila je svuda gde je dobila šansu. Bili su to najčešće slabo plaćeni poslovi za koje se traži mnogo niže obrazovanje od njenog. Otkaze je dobijala zato što vlasnici nisu hteli da je zadrže duže od dve godine, jer bi onda morali da je zaposle na neodređeno.
“Poslodavci se bukvalno ponašaju kao da za njih zakoni ove države ne važe, a radnici dobro znaju da nema ko da ih zaštiti”, kaže Snežana.
Poslednjih godina sve veći problem postaju i njene godine. Ne zato što nije u stanju da radi, već zato što poslodavci u Leskovcu ne žele da zapošljavaju žene koje imaju više od 45 – 50 godina. „Konkurisala sam u jednoj novootvorenoj fabrici kod stranog investitora. Rade posao koji sam radila godinama i za koji sam se školovala. Imam obrazovanje i iskustvo, mislila sam da će to biti put do posla. Dobila sam obaveštenje da sam „prekvalifikovana“, ali da će razmotriti mogućnost da me, možda, ipak prime sa srednjom školom. Dakle, ja njima nisam potrebna sa znanjem i iskustvom koje imam, već kao prosta, i samim tim jeftinija, radna snaga“, ogorčena je Snežana. Kaže da ne postoji institucija kojoj može da se žali zbog toga. „Čak i da neko radi taj posao, a sigurna sam da je nekome u opisu radnog mesta, nemam iluzije da bi prstom mrdnuli. Obespravljenost zaposlenih i nezaposlenih u Leskovcu je neverovatna, mi smo svedeni samo na prostu radnu snagu i stalno nam se poručuje da budemo srećni ako uopšte možemo negde da radimo“.
Kaže da se posla ne boji i da radi kao prodavačica u jednoj leskovačkoj trgovini. U slobodno vreme dodatno zaradi neki dinar praveći torte po narudžbini. „Nije meni teško. Imam dvoje dece koja još nisu završila školovanje, ne možemo da preživimo samo od plate mog muža koji, takođe, ne radi posao za koji se školovao i svakog trenutka nekome može da se ćefne da mu da otkaz. Osećam se poniženo i degradirano. Mi smo ovde svedeni na prostu radnu snagu, a naročito su u ponižavajućem položaju žene. Još ako imate više od 45 godina, poslodavci nam poručuju da treba da budemo srećne što uopšte radimo. I šta mi ima da pitamo za platu? Ako nam se ne ne sviđa, ima ko će danas zameni“. Snežana ne veruje da institucije sistema, inspekciju za rad ili sindikat uopšte zanimaju ovakvi slučajevi, za koje kaže da ih je u Leskovcu mnogo.
SLUČAJ DRUGI
Drugi naš sagovornik (40) je radio u Juri u Leskovcu. Otkaz je, posle 12 godina, dobio zato što je tražio da iskoristi preostali odmor od prošle godine.
“Ja, po zakonu, imam pravo na taj odmor. Međutim, kad sam najavio da želim da iskoristim i te preostale dane i da sam planirao da porodicu odvedem na more, rekli su mi da ne može i da će da mi plate te dane odmora, ali da moram da radim. Ali, ja ne želim da mi oni plate, već da se odmorim sa porodicom. Zato što sam insistirao na svojim pravima i pravu na odmor, dobio sam otkaz”, ogorčen je.
Kaže da je ovom otkazu sigurno doprinelo i to što je učestvovao u štrajku. Nije se javljao inspekciji rada.
“Što bih išao tamo kada znam da oni ništa neće da urade? Pokazalo se to i sa našim štrajkom”.
SLUČAJ TREĆI
“Radio sam za firmu koja se bavila trgovinom prehrambenom robom u celoj Srbiji, u poslovnoj jedinici u Leskovcu”, kaže Ivan (57).
“Otkaz sam dobio iznenada, mada, kad malo bolje razmislim, nije to bilo iznenada… Neko je procenio da je mnogo zaposlenih, pa su u par navreta otpuštali ljude uz otpremninu. Onda se neko doseti da ih pošalje da rade u Niš, jer će tako radnici sami dati otkaz, da ne bi svakodnevno putovali. Firma je uredno plaćala putne troškove do Niša i nazad.
No, da se vratim na moj slučaj. Jednog dana je došao regionalni direktor iz Niša sa kolegom koji radi u ljudskim resursima i meni i još trojici kolega su uručili po papir na kome je pisalo da nas obaveštavaju da su se stekli uslovi da dobijemo otkaz. Na moje insistiranje da mi se objasni o čemu se to radi, šta ja to treba da potpisujem, pravnik iz ljudskih resursa je rekao da je to napisano na osnovu toga što smo imali internu kontrolu u firmi i da je ta kontrola je ustanovila određene nepravilnosti. Na moje ponovljeno pitanje šta znači ta opomena, on je opet ponovio da je napisana na osnovu zatečenog stanja interne kontrole. Tu sam već bio malo i bezobrazan i pitao doslovce: “Kolega, da li ja pričam kineski? Ne pitam ja zašto je to napisano, nego šta je to napisano, šta ovo znači? Da li vi meni dajete otkaz, da li ja posle ovoga idem kući ili idem da radim?” Njegov odgovor je opet bio da je to na osnovu interne kontrole… Tu se umešao regionalni direktor koji je rekao da idem da radim, ali da je interesantno da smo u mom reonu imali prilikom prošle kontrole ispravnost od 97,5%, a da je sad na ne sećam se tačno, nekih 80%. Na to sam odgovorio da smo pre tih 97,5% imali nekih 75%, a onda smo otklonili ono što nije valjalo i došli do 97,5%. Novi procentualni pad je nastao zato što su sada gledali neke stvari na koje nam niko nije rekao da treba da obratimo pažnju. Na pitanje zašto mi nemamo neki spisak šta se od nas traži, nego interna kontrola od prilike do prilike nešto traži, pa ispada da je to tendenciozno, direktor je samo rekao nešto otpilike: „Videćemo da to dobijete, slobodan si”…
Tu se priča završila, da bi par meseci kasnije samo došlo obaveštenje, odnosno papir u kome stoji da firma raskida Ugovor o radu sa nama, a u obrazloženju su naveli niz nepravilnosti koje je zatekla interna kontrola. Otkaz smo dobili nas četvorica. Istovremeno najsmešnije i najtužnije je da nas je upravo taj dokument branio od otkaza. Naime, firma je držala do neke procedure, čak sam mislio i da se preterivalo u tome, ali se ispostavilo drugačije. Mi smo imali zone odgovornosti, to nam je napismeno uručeno. Dobili smo otkaze zato što je bilo nepravilnosti, ali ne u našim zonama, nego u nekim drugim. Sva četiri rešenja su bila istovetna, osim mog u koje je dodato i da je ustanovljeno da sam imao otpis robe (radio sam sa voćem i povrćem) od 0,3% na prodatu količinu. Dozvoljeni otpis je bio 1%, što jasno govori da sam imao dobar rezultat. Očigledno da neko ko je pisao otkaz pojma nije imao šta radi”.
Ivan nastavlja: “Moje kolege su tužile firmu sudu. Ja nisam jer sam imao sreće da nađem novi posao već par dana kasnije. Siguran sam da bih dobio na sudu, ali mi je advokat koji je zastupao kolege rekao da će proces da traje dugo, možda godinama, a i sam znam da se to tako dešava. Osim toga, ako tužim, sud može da me vrati na posao u firmu u kojoj me očigledno neko ne želi. Pa taj će opet da mi smesti neku internu kontrolu, a pritom će da nauči gde su greške, pa da napiše otkaz kako valja… Koliko znam, proces kod trojice kolega se odužio, jer ih je sud vratio na posao, pa se firma žalila Apelacionom sudu koji je vratio proces na početak. Koliko znam, jedan kolega je dobio na sudu da moraju da ga vrate. On je sa tim sudskim rešenjem došao u firmu i rekao im da nema nameru da radi za firmu ponovo (u međuvremenu je i on našao drugi posao), sa drugim kolegom ne znam šta je bilo, a treći je, na žalost, umro tokom suđenja”.
ŠTA KAŽU ADVOKATI
“Građani su veoma slabo, ili uopšte nisu upoznati sa svojim pravima i to je zato što imaju strah i nepoverenje u institucije”, kaže leskovački advokat Nemanja Stanković.
“Imao sam primer žene koja je bila primljena na tri meseca, dobila otkaz i nije znala šta da radi. Tu je problem i sam zakon koji, po mom mišljenju, ostavlja poslodavcima takvu mogućnost”.
Na pitanje da li postoji neki konkretan savet, šta uraditi u slučaju kada npr. poslodavac odjavi radnika i to mu ne kaže, isplaćuje mu uredno platu, ali ne i poreze i osiguranje, Stanković kaže: “Pre svega, ljudi moraju biti svesni situacije u kojoj se nalaze i ako se oni sami ne bore za svoja prava, neće niko drugi. Ukoliko posumnjaju na takvu mogućnost, treba to da odu i provere. Ako su oštećeni na bilo koji način, treba da uzmu stvar u svoje ruke i zaštite se”, savetuje. Dodao je i kako veruje da su šanse da se pravda dobije na sudu – velike.
“Ti sporovi u poslednje vreme traju drugo zbog nekih drugih sporova koji su preuzeli primat u našem pravosuđu. U proseku traju oko godinu dana”.
ŽENE STARIJE OD 45 GODINA PRVE DOBIJAJU OTKAZE
Žene koje imaju više od 45 godina su diskriminisane u radnim obavezama, otkazima i mogućnostima zapošljavanja, kaže advokatica Ninoslava Vasić koja se godinama bavi radnim pravom.
„Smatra se da su žene preko 45 godina, ne i muškarci, u ‘kritičnim godinama’. Nemaju prioritet prilikom zapošljavanja, a što se tiče otkazivanja Ugovora o radu su – na prvom mestu. One uglavnom i prve dobijaju otkaze kada dođe do situacije kao što je to bilo u „Džinsiju“ ili u„Aptivu“, kada su otpuštali veći broj radnika“, kaže Vasić i ukazuje na problem radnica koje su radile u turskoj kompaniji„Džinsi“ i ostale bez posla, ne svojom krivicom, ali su ostale i bez zaostalih plata i doprinosa.
ZAŠTO MLADI DAJU OTKAZE?
,,Radio sam u fabrici Jura u Leskovcu, međutim, vremenom sam shvatio da sa tom platom ja ovde ne mogu da izađem na kraj sa svim troškovima i kreditima koje sam imao. Shvatio sam da je najbolja opcija otići iz Srbije, jer u našoj zemlji teško da može da se zaradi neki ozbiljniji novac. Opredelio sam se za Hrvatsku jer sam već imao drugare koji tamo rade i koji su mi pomogli da nađem posao i prilagodim se životu i radu. Što je najbitnije – plata je skoro 4 puta veća nego u Juri” – kaže Aleksandar (28).
“Izmenjao sam nekoliko radnih mesta u Leskovcu. Poslednji put sam radio u jednoj od mnogobrojnih prodavnica u gradu. Radio sam par meseci i dao otkaz kada sam shvatio da svakog dana radim i ono što jeste moj posao, a i ono što nije. U marketima generalno ljudi rade po 5-6 stvari (primanje robe, ređanje robe, kasa, dopunjivanje frižidera, delikates, čišćenje), a za sve to primaju minimalac, što stvarno nije u redu. Trenutno sam bez posla, ali radim na tome da odem u Nemačku”- priča Nikola (29).
“Bila sam u Aptivu dve godine i vremenom je postalo nepodnošljivo zbog veoma loših međuljudskih odnosa i svakodnevnih ogromnih tenzija. To jednostavno više nije moglo da se trpi i bila sam primorana da dam otkaz kako zbog svakodnevnih velikih stresova ne bih narušila sebi zdravlje, jer je to u suštini najbitnije. Nedugo posle toga zaposlila sam se u drugoj fabrici, u gradu gde takođe nije idealno i takođe ima svakavih sitaucija, ali je za nijansu bolje od Aptiva” – kaže Marija (25). (kraj) LJS/SA
Ne veruje u institucije a nije se ni obratila tim institucijama…ali zato može da pravi torte po narudźbini bez registrovane delatnosti i plaćanja poreza državi za to…Cirkus.
O čemu pričamo…
Pa valjda o tome da je ova država toliko trula i da niko više ne verujeu isntitucije. A žena mora da živi od nečega, zo su te torte. Sigurno skrećete pažnju i na sve velike, koji ne plaćaju poreze državi i bogate se enormno, kao što skrećete pažnju ovde. Ili možda ipak ne?
Sekta određuje i u privatnim firmama ko će dobiti otkaz po komandi štigličara.