VLASOTINCE-SPLIT
Miodrag Nikolić Miško je predsednik vlasotinačkog BMV kluba, koji prosto uživa u vožnji na svom motoru. Opsesija za vožnjom donela mu je mnoga prijateljstva kako u zemlji tako i van teritorije Srbije. Ovo je njegova priča o petodnevnoj vožnji do Splita u društvu svojih drugara i prijatelja Jovanom Golubovićem i Radovanom Pop Ilićem .
PRVI DAN
Po jutru se dan poznaje. Uprkos lošem vremenu nismo odustali od planiranog termina našeg polaska na daleki put sa svojim BMV motorima sve u nadi da će nam ova avantura doneti mnogo novih saznanja. Ali već na početku bilo je problema na jednom motoru, a da nismo još napustili teritoriju našeg okruga. Naš prijatelj majstor, Aleksandar, nam je pritekao u pomoć i konstantovao da je elektronika zakazala na jednom motoru. Došlepali smo „ranjeni“ motor u njegovu radionicu koja je bila udaljena samo nekoliko kilometara od mesta kvara. Kada smo saznali koji je uzrok kvara na motoru krenula je potraga za nove delove po Srbiji. Nije nam bilo teško da svi zajedno sednemo u auto i odemo u Kragujevac na pet minuta i vratimo se u radionicu. U predvečernjim satima, tačnije oko 19 časova BMV je bio spreman za put. Vozili smo do ponoći i stigli do Čačka gde smo našli motel za prenoćište i odmor za sutrašnjih preko 600 kilometara do Splita.
DRUGI DAN
Odmorni krećemo dalje sa nadom da će nam ovaj dan proći bez peha. Tmurno nebo nam nagoveštava kišni dan. Ubrzo prolazimo poznatom maršutom, prolazimo Mokru Goru i stižemo na granični prelaz sa Bosnom i Hercegovinom. Posle kratkog zadržavanja nastavljamo put ka Višegradu. Posledice rata još uvek su vidljive na pojedinim kućama pored puta. Ulazimo u Višegrad i stižemo do ćuprije na Drini. Tu srećemo prijatelja Žiku iz Pirota koji se na svom motociklu takođe provozao po obroncima Tare. Posle kratke priče i kratkog fotografisanja nastavljamo put za Sarajevo. Romanija nas je dočekala kišom koja nas je pratila sve do izlaza iz Sarajeva. Prelepa Neretva postala je još lepša kada su se oblaci najzad razišli i ogrejalo nas sunce. Skoro da je teško opisati lepotu Neretve i prirode oko nje same. To treba videti. Kasno popodne stižemo u Mostar, a naš cilj je stari most u starom gradu. Obnovljen posle ratnih razaranja i dalje je veoma privlačan za turiste sa svih strana sveta. Normalno, tu su foto-aparati sa kojima smo sve uslikali. Krećemo ka Splitu, pratimo navigaciju koja nas okreće u krug. Na putnim oznakama pokazuje se jedan put, a navigacija drugi. Opet je zakazala elektronika. Nailazimo na jednog bajkera, tražimo savet i tako usmereni na pravi put krećemo ka Splitu. Granični prelaz na Hrvatskoj granici smo prešli bez ikakvih problema i dugog zadržavanja. U pograničnoj zoni zaustavlja nas policija i posle rutinske kontrole nastavljamo ka Splitu. Skoro u ponoć stižemo u Split. Moj drugar Radovan sa kojim sam pošao na ovu avanturu zove burazera Zorana da nam objasni kako da stignemo do njegovog stana. Ubrzo je došao skuterom i poveo nas svojoj kući. Bio je to susret braće od stričeva koji se nikad nisu upoznali. Zahvaljujući internetu i fejsbuku stupili su u kontakt i obostrano izrazili želju da obnove svoje rodbinske veze što je i cilj našeg putovanja. Nalazimo na topli doček porodice Pop Ilić. Ja sam u međuvremenu pozvao svog prijatelja Ernesta iz Zrenjanina, takođe velikog avanturistu i ljubitelja BMV GS motocikla, koji je dan ranije došao u Split kod svojih prijatelja iz GS kluba i koji je nagovestio naš dolazak. Obavestio sam ga da smo stigli i da smo jako umorni i da nismo na žalost u mogućnosti da odemo kod prijatelja GS kluba, jer nas ljubazni domaćini ne puštaju iz kuće. Posle ukusne večere ja i Jovan idemo na spavanje, a Radovana ostavljamo rođacima. Imaju oni podosta da ispričaju jedni drugima.
TREĆI DAN
Odmorni i naspavani pravimo plan obilaska Splita. Imamo jedan dan na raspolaganju što je jako malo za obilazak i razgledanje izuzetno lepog grada. Na prvom mestu je upoznavanje sa članovima BMV Moto kluba Split i njihovim predsednikom Željanom Rakelom. Pozvao sam Rakelu i na opšte iznenađenje saznao da za 30 minuta kreće na trodnevni RELI. Mesto njihovog sastanka bio je hotel Putnik, a njihov polazak bio je zakazan u devet časova. Kao pod uzbunom navukli smo opremu i sa motorima krenuli ka hotelu. Sa nama je pošla Igorka, supruga Zoranova, da nam pokaže najkraći put do hotela. Na parkingu hotela bilo je već parkirano nekoliko motocikla a među njima i Željanov GS 1200 adventure, sa kojim je obišao svet i prešao 280.000. kliometara. Svi ti kilometri su ostavili traga na motoru, što se ne može reći i za Rakelu koji nas je dočekao sa osmehom na licu. Imali smo kratko vreme za razgovor, a u glavi je bilo hiljadu pitanja. Ostavićemo pitanja za neki drugi susret. Razgovarali smo o međusobnoj saradnji i druženju. Nekoliko slika i neumorni Željan ponovo kreće na put sa svojom suprugom Ivanom koja mu je bila saputnik na većini putovanja. Ove godine planira da na motoru pređe 50.000 kilometara, u šta ne sumnjam, neka mu je sa srećom ta i takva avantura. Naš današnji zadatak je Split, videti što više i obići sve poznate znamenitosti. Zoran je bio na poslu pa nas je u razgledanju grada povela njegova majka. Prešli smo dobrih 4-5 kilometara, strina nam je držala tempo uprkos svojih sedamdeset i nekoliko godina. Napravili smo niz prelepih fotografija. Vraćamo se kući na ručak i popodnevni odmor, a onda sa Zoranom na motorima obilazimo Split. Naravno fotogarafisanje sa motorima je najbitnije. U sumrak obilazimo Dioklecijanovu palatu. Vraćajući se na parkingu gde smo parkirali motore ugledali smo motor prijatelja Ernesta Momirova, koga smo pre toga kontaktirali telefonom i najzad smo upoznali njega, njegovu suprugu i njihovog domaćina, člana Splitskog moto kluba GS. Dogovorili smo međusobne posete, ako ne ove, onda sledeće godine. Zahvaljujemo se Ernestu što nam je omogućio da upoznamo članove moto kluba GS sa Željanom Rakelom na čelu. Vreme je za spavanje. Sutra nas čeka nov dan i vožnja predivnom Jadranskom magistralom.
ČETVRTI DAN
Ja ranoranilac, uvek bio i ostao. Preduhitrio sam alarm za buđenje još u 6 časova. Treba spakovati torbe i kofere na motore i pregledati opremu. Strina je već na nogama, ne želi da nas praznog stomaka isprati za Crnu Goru. Daću sebi još kojih par minuta odmora, onda budim kolege i krećemo sa pakovanjem. Dok smo mi to sve spakovali, doručak je već bio na stolu. Ubrzo su nam se pridružili Zoran, Igorka i Josipa. U dvorištu ispred zgrade napravili smo još nekoliko slika sa našim domaćinima i krenuli Jadranskom magistralom ka Dubrovniku. Ovim putem želim da se zahvalim našim domaćinima, porodici Pop Ilića na gostoprimstvu sa željom da nam što pre uzvrate posetu jer ćemo ih, opet, mi već sledeće godine posetiti na povratku iz Italije. Neka je samo zdravlja.
Vozimo Jadranskom magistralom, nailazimo na prelepe gradiće pored obale mora, ostrva i nemam reči da sve to opišem. Jednostavno treba sve ovo videti. Hteo bih sve da zabeležim foto aparatom, ali je to neizvodljivo, jer treba stati na svakih par kilometara.To znači da nam treba nekoliko nedelja putovanja i razgledanja ovih predivnih predela. Sada znam šta treba da kupim od opreme za sledeću godinu. U prvom redu kameru koju ću montirati na kacigu i tako rešiti problem zaustavljanja. Pokušavam da slikam u pokretu, uspevam donekle da zabeležim ovaj divni prizor. Jovan isto tako slika u pokretu. Velika koncentracija bajkera na magistrali kao da svi žele da iskoriste još malo lepog vremena za vožnju. Mogu da zaključim da je BMV GS 80% zastupljen kod bajkera na magistrali, jer GS je GS. Nismo primetili da smo prošli preko 130 kilometara, a Dubrovnik je već bio ispred nas. Stali smo na parking ispred mosta, odakle je prelep pogled na zaliv i sam Dubrovnik. Šta reći za Dubrovnik, slike sve govore. Sišli smo do Starog grada, i napravili par fotografija i krenuli dalje ka Crnoj Gori. Prešli smo granični prelaz bez dugih zadržavanja i krenuli Jadranskom magistralom ka Kotoru. Odlučili smo da u Kotoru nešto prezalogajimo i parkiramo motore ispred ulaza u Stari grad i dajemo sebi pola sata pauze. Promena plana. Ne ostajemo u Budvi već nastavljamo put ka Podgorici, gde ćemo tražiti prenoćište. Crnogorsko primorje je svake godine sve izgrađenije i sve lepše. Odlučili smo se na kraći put do Podgorice, ovoga puta zaobilazimo Cetinje. Ispred Bara ulazimo u tunel dug preko četiri kilometara. Oko 20 časova bili smo u Podgorici. Kontaktirali smo stare poznanike iz sveta moto krosa. I da nam Ivanović pomogne oko izbora motela za prenoćište. Dok razgovaram telefonom sa gospođom Ivanović, neki momak na GS-u staje pored nas i pita da li nam nešto treba. Kakva slučajnost, to je rođak porodice Ivanović, Saša koga poznajem sa trka u moto krosu. Obezbedio nam je prenoćište kod svog prijatelja u luksuznom hotelu. Saša je veliki poznavalac BMV-ovih motocikla. Svake godine kupuje nov GS i sa njim prelazi godišnje i do 20.000 kilometara. Započeli smo temu sa kojom bi dočekali jutro. Već je bilo vreme za odmor, i zato smo krenuli do hotela. Zahvaljujemo se Saši Ivanoviću na gostoprimstvu koje želimo da uzvratimo što pre. Dogovor je bio da je ustajanje u sedam časova i to je razlog što napuštamo društvo i idemo na spavanje.
PETI DAN
Mirno i vedro jutro. Ustajemo u dogovorenom terminu, provera opreme, doručak i u 8:20 časova napuštamo hotel. Današnja maršruta je bez dužih zadržavanja. Vožnja kanjonom Morače motociklom je priča za sebe. Prolazimo manastir Moraču, slikam u pokretu koliko mogu, odnosno koliko mi kanjon dozvoljava, jer je oprez na prvom mestu. Vozimo svima nama dobro poznatim maršutom, Kolašin – Mojkovac – Berane. Stajemo na benzinsku pumpu u Beranu da dolijemo benzin i malo se okrepimo slatkišima. Ubrzo stižemo do granice i bez dugog zadržavanja prelazimo u Srbiju. Pred nama je poznata maršuta. Poznati domaći teren dozvoljava nam da se opustimo i malo damo po gasu. Ovoga puta ne svraćamo u Novi Pazar na dobro nam poznate ćevape i nastavljamo ka Kopaoniku. Kako se približavamo odredištu tako pojačavamo tempo. U Vlasotince stižemo oko 15 časova i na brzaka svraćamo u kafić „5 plus“ na kaficu i neko pićence i brišemo kući. Odmor nam je preko potreban. A priču o utiscima petodenevnog putovanja do Splita i nazad, u dužini nešto više od 600 kilometra, ostavljamo za naredne dane, kad se dobro odmorimo.
Zabeležio: Vlastimir Stamenković
Foto: Miško Nikolić