Vjačeslav Nešić: Glumčeva bravura

LESKOVAC

Pogledao sam predstavu„Audicija“, komediju u dva čina, autora Aleksandra Galina u režiji Andreja Cvetanovskog kao gosta, čijom premijerom je leskovačko Narodno pozorište započelo novu pozorišnu sezonu. Premijera je bila u utorak 12. septembra sa početkom u 20 časova. I šta kažem, kakvi su mi utisci. Očekivani.
Da mnogo ne mudrujem, sam Galin, jedan od najuglednijih dramskih pisaca starije generacije (rođen 10. oktobra 1947. godine) u predgovoru svog teksta o životu „novih Rusa“, napominje da je ovo komedija u dva čina, čija je tema raspad starog sistema vrednosti, gde ponosni Rusi poginju glave, a ideja je da nije dobro da deci bude gore nego što je nama. To kaže pisac, a ja nastavljam.
Odmah na samom početku da kažem: „Audicija“ nije nikakva komedija u dva čina, bez obzira što je tako kvalifikuje sam autor. Nošen svojom persiflatorskom strašću koja razara, iako ne preobražava, ali potresa, pokazao je da virtouzno vlada „stilom“ koji vremenom, takođe, može postati predmet travestije. Mi u Srbiji, kao parcipijenti, znamo zašto je morao da je tako odredi u postsovjetskom društvu.

Naravno da znamo, jel da?

Tekst je vanvremenski, napisan 2000. godine, govori o čežnji, o potrazi za „boljim“ životom koji nije tu oko nas, već negde tamo daleko, drugde, van ove sumorne, čemerne i bedne svakodnevnice. Od kad je sveta i veka, uvek, svagda i svuda je bilo „drugo je bolje“! Ta „šarena laž“ da bolji život možemo očekivati daleko od našeg prirodnog okruženja proistekao je iz percepcije svih ekonomskih slojeva društva, kao iskonski nesporazum i posledica društvenih okolnosti, ali i porodičnih nesporazuma, trzavica, laži. I to ne samo ljudi sa margina društvenih slojeva, tih takozvanih „drugorazrednih bića“, već i svakog segmenta nazovi „elite“. Taj zapadni svet, jedna šarena laža, privlači zaluđeni svet. Likovi u „Audiciji“ pokazuju da prave probleme žele da reše na pogrešan način; kod njih je prisutno odsustvo hrabrosti da se suoče sa samim životom, sa svakodnevnicom. Taj san, ta laž: „drugo je bolje“, dovodi do dekadencije društva. Da ne dužim mnogo o samom tekstu, otidite na reprizu predstave, pogledajte je i sami donesite sud.

Jer, svi mi koji živimo trenutnu užas u Srbiji, naše suočavanje sa stvarnošću i likovima koje prepoznajemo iz pinkovih reality show-a i Informera potpuno razumemo šta je pisac hteo da kaže. Međutim, da se ne lažemo, nije „Ovo“ od juče. Pre više od sto godina Dis je pisao: Razvilo se crno vreme opadanja,/Nabujao šljam i razvrat i poroci,/Podigo se truli zadah propadanja,/Umrli su svi heroji i proroci,/Razvilo se crno vreme opadanja.
I, ako vam sve ovo nije dovoljno „da se razumemo“, citaraću reči Varvare Volkove iz „Audicije“: „Ruski pisac Bunin jednom je napisao kako mirisi najbolje vraćaju čoveka u prošlost. Možda sam se zato odmah prisetila parfema „Trojka“. To je bio Staljinov omiljen parfem. Njega su nosili deda, otac i prvi dečko. I ne smem da zaboravim votku, toliko su svi pili da je ona postala delom prirodnog mirisa tela. Kada ljubav ne uspem podeliti i kada doživim odbacivanje, imam alkohol, on me nikada neće napustiti, on je moj beg od stvarnosti.“
Dovoljno?
Nego, pređimo na samu predstavu „Audicija“. Tekst „Audicije“ sam pre same premijerne predstave u starom dobrom običaju pročitao više desetina puta.
Radnja predstave „Audicija“, kako opisuje autor, odigrava se u bioskopu „Kosmos“ izgrađenom u sovjetsko doba, razmetljivo, u stilu tog vremena, sada zapušten. Očajni uslovi, koje najbolje dočarava Kaća: „Da, obezbedili su nam super uslove…naše, domaće, pseća hladnoća!“ U takvom ambijentu i pod tim uslovima kreće „Audicija“!
Reditelj Andrej Cvetanovski odlučio se za „komediju – pamflet“, težio je da predstavi utisne karakter realistične životne slike, ali sa izrazitom težnjom ka karikiranju sadržaja, dajući predstavi izrazitu notu humorističkog stila, što je i njen najveći nedostatak. (Gledaoca ne interesuje šta je reditelj hteo da postigne izvođenjem ovog komada, njega,gledaoca samo interesuje – šta je postigao.) A postigao je, u jednoj reči, eskapizam. Režiran više da zabavi publiku nego da je opomene, zabrine i podseti na svakodnevnicu, turobnu, ali našu. U tome ga je podržao deo ansambla, inače izvanrednih leskovačkih glumaca; prednjačila je gospođa Petra Dimitrijević koja je toliko karikaturno i artificijelno odigrala lik Kaće Volkove da je mučno bilo gledati je. Scenografija sa svedenom i skoro praznom scenom, vrlo korektna i svidela mi se. Muzika karakteristična za datu epohu, ponekad glasnija nego što treba, ali daje predstavi vezu između gledaoca i igre glumaca. Prijatna. Glumci: Maja Janković, Tanja Krčmarik, Aleksandar Mihailović k.g., Predrag Smiljković, Ivan Janković, vrlo impresivni u svojim ulogama, majstori svoga zanata koji nisu, baš do kraja, igrali kako je rediteljska „palica“ zahtevala.

Gospođa Nataši Perić je sa malo više nego što treba teatralnosti donela lik Lize Volkove. Sasvim joj je bilo nepotrebno, i vrlo ružno, stavljanje krsta na telu, potencirano, sa početkom i završetkom na svom međunožju.

Izuzetno cenim gospođu Suzanu Grujić, prvakinju LNP, kao veliku glumicu, autentičnu ličnost, pa me je samim tim više začudilo da je prihvatila i dopustila da se povinuje, samo u prvom delu predstave, reditelju. Pa zar tako velikoj glumici kao što je gospođa Grujić, posle tolikog broja odigranih, veličanstveno odigranih, svakojakih uloga, treba reditelj, pri tome muškarac, da tumači „Ono“ što samo žena, ali svaka žena, vođena ženskom logikom i intiucijom, zna kako se oseća Tamara Guz, neshvaćena, zapostavljena, maltetirana, ponižavana žena pored supruga alkoholičara. Međutim, moram da budem iskren, gospođa Grujić, kao svaka velika glumica, kako se predstava odvijala sve više je, koristeći svoj neosporno veliki talenat, bivala Tamara Guz, da bi završnu sceni, sa svojim suprugom Vasili Guzom, odigrala veličanstveno. Jedna od dvoje glumaca, bar tako mislim i tako su odigrali svoje uloge, koji nisu nijednog trenutka sledili rediteljeve ideje već svoje role doneli kako su ih sami zamislili, jeste gospođa Mina Cocić. Drugi glumac je gospodin Filip Radivojević.

Gospođa Mina Cocić, nošena svojim obrazovanjem, talentom i ženskom logikom, igrala je Ninu Karnauhovu, profesoricu, rusku intelektualku, kao da je rođena u Petrovgradu, i kao da je ceo život provela u kući sa dva klavira, na Nevskom prospektu. Fascinantno. Jedan od najbolje odigranih likova gospođe Cocić. Neću dalje u hvalospevu, da je ne ureknem! Da je slušala reditelja, kao što su ostale, To nebi bilo To!
A sada o Borisu Karnauhovu, tj. tumaču njegovol lika – gospodinu Filipu Radivojeviću. Naslov ovog teksta je u čast, sa moje strane, prema svim glumačkim bravurama koje je ovaj glumac, Filip Radivojević, učinio te noći, na sceni LNP, na premijeri „Audicije“. Filip Radivojević sa izvanrednim razumevanjem i plastičnošću igra ovu igru oslobađanja neoslobođenog ljudskog bića, intelektualca – slabića, sklonog alkoholu kao sigurnom begu od sadašnosti. Iz Borisovih polurečenica, iz ostatka nekog raspadnutog jezika, pod uticajem votke, Filip Radivojević je stvorio živo ljudsko biće, potresno u svojoj komičnoj nemoći da sudi o sebi i svom životu. Da sudi i prašta supruzi Nini. Po čemu!? Glumio je, a u njemu je bio sam život; oživeo je svoje reči dajući im i smisao i red, obogotvoren svet. U njegovoj lucidnoj interpretaciji nije, ni najmanje, bilo retorike, patetičnosti, a još manje gegova i kliširanih stereotipa, pijanog čoveka.

Filip Radivojević je, ove noći, bio najpijaniji, a trezan – na celoj sceni LNP! Bez imalo malicioznosti, već najiskrenije: pre mnogo, mnogo godina (i sam sa rođen 22. oktobra 1947, i zato toliko dobro poznajem vreme Aleksandra Galina) gledao sam velikog Pitera O Tula kako glumi pijanog čoveka, a trezan! Gluma gospodina Filipa Radivojevića – egal! I, neka ovo poređenje ma koliko smelo, sa moje strane, bude pohvala gospodinu Filipu Radivojeviću za sve pozorišne, glumačke, bravure koje nam je priredio ove tople letnje noći. Bravo!!!
Lep dan i svako dobro, ma gde bili.

Dr Vjačeslav Nešić

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare