BEOGRAD
Danas ističe građanski rok dat Vladi da donese odluku o obustavljanju projekta Jadar. Da odluku o obustavljanju u potpunosti podržavaju, neposredno su izjavljivali građani na ulicama opština i gradova, nedeljama unazad. Izjašnjavanje se vršilo na ulici, jer više nijedno drugo ne funkcioniše. Praktično, radi se o lokalnim zborovima na kojima je već doneta odluka – kopanja litijuma neće biti u Srbiji. Centralni zbor građana zakazan je za danas u 19h na Terazijama, u Beogradu.
Šta za to vreme radi Vlada Srbije kojoj vreme za odluku ističe? Uglavnom ništa, sem što se 24 sata pred istek roka, kampanjski, kao svaki loš đak, pravi da nešto radi. Nastavnici su nekada (možda i danas?) takvima umeli da kažu – prase se ne goji pred Božić.
Naime, ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović je juče otvorila kol centar o projektu Jadar. Dobro smo čuli, negde oko 9 ujutru vest je glasila: Ministarka je otvorila Kontakt centar Vlade Srbije posredstvom kojeg će građani moći da se informišu o projektu „Jadar“. Ali centar radi samo radnim danima, tako da, avaj, već danas ne radi.
Vlada Srbije odbija da shvati da joj građani, a posebno na temu litijuma, ništa ne veruju. Zato nije poznato ko će zvati telefon Vlade da se raspituje na ovu temu.
Takođe juče, ministarstvo unutrašnjih poslova je pozvalo građane da se „ponašaju u skladu sa Ustavom i zakonima i da čuvaju javni red i mir“. Ministarstvo pravde je u odvojenom saopštenju podsetilo građane „na neophodnost poštovanja Ustava koji jemči pravo na mirno okupljanje građana, pod uslovom da se ne ugrožavaju prava drugih ljudi ili bezbednost Republike Srbije“.
Ministarstva se sete Ustava samo kada im se učini da im se fotelje ljuljaju na ulici. Nikada se ne sete u onom ključnom delu – obavezi sve tri vlasti, a ne samo građana, da se povinuju Ustavu i zakonu.
Ali vratimo se na saopštenje. Ministarstvo pravde nikada ne razočara, pa tako ni ovog puta. Građanima je članom 54 Ustava garantovana sloboda mirnog okupljanja (a ne pravo na mirno okupljanje kako to kaže ministarstvo), dok je ostatak ustavnog citata ministarstva takođe izmišljen (pogrešan). Naime, sloboda mirnog okupljanja se ne jemči pod uslovom da se ne ugrožavaju prava drugih ljudi ili bezbednost Republike Srbije. Ova sloboda nema uslov, pogotovo ne uslov koji definiše vlast, već može imati samo Ustavom dozvoljena ograničenja. U stvarnom tekstu, Ustav kaže da se sloboda okupljanja može ograničiti ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije. U slučaju današnjeg skupa neophodnost takvog ograničenja nije ustanovljena od strane nadležnog organa kome se skup prijavljuje. Imajući u vidu da je to tako – ministarstvo pravde, kao i sva druga ministarstva, su dužna da građanima omoguće da se slobodno i mirno okupe i ne zastrašuju ih „preventivnim“ porukama (koje uključuju o poruke o tome da će skup biti snimljen).
Treći jučerašnji apel je stigao iz Višeg javnog tužilaštva u Beogradu. U trilingu apela koje deluje da je ista ruka pisala, poruka tužioca Nenada Stefanovića se naročito ističe. Svako ima pravo (sic!) na mirno okupljanje, kaže Stefanović, ali nasilje na teritoriji Beograda se neće tolerisati i svi koji budu za njim posegli biće procesuirani u skladu sa zakonom. Poruka, iako u osnovi prepisana iz Vlade, iz usta tužioca zvuči posebno groteskno. Da li tužilac Stefanović hoće da kaže da tužilaštvo ima mogućnost, a možda čak i praksu – da toleriše nasilje? Ili da ne procesuira sve učinioce krivičnih dela u skladu sa zakonom? Jer to je ono što se iz saopštenja VJT može pročitati – da tužilaštvo ima nekakvu slobodu da bira koga će i kada procesuirati. Teško je shvatiti da nam se bilo koji tužilac obraća tlapnjama da neće tolerisati nasilje. Jer tužioci su za takav poziv birani; to im je posao. Svaka druga mogućnost ukazuje na potrebu za razrešenjem.
Čega su se suštinski uplašili članovi Vlade – bilo u osnovnom, bilo u kooptiranom sastavu? Biće da su i oni, negde na dnu srca, u dilemi da li su prešli crvenu liniju Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Ona u preambuli navodi da je od krucijalne važnosti da ljudska prava budu zaštićena pravnim poretkom kako čovek ne bi bio primoran da kao krajnjem izlazu pribegne pobuni protiv tiranije i ugnjetavanja.
Strah od pobune protiv tiranije, a koji je evidentan u redovima vlasti, savršena je samorefleksija i priznanje stanja u kome se zemlja nalazi.
Samo vlast – ministarstva i dežurni tužioci – ponovo pogrešno tumače pravne tekstove. Pobuna protiv tiranije ne mora nužno biti nasilna. Ona se dešava van pravnog poretka, jer je taj poredak dokazano nefunkcionalan, odnosno nepostojeći.
Pobuna ne mora biti nasilna, dovoljno je da bude organizovana i masovna, sa jasnim zahtevom. Upravo o tome se trenutno radi u Srbiji.
Peščanik.net