U porastu broj žena koje zovu SOS telefon u Vranju

#nisisama

VRANJE

U odnosu na prošlu godinu u porastu je broj žena koje zovu SOS telefon u Vranju, beleži se talas brutalnog vršnjačkog nasilja u ovom gradu i u Vladičinom hanu a žene, žrtve nasilja, navode da institucije ne reaguju na adekvatan način, kažu za Regionanu informativnu agenciju JUGpress u kancelariji SOS telefona u tom gradu.

Suzana Antić Ristić kaže da ove 2022.godine, SOS telefon Vranje obeležava veliki JUBILEJ-20 godina neprekidnog rada u sferi civilnih organizacija i da SOS Kutak za devojke Vranje obeležava 5 godina neprekidnog rada I dobitnik je svetske nagrade (osvojio je prvo mesto na svetu) kao najuspešniji Program za devojčice-nagrada Sa i Za Devojke (FWG)

Na pitanje koliko je žena u ovoj godini pozvalo SOS telefonu zbog nasilja u porodici Ristić navodi da je SOS telefon Vranje za žene sa iskustvom nasilja licencirana socijalna usluga.

” I pored toga, država u kontinuitetu ne finansira rad civilnih ženskih SOS telefona, iako je Srbija potpisnica Istanbulske konvencije”, objašnjava ona uslove u kojima rade.

“Za prvih deset meseci 2022.godine, SOS telefon Vranje za žene sa iskustvom porodično-partnerskog nasilja, kontaktirale su 93 žene. Od ovog broja, 48  žena je po prvi put pozvalo SOS liniju za podršku, pomoć, informisanje ali I za bukvalno pomoć u prepoznavanju nasilja “da li je nasilje što ovo meni moj suprug-partner radi?”, – sve češće čujemo urazgovoru na SOS liniji . Ohrabruje činjenica da više od 50% jesu žene koje su se ohrabrile, smogle samopouzdanje I prvi put kontaktirale SOS telefon” , dodaje Ristić.

Predočava nam i detaljne podatke iz evidencije SOS telefona Vranje za period 01.01. – 31.10.2022.:  

SOS telefon Vranje je u ovom periodu pozvalo 511 žena , a njih 93 su dobile usluge o nasilju u porodično-partnerskim odnosima, putem SOS linije.

Ovaj telefon je pozvalo 8 devojčica uzrasta do do 18 godina a u ukupnom broju poziva 48 su nove korisnice.

Tri žene su prekinule dugogodišnji život u porodičnom nasilju a vevidentirano je i trideset troje dece mladje od 18 godina.

Pravna podrška jer pružena 57 puta a pravno informisanje 328 puta.

Psihosocijalna podrška je pružena za 69 žena u 570 slučajeva.

“Evidentirale smo psihičko, fizičko, ekonomsko, seksualno nasilje, pokušaj silovanja, silovanje u braku, proganjanje”, navodi Ristić i dodaje da je naveći broj žena koje su kontktirale SOS telefon starosti 30 – 50 godina. Napominje da je ” SOS poziv anoniman I žena nema obavezu da daje svoje lične podatke, ukoliko to sama želi onda to evidentoramo”.

Više od polovine – 60% su pozivi iz urbanih sredina, dodaje Ristić.

Upozorava i da su indirektne žrtve nasilja deca mladja od 18 godina-njih 33.

” Ovaj podatak upozorava da su deca izložena porodično-partnerskom nasilju I kasnije mogu kopirati modele nasilničkog ponašanja”, upozorava Ristić.


Na pitanje da li je taj broj veći ili manji u odnosu na prošlu godinu kaže da “u istom periodu: januar-oktobar 2021. godine, zabeležile smo 495 poziva od 86 žena. Kao što vidimo, ove godine je u porastu I broj poziva I broj žena koje kontktiraju SOS liniju”. 

Na pitanje da li instutucije u Vranju adekvatno odgovaraju na ovaj problem Ristić kaže da “po svedočenju žena sa kojima razgovaramo, u većini slučajeva (više od 70%) potvrđuju I prijavljuju neadekvatnu reakciju nadležnih institucija na konkretnu prijavu rodno zasnovanog nasilja u porodici I partnerskim vezama”.

” Ove godine, ali I poslednjih nekoliko godina, sve veći broj žena kaže da  na njen poziv “policija je došla, ali oni su ga upozorili”. I dešava se da policija nekoliko puta “upozorava” vršioca nasilja! Ističemo, da ni u jednom Zakonu, Protokolu o postupanju nadležnih institucija, nije definisana kategorija UPOZORENJE ONOG KO VRŠI NASILJE! Ovakvo nonšalantno ponašanje pojedinaca iz institucija je potvrda neadekvatne I neefikasne primene zakona u praksi”, dodaje Ristić.

Ukazuje i da je ogroman problem u Srbiji primena zakona.

“I imamo situaciju drastičnog pada kvaliteta zaštite žrtava porodično-partnerskog nasilja. Postala je praksa, i pored zakonski uređenih procedura,  “ping-pong” loptice na relaciji policija-tužilaštvo (OJT). Policija uvek navodi da je postupila po naredbi OJT. E, sada, da li policajci iz interventne patrole I nadležni dežurni policijski inspektor za porodično nasilje na pravi način vrše opažanje I  pravim rečima opisuju nasilje, reči žrtve I situaciju koju su zatekli? Ili, dežurni zam.tužioca umanjuje okolnosti nasilja I daje naredbu “UPOZORITI NASILNIKA” teško je utvrditi. I za to je potrebna dobra analiza postupanja. Ali, taj vakum u komunikaciji, koja mora biti perfektno profesionalna, upravo daje prostor za ubistvo žena. Skoro 30 žena je ubijeno u Srbiji od početka ove godine u ovom kontekstu. I svake godine unazad, broj ubijenih žena je preko 20. I niko nije za to odgovarao! ” povlači Ristić.

Kaže i da nema podataka , bar javno, koliko je državnih, nadležnih službenika kažnjeno, suspendovano, zbog neadekvatnog postupanja i primene Zakona za zaštitu od porodičnog nasilja.

“Mi nemamo podatak da li je radjena revizija, provera dosadašnjih postupanja nadležnih institucija ili oni rade perfektno. A, čitamo i slušamo u medijijma o broju od skoro 30 ubijenih žena, od kojih su se mnoge obraćale upravo ovim institucijama za pomoć”, navodi Ristić.

Kaže i da su u Vranju u poslednje dve godine ubijene dve žene.

“U martu ove godine žena koja je porodično nasilje prijavljivala CSR Vranje, policiji, tužilaštvu (OJT Vranje). U februaru prošle godine muškarac je brutalno, pištoljem sa više hitaca, na javnom mestu u kafiću benzinske pumpe u centru Vranja, ubio devojku. Tada su Odbor za ljudska prava Vranje I MŽPN (Mreža žena protiv nasilja) tražile od Zaštitnika građana da ispita pod kojim okolnostima, kako su institucije postupale I ko je odgovoran za ubistvo ove devojke. Odgovor do danas nismo dobile. Takođe, ove godine, posle ubistva još jedne žene,  niko od nadležnih se nije obratio građankama/ima Vranja da saopšti pod kojim okolnostima je žena ubijena. Nije se obratio gradonačelnik Vranja Slobodan Milenković, tako da javnosti nije poznat stav grada o sve učestalijem ubistvu žena u Vranju. Nije se oglasio niti Savet za javnu bezbednost grada Vranja, Savet za rodnu ravnopravnost“, upozorava Ristić.

Kaže da je “istovremeno Vranje i Vladičin Han zapljusno talas brutalnog vršnjačkog nasilja”.

“Takodje niko od zvaničnika gradske uprave se ovim povodom ne oglašava. Bez informacije za javnost su I dalje Savet za obrazovanje, kulturu, fizičku kulturu, informisanje i sport, direktori škola-oš. Vuk Karadžić  Marina Stojanović, direktor srednje Poljoprivredno-veterinarske škole Saša Radičević. Načelnik Pčinjskog upravnog okruga Srećko Pjeković, takodje nema potrebu da zvanično obavesti javnost po pitanju porasta nasilja u Vranju I na jugu Srbije I spreči eventualna nagađanja I čaršijske price. Sve je u ritmu da se što pre zaboravi. A, takav pristup, bez jasnog stava zvaničnika grada prema nasilju, stvara prostor za gomilanje I kopiranje nasilja” smatra ona.

Na pitanje kakva su iskustva kada je u pitanju dalje postupanje, da li većina žena koje prijavljuju nasilje odlučuju i da odu od nasilnika (razvedu se, odsele) ili se ipak to ne dešava i zašto, Ristić kaže da razvod nije rešenje da će prestati nasilje.

” Imamo primere gde partner ubije ženu sa kojom je zvanično razveden godinama unazad. Pojedine žene ne žele da se razvedu iz mnogih, njima važnih razloga. I to je u redu. I pored hitnih i mera zaštite, žene koje su u svom nasilnom životu iscrple svu svoju snagu, ili one koje na vreme prepoznaju nasilje, najsigurnije za dalji miran život je da donosu odluku i odlaze. Najčešće napustaju partnera i muža. Razlozi su različiti: neisugrnost, nebezbednost za život… jer kontinuirano nastavljanje uznemiravanja, nasilja razara nastavak mirnog života. Ponovo se vraćamo na neefikasan sistem zaštite od nasilja u državi. Neefikasni odgovor nadležnih institucija na svako prijavljeno nasilje i ovde stvara prostor nasilniku da nekažnjeno ili sa blagim kaznama, nastavi nasilje. Pojedine žene sa kojima je SOS Vranje bio u kontaktu donele su odluku, iz svoje nemoći da zaustave nasilje, I odselile se iz mesta gde žive-otišle su što dalje – u Beograd, u Nemačku, kod rodjaka u Vojvodinu. Žena iz Vojvodine je došla da živi u Vranju. Tu je presudna procena same žene, jer ona najbolje poznaje karakter nasilnika, zna na šta je spreman i dokle može da ide u vršenju nasilja”, objašnjava.

Kaže i da “konkretno, grad Vranje nema dobro razvijen sistem podrške, i po izlasku iz Sigurne kuće ženama sa iskustvom porodično-partnerskog nasilja. Uglavnom su žene ostavljene same sebi, kako se snađu i koliko imaju snage. Na prvom mestu je procena njihove bezbednosti a, mi na SOS smo imale klijentkinje gde su sudski postupci trajali I po dve godine. Gde tu vidite bezbednost I “ruku” zakona? A, sve je hitno kada je nasilje u porodici u pitnju! Pa, ako su dve godine hitan period, onda neko ne primenjuje efikasno zakon”, pita Ristić.

Navodi i da je ” bezbedan smeštaj u Sigurnoj kući je 3 meseca (do 6 meseci po proceni). Sve ostalo je procena žene, životna sreća da ostane živa, snaga i koncentracija da preživljava strahove, proganjanje… jer, u našem društvu vlada kultura nasilja, naročito prema ženama. I nije daleko od istine kada često slušamo pretnje nasilnika koje nam žene prenose “Ma, niko mi ništa ne može. Imam drugare svuda I u policiju I u sud””.

Dodaje da postoji podrška grada Vranja u vidu jednokratne novčane pomoći-oko 20-tak hiljada dinara (to je socijalna mera): da u prvo vreme ima novac za osnovne potrebe-hleb, hranu za decu, lekove…

Ukoliko ne radi, pokreće se procedura dobijanja socijalne pomoći (ukoliko ispunjava uslove. Neke žene se zbog toga I zvanično razvode, poklanjaju imovinu državi ukoliko je imaju, a nisu u stanju da aktivno rade), prenosi nam različita iskustva.

Kaže i da se “same snalaze I traže posao, jer ne postoji aktivni sistem zapošljavanja ove kategorije žena. Imaju prednost po Protokolima, npr. U NSZZ, ali samo prednost”.

SOS telefon Vranje je predlagao da grad Vranje donese Odluku da svaka žena koja bude napustila Sigurnu kuću, I svaka registrovana žrtva porodično-partnerskog nasilja kojoj je potrebna materijalna pomoć, dobija novčanu pomoć 3 meseca, da grad plaća zakup stana do godinu dana, obezbedi besplatno ogrev, školski pribor I dr.

kaže da je to optimalan period da žena kao I deca budu zbrinuiti, ali mimo socijalne pomoći. Za to vreme žena ojača, smogne snagu I krene život dalje. Mnogo lakše nadje novi posao.

Međutim, ovaj predlog u Vranju nikad nije prihvaćen.

” U jednom period su žene po izlasku iz Sigurne kuće dobijale novčanu jednokatnu pomoć od 20 hiljada dinara. Ne znam da li I sada ova mera funkcioniše”, kaže Ristić.

  
Na pitanje koliko instutucije pružaju adekvatnu podršku žrtvama nasilja u porodici  a koliko su one prepuštene pomoći i podršci nevladinog sektora, Ristić objašnjava da “žena nema obavezu da se obraća nevladinim organizacijama”.

” Ima obavezu, po zakonu da prijavi I da se obraća institucijama koje primenjuju zakone. Iskustvo žena, koje nam one prenose jeste da civilne, pre svega ženske organizacije, uvek pruže mnogo bolju, efikasniju pomoć I sa mnogo više razumevanja za njihov problem. U institucijama, zavisi od pojedinca koji radi na tim poslovima. Ukoliko su senzibilisani, pomoć je adekvatnija. Pažljivije slušaju, razumeju, definišu oblike, jačinu nasilja. Više veruju žrtvi”, prenosi iskustva.

Ali “Srbija, pre svega ovaj naš jug Srbije kao i male zajednice su i dalje duboko patrijahalne. I u tim sredinama, pojedinci iz institucija iz kuće, iz kućnog patrijahalnog vaspitanja nose na svojim radnim mestima negativne statove prema ženama i “opravdanja” za nasilje koje prijavljuju. U njihovim glavama se prelamaju njihovi životni i stavovi sredine u kojoj žive, sa jasno ispisanim zakonima, procedurama, sa Istanbulskom Konvencijom. I u većini slučajeva prelomi se na štetu žene-žrtve i maksimalno se umanjuje čin nasilja”, kaže Ristić.

” Tako, ne retko čujemo reči državnih službenika “Ženo, ti da se smiriš. Nemoj da ga nerviraš, pa neće da te bije”; “Ti živiš u njenu kuću. Ti si prizetko. Uh, znam nije ti lako”; “Pokaži kako te je udario. Aha, I nisi pala na zemlju. Dobro, ostala si da stojiš”; “Svekrva  ima pravo da dolazi na sprat, to je njena kuća, bez obzira što ti i muž živite ovde. A, ti nemoj da pričaš s nju, nemoj da se sa nju svađaš, njena je kuća”; prenosi Ristić ono što njoj i njenim kolegenicama prenose žene koje su prijavile nasilje policiji.

Na pitanje ko češće prijavljuje nasilje u porodici, žene koje žive u gradu ili na selu Ristić kaže da su , po podacima SOS telefona Vranje, više od polovine, 60% pozivi iz ruralne sredine.

Kaže i da ej jako važno istaći sledeće .

“Da svaka žena bude jaka, da na vreme prepozna šta znači reč NASILJE. Informisanje o nasilju, o vrsti nasilja, o toj životnoj zamci koja svaku ženu iscrpi, poljulja samopouzdanje, naruši zdravlje je kod mnogih žena bilo jaka snaga koja je pomogla da donesu ODLUKU da prekinu krugove nasilja I svakodnevni život u nasilju. Informiši se POZOVI besplatno SOS Vranje 0800 001 017 (radnim danima 10:00 do 18:00).

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare